Ауторски текст Економија Финансије

Министарство тражило финансијске извештаје

Ставка „дуговања“ показује колики су вам дугови, али не показује коме дугујете, или ко је вама дужан. Исто тако, биланс не показује вредност земљишта на коме предузеће лежи.

АУТОР: ДУШАН ПАВЛОВИЋ

Биланси увек морају да показују реалну вредност целокупне имовине. То се постиже применом међународних рачуноводствених стандарда који прописују правила о процени имовине.

Зашто би биле потребне личне карте ако већ постоји обавеза да се у билансу стања сва имовина изражава фер тржишном ценом? Заправо, у нашем случају је и те како постојала таква потреба, јер су управници предузећа због фелеричних домаћих прописа могли да направе биланс стања који није изражавао реалну вредност предузећа, односно његове имовине.

Први проблем је била форма финансијских извештаја. Финансијски извештаји су збирни извештаји. У њима се види само збир, али не и шта улази у збир. Рецимо, ставка „некретнине“ показује колика је укупна вредност некретнина у датом предузећу, али не показује број некретнина и вредност сваке појединачне некретнине. Ставка „дуговања“ показује колики су вам дугови, али не показује коме дугујете, или ко је вама дужан. Исто тако, биланс не показује вредност земљишта на коме предузеће лежи. Да би се дошло до свих тих информација, неопходно је да се уради детаљнија финансијска анализа која би требало да покаже од чега се састоји свака ставка када се збир „растави на саставне делове“.

Пројекат личних карата је требало да омогући управо то. Министарство је тражило да свако друштвено предузеће најпре министарству поднесе финансијске извештаје за протеклих пет година, а да онда финансијски директори направе анализу да би се видело тачно колико има некретнина, колико опреме, о којој се опреми ради, итд. За сваку од тих подставки требало би да се види књиговодствена вредност чији збир је представљен у финансијском извештају.

 

Други проблем је била примена међународног рачуноводственог стандарда број 16. Вредност једног предузећа може да се процени на два начина: први је књиговодствена вредност, а други фер тржишна вредност. Књиговодствена вредност подразумева да имовину процењујете на основу набавне вредности коју умањујете сваке године за амортизацију. Рецимо, ако сте пре 50 година купили стан за 100.000 немачких марака, а годишња стопа амортизације износи 5 одсто, данас тај стан има јако малу књиговодствену вредност. Друга врста обрачуна је фер тржишна вредност. Можете једноставно проценити колико ваш стан вреди данас на тржишту, и његову вредност унети у финансијски извештај.

Како се може наслутити, ова два метода не морају да дају исту вредност имовине. Погледајте два симплификована финансијска извештаја једног предузећа бр. 3). Леви извештај обрачунао је вредност имовине по методу набавне цене, а десни по фер тржишној вредности. Други је десет пута већи од првог. Шта се дешава тада? Који метод употребити?

Постоје два општа начела финансијског извештавања. Једно налаже да се користи онај метод коју нуди већу вредност, док према другом начелу финансијски извештаји морају верно да приказују вредност предузећа. Дакле, ако сте одабрали метод набавне цене, а она не приказује верно стање ствари у предузећу, имате право да пређете на фер тржишну вредност. (Важи и обрнуто.) То му дође некако логично: рационална особа увек жели више а не мање, и одабраће методу која јој омогућује да вредност предузећа искаже путем оне методе која показује већу вредност. Том логиком су се руководили писци међународних рачуноводствених стандарда. Међутим, изгледа да им није пало на памет да би неко у књигама могао да приказује мању вредност (рецимо, 20 из левог извештаја) јер би то значило да власник предузећа ради против себе. А управо то се десило током наше приватизације после 2001. године. Када су руководства друштвених предузећа процењивала вредност имовине, она су масовно користила метод набавне цене умањене за амортизацију, где се цена некретнина приближавала вредности нула, иако је тај метод био неповољнији по власника предузећа – државу. Таква масовна примена неповољнијег метода није могла бити случајна. Руководства су, уз благослов руководилаца пројеката из Агенције за приватизацију, намерно бирала неповољнији метод процене. То је разлог што је значајан број предузећа продат тако јефтино. Другим речима, иако сте имали могућност да нешто што на тржишту вреди 200 прикажете у билансима као 200, ви сте искористили метод набавне цене (умањене за амортизацију) и приказали га вишеструко јефтинијим. Још гора ствар рађена је са земљиштем.

Наставља се

Повезан текст:
– Трaжење стрaтешких инвеститорa
На субвенције годинама одлазио огроман новац
Потраживање се води као имовина

Душaн Пaвловић је вaнредни професор нa Фaкултету политичких нaукa у Беогрaду где предaје сaвремену политичку економију сa теоријом јaвног изборa и професор по позиву нa Универзитету у Грaцу где предaје курсеве из економског рaзвојa и економске и политичке трaнзиције у југоисточној Европи. Облaсти интересовaњa су му теоријa рaционaлног изборa и политичкa економијa демокрaтских устaновa. Објaвио је више рaдовa из ове облaсти: Консолидaцијa демокрaтских устaновa у Србији после 2000. године (2007), Списи из политичке економије (2010), Теоријa игaрa. Основне игре и применa (2015). Последњa књигa Мaшинa зa рaсипaње пaрa. Пет месеци у Министaрству привреде је инсaјдерскa причa из кaбинетa министрa привреде Сaше Рaдуловићa 2013-2014. где је aутор био пет месеци нa месту сaветникa министрa привреде. Књигa одговaрa нa питaње које нaс све зaнимa кaко се упрaвљa српском економијом. Ово интригaнтно и веомa зaнимљиво штиво ће се ускоро појaвити пред читaоцимa у издaњу Дaнгрaфa

Доста је било

Доста је било

13
Оставите коментар

avatar
2500
5 Comment threads
8 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
6 Comment authors
mile lukicGaneIgor LazarevićSaša StAleksa Recent comment authors
најновији најстарији
Gane
Гост
Gane

Konačno, jedan dobar edukativan tekst. Ovo mogu čitati i srednjoškolci, jasno i sažeto napisano. Sve pohvale gospodine profesore. Pošto se aktivno bavim ekonomijom, voleo bih da vidim više ovakvih tekstova na sajtu.

Saša St
Гост
Saša St

Teško će srednjoškolci iz ovoga nešto naučiti, a naročito shvatiti. Učimo ih na primerima „muljanja“ i negativnim primerima, a onda kažemo „tako ne treba“!?
Edukativan tekst tj. komentar je npr. napisao Igor, dole, ispod.
Uostalom, nije svrha DJB da edukuje narod! ja npr. dobro pamtim i Dinkićevu „edukaciju“ i vidim kako smo se „naobrazovali“. Mnogi ljudi danas vide šta nije valjalo…

Gane
Гост
Gane

Komentar sam napisao iz ugla profesora Računovodstva u srednjoj ekonomskoj školi. Nije tačno da srednjoškolci ništa neće shvatiti, tekst fokusira na jednostavan način suštinu……. Igorov komentar nema veze sa računovodstvom, već sa posebnom oblašću ekonomije koja se naziva Analiza Bilansa i koja se obrađuje na ozbiljnim (nažalost ima i mnogo neozbiljnih) ekonomskim fakultetima u trećoj ili četvrtoj godini……..

Iz ugla računovodstva relevantan je Dušanov tekst. Što se tiče metoda procene vrednosti imovine to već zalazi u domen ekonomskog konsaltinga i nema mnogo veze sa računovodstvom.

Žarko Prodanović
Гост
Žarko Prodanović

PUNA PODRŠKA POKRETU, NAROČITO SADA POSLE AFERE SA PIK.
OVAJ TEKST POKAZUJE ZAŠTO SE DJB RAZLIKUJE OD SVIH DRUGIH STRANAKA. JASNO, PRECIZNO I SVAKOM RAZUMLJIVO. INAČE OVO JE SVE TAKO LOGIČNO, SAMO ŠTO DRUGE STRANKE NEMAJU NAMERU, NEMAJU VOLJU DA BILO ŠTA URADE ZA DOBROBIT NARODA, VEĆ SAMO ŽELE DA UZMU DEO KOLAČA KOJI IM PRIPADA POSLE IZBORA. RANIJE JE U TOME PREDNJAČILA DS, A SADA TO ISTO I JOŠ MOŽDA GORE RADI SNS I SPS I DR. SATELITI. ŠTA JE PRE NJIH SVIH RADIO SLOBODAN MILOŠEVIĆ I SPS SVI ZNAMO.
SVE POHVALE.

miile
Гост
miile

Tekst je generalno dobar, sa razlikom sto se ne slaazem da bi u bilansima trebalo iskazivati pojedinacne obaveze i potrazivanja, jer bi to bilanse ucinilo jos ne jasnijim. Pracenje finansijskih izvestavanja treba izmestiti iz Agencije za privredne registre i poveriti nekoj strucnoj organizaciji, mozda narodna banka ili neki novi SDK. Od podnosioca finansijskih izvestaja, trazi se da u eri elektronskog izvestavanja, u obrasce prepisuju, svoje rezultate poslovanja dve godine unazad. To pokazuje da u toj agenciji ne postoji kontinuitet pracenja odredjenog pravnog lica i da se neke eventualne baze prave samo za jednogodisnje potrebe, a potom kao beskorisne negde arhiviraju ili ne. Novim propisima nije ucinjeno nista lakse niti jednostavnije za preduzetnike i mala privredna drustva, da recimo svoje poslovanje iskazu u bilansima, samo za tekucu goinu. Da nakon toga, APR unosi podatke iz izvestaja, na taj nacin sto nove podatke povezuje sa podacima iz predhodnih godina i tako ima edinstvenu bazu o svakom privrednom drustvu potpuno automatski. Nakon toga, treba da postoji i veza izmedju poreske uprave i takve agencije, kako neka izrada obrazaca za poreske potrebe, ne predstavlja neki novi kuluk za nosioce privrednog razvoja-preduzetnike, vec da se utvrdjivanje poreske obaveze vrsi automatsi na osnovu vec iskazanih rezultata poslovanja. To su po meni reforme koje treba sprovesti a ne promena kontnog plana i druge kozmeticke sitnice. Svaka nova vlast je donosila, kao redovnu pojavu tzv. „novi zakon o racunovodstvu“ kao i „novi zakon o turizmu“ po principu „snajderke“ „Snajderka“ princip znaci, odete kod snajderke da nesto popravite a ona ce: Jao ko vam je ovo radio i pljuje po predhodniku ???Tako je i najnoviji zakon doneo epohalne promene u racunovodstvenoj tehnici, kao npr nekada konto 433 Dobavljaci, dobio je novu sustinsku promenu i postao 435. Knto 202- Kupci u zemlji sada je 204. Konta o kojima gospodn Pavlovic govori, a koja su bitna u procenjivanju imovine, nisu dirana, kao ni konta troskova, sto me pre uverava, da nivo znanja autora, „novog zakona o racunovodstvu“ nije dostigao potreban nivo da u tu materiju „dirne“, a trebao mu je neki dinar kao autorski honorar. Sta se po meni htelo izmenama ovog zakona? Mislim da je neko hteo da se izgubi osnovno nacelo knjigovodstvene tehnike kao sto je sledivost, kako bi u prilagodjavanja „novom kontnom planu“, neke stavke mogle volsebno da nestanu. Bilansi, o kojima govori gospodin Pavovic, u danasnjim odnosima, kriju velike zablude o uspehu ili neuspehu jednog preduzeca, a obaveze i potrazivanja su cesto faktori prikrivanja stvarnog stanja imovine. Tipican primer za ovu postavku su taozvana „sporna potrazivanja“ u racunima koje dobijamo uz racun Infostana, vodovoda i drugih javnih preduzeca. Od izdavanja tzv. „novih racuna“ Infostana, 2009. godine u jednoj od rubrika su se pojavila nekakva neizmirena dugovanja, koja niko niti utuzuje niti naplacuje, a svakog mesea se na taj dugovani iznos dodaje neki iznos, koji mozemo pretpostaviti da je neka kamata, Na mom slucaju imao sam te godine neo dugovanje od cirka 12.000,00 dinara, iako redovno placam svoje obaveze, da bi danas taj iznos dostigao vrednost od oko… Опширније »

Igor Lazarević
Гост
Igor Lazarević

Dušane, slažem se sa zaključcima vezanim za prodaju imovine čija vrednost je, po pravilu, bila potcenjena. Međutim, ne slažem se sa načinom na koji je to rađeno, koji ste prikazali u tekstu. Pritom, mislim da ste metodološki pomešali pojmove „vrednosti imovine“ i „metoda procene vrednosti imovine“. Naime, imovina nije prodavana tako što se procena vršila metodom neto knjigovodstvene vrednosti, odnosno metodom neto imovine (u tekstu Vi to nazivate „metod nabavne cene umanjene za amortizaciju“), već je prodavana tako što se procena vršila kombinovanjem par metoda (najčešće dve ili tri). Najčešće korišćene metode su bile metod diskontovanog gotovinskog toka (DGT), metod likvidacione vrednosti, metod neto knjigovodstvene vrednosti i transakcioni metod. Obično se procena vršila tako što se imovina procenjivala primenom npr. tri metode, gde se rezultatu po svakoj metodi davao određeni ponder. Najveći ponder je, po pravilu, imao metod DGT. Prema tadašnjoj regulativi, metod DGT je bio osnovni metod procene vrednosti, dok je metod likvidacione vrednosti bio kontrolni metod. Drugim rečima, imovina preduzeća nije mogla da se proda po vrednosti koja je manja od likvidacione vrednosti. U čemu je zapravo bio problem? Problem nije bio u tome što se imovina prodavala metodom neto knjigovodstvene vrednosti (što nije tačno), već u druge tri stvari. Prvo, vrednost imovine je umanjivana tako što su umanjivani (potcenjivani) budući prihodi preduzeća i birana je visoka stopa diskontovanja sa obrazloženjem da je visok koeficijent rizika. Kao rezultat, neto vrednost imovine koja je procenjivana po ovom metodu je bila niža od očekivane. Praksa je to opovrgla, jer niti su prihodi nakon prodaje preduzeća bili tako niski, niti je stopa diskontovanja bila tako visoka. Drugo, vrednost imovine je umanjivana tako što su birane metode bazirane na troškovima, koje po svojoj prirodi prikazuju nisku vrednost imovine, kao što su metod neto knjigovodstvene vrednosti i metod likvidacione vrednosti. I tim metodama je davan nesrazmerno visok ponder, tipa po 20% ili 30%. Treće, vrednost imovine je umanjivana i tako što su se posmatrale uporedne transakcije u regionu, gde je imovina sličnih preduzeća već prodavana po nižoj vrednosti od realne. Rezultat tih finih i perfidnih „nameštanja“ procene vrednosti imovine je bio taj da je imovina hronično bila potcenjena, što je rezultiralo u prodaji preduzeća po vrlo niskim cenama. To je razlog zašto su preduzeća prodavana jeftino. U toj celoj priči postojala je jaka sprega između države i firmi koje su se bavile procenom vrednosti neto imovine (kapitala). Bilo bi dobro kada bi to neko istražio i kaznio učesnike koji su na taj način „muljali“. Inače, u proceni vrednosti jedno je pojam vrednosti, a drugo su metode procene vrednosti. Što se tiče vrednosti, postoje fer tržišna vrednost, fer vrednost, investiciona vrednost, unutrašnja vrednost, Going Concern vrednost, knjigovodstvena vrednost, likvidaciona vrednost i vrednost zamene. U odnosu na to koju vrednost želimo da iskažemo, biramo metodu procene vrednosti. Što se tiče metoda procene vrednosti, postoje prinosne, tržišne i troškovne metode. Prinosne metode su metod DGT i metod kapitalizacije. Tržišne metode su metod uporednih kompanija sa tržišta kapitala, transakcioni metod (metod multiplikatora) i metod formula za gransko… Опширније »

mile lukic
Гост
mile lukic

mnogo filosofije u teoretskom pogledu, sa veoma malom prakticnom primenom. Dobro za neku doktorsku disertaciju, u praksi, kratko receno mnogo zamumuljeno, gospodine Igore. Sve se ipak svodi na ono „dodjem-dodjes“, a teorija koju obrazlazete samo sluzi ya pokrice ovih odnosa.

Igor Lazarević
Гост
Igor Lazarević

Poštovani Mile, ovo nije teorija, nego iznošenje činjenica o tome kako se procena vrednosti (Valuation) vršila i vrši U PRAKSI.

mile lukic
Гост
mile lukic

уз дужно поштовање изнетог, не слажем се са вама. поздрав

Saša St
Гост
Saša St

Kolega Igore, lepo savladana teorija procene vrednosti preduzeća, čestitam!
Da apsolviramo, u Dušanovom tekstu ima pojmovnih nepreciznosti i paušalnosti uz pogađanje suštine da je imovina preduzeća u procesu privatizacije prodavana budzašto. Vi, Igore, kažete da jeste budzašto ali na „pismen“ način, uz kombinaciju nekoliko metoda za procenu i ja se sa tim u načelu slažem. Ispoštovana je metodologija procene, bez fokusa na fer vrednost, bez analize (realnosti) diskontne stope. Mada, svaka procena je procena i ne postoji prava i tačna procena, jel’?
U svemu ovome presudnu ulogu je sigurno imala Agencija za privatizaciju pod čijim patronatom je sve rađeno. Država je valjda zato osnovala tu Agenciju da brine o fer procesu privatizacije, da se narodna imovina ne istopi i proda u bescenje. Stručnjaci Agencije su trebali da kontrolišu procenjivače, a ne da ih „kontrolišu“. O mogućnosti prodaje bilo kome, a ne onome ko se bavio tom delatnošću ili bar ko ima ozbiljnu obavezu da nastavi određeni broj godina sa primanom delatnošću kupljenog preduzeća – da ne govorimo.

I sve je to lepo, sećati se nekih vremena, biti general posle bitke, ali šta s tim, šta sa odgovrnošću i lošim rezultatom Agencije za privatizaciju?

Igor Lazarević
Гост
Igor Lazarević

Poštovani Saša, ja sam samo hteo da ukažem kako se procena vrednosti zaista vršila u praksi i da ukažem zašto i kako je vrednost neto imovine preduzeća hronično potcenjivana. Agencija za privatizaciju je u to vreme imala u dobroj meri vezane ruke, jer su zakoni bili takvi da su omogućavali bilo kome da kupi preduzeće. Na Fejsbuku sam se nadovezao sa još jednim komentarom. Da ne bih „gušio“ ovaj ovde sajt, molim Vas, pogledajte moj dodatni komentar na Fejsbuku: https://goo.gl/IVFP52

Igor Lazarević
Гост
Igor Lazarević

Evo, ipak ću se nadovezati sa onim komentarom sa Fejsbuka.

Samo bih se nadovezao na svoj prethodni komentar. Celu priču oko nedovoljno dobro sprovedene privatizacije treba šire posmatrati. Moje mišljenje je da je zaista bilo mnogo muvanja i nameštanja, ali i da mnoge firme nisu ni mogle bolje da se prodaju. Kako ubediti stranog investitora da kupi neku firmu za XY dolara, ako je slične firme u regionu kupovao po nižim cenama? Zaista smo u mnogim slučajevima bili u pat poziciji i bili smo (tržišno) prinuđeni da firme prodajemo budzašto, jer je takav bio privredni ambijent (mana tranzicije).

Tome treba dodati i činjenicu da su sredstva koja su dobijana prodajom firmi (privatizacijom) neracionalno trošena. Najčešće su išla ili u potrošnju ili u budžet (popunjavanje deficita). Zapravo, malo novca je ulagano u investicije u programe koji bi Srbiju izveli na putanju održivog ekonomskog rasta.

Kod same procene vrednosti, primera radi, retko kad je bila vršena ozbiljna procena nematerijalne aktive (vrednost brenda, vrednost intelektualne svojine itd). I tako su strani investitori, uz pomoć domaćih „muljatora“, dobijali za male pare preduzeća koja su imala izuzetno jake brendove. A ti jaki brendovi su zapravo značili i tržište. Za nerealno malo novca su kupovali tržište, a vrednost brenda najčešće nije ni procenjivana, te nije ulazila u neto vrednost imovine. Na Zapadu vrednost brenda je nekad 80% vrednosti imovine (primeri: Coca-Cola, Apple itd).

Dodajem i činjenicu da uopšte nije proveravan „kredibilitet“ investitora i održivost njegovog programa. U velikom broju slučajeva, firme su prodavane bukvalno tajkunima i kriminalcima, koji su te firme potom upropašćavali. Jednostavno, o tome se nije vodilo računa. A trebalo je. Mada, zakon je bio takav da je bukvalno dozvoljavao da firmu kupi bilo ko ko ima „uredne“ bilanse. Zakon je išao na ruku rasprodaji imovine.

I konačno, sve ovo otvara pitanje da li je izabrani model privatizacije bio najbolji. Praksa je dokazala da je privatizacija putem vaučera bila loša ideja (npr. loša iskustva u Rusiji). Praksa je takođe pokazala i da je ovakva „neoliberalna“ privatizacija takođe bila loša (primer Srbije). Da je bilo ozbiljnije i ODGOVORNIJE ekonomske politike, možda bi se kombinovale metode privatizacije, a u celom tom ekvilibrijumu bi sigurno bilo prostora da se neke od velikih kompanija zadrže u državnom vlasništvu i da im se uvede sposoban menadžment. Tako su radile Slovenija, Mađarska, Češka, zemlje koje su privatizaciju dobro uradile. Upravo to i jeste jedan od razloga zašto se ne slažem sa određenim (neo) liberalnim stavovima koje udruženje „Dosta je bilo“ zastupa, jer (neo) liberalni koncepti privatizacije i ekonomskog razvoja su donosili određene rezultate, ali su pritom i prouzrokovali značajnu štetu u vidu raslojavanja, neravnopravne raspodele, nepravde, prvobitne akumulacije kapitala (npr. privatizacija putem vaučera) itd.

Nadam se da ćete moje reči shvatiti kao konstruktivne. Srdačan pozdrav.

Aleksa
Гост
Aleksa

Hoću samo da kažem da BILANS STANJA i treba da bude zbirni prikaz jedne bilansnih pozicija, koje je kada se analitički rastave uočava se da su sastavljene od pojedinačnih konta npr. pozicija pasive „Dobavljači“, u njoj su sadržani svi dobavljači ali kada se pogledaju: dnevnik, glavna knjiga, i pojedinačna konta uočava se da se za svakog dobavljača vodi poseban konto tj.analitički račun ( dobavljači struje, telekomunikacionih usluga, materijala itd.). Po pravilu svaka poslovna promena koja je prikazana kroz glavnu knjigu i kasnije preneta na konta treba da ima pokrivenost u određenoj dokumentaciji na osnovu koje je i sprovedeno knjiženje(faktura,otpremnica ..)
Na kraju mogu zaključiti da epicentar problema nije toliko u sadašnjem zakonu o računovodstvu već u nedostatku stručnosti, kontrole i na kraju ODGOVORNOSTI praćene izvesnim sankcijama GUBLJENJE LICENCI, KRIVIČNA kao i MATERIJALNA ODGOVORNOST !!!!!!!!