Stavka “dugovanja” pokazuje koliki su vam dugovi, ali ne pokazuje kome dugujete, ili ko je vama dužan. Isto tako, bilans ne pokazuje vrednost zemljišta na kome preduzeće leži.
AUTOR: DUŠAN PAVLOVIĆ
Bilansi uvek moraju da pokazuju realnu vrednost celokupne imovine. To se postiže primenom međunarodnih računovodstvenih standarda koji propisuju pravila o proceni imovine.
Zašto bi bile potrebne lične karte ako već postoji obaveza da se u bilansu stanja sva imovina izražava fer tržišnom cenom? Zapravo, u našem slučaju je i te kako postojala takva potreba, jer su upravnici preduzeća zbog feleričnih domaćih propisa mogli da naprave bilans stanja koji nije izražavao realnu vrednost preduzeća, odnosno njegove imovine.
Prvi problem je bila forma finansijskih izveštaja. Finansijski izveštaji su zbirni izveštaji. U njima se vidi samo zbir, ali ne i šta ulazi u zbir. Recimo, stavka “nekretnine” pokazuje kolika je ukupna vrednost nekretnina u datom preduzeću, ali ne pokazuje broj nekretnina i vrednost svake pojedinačne nekretnine. Stavka “dugovanja” pokazuje koliki su vam dugovi, ali ne pokazuje kome dugujete, ili ko je vama dužan. Isto tako, bilans ne pokazuje vrednost zemljišta na kome preduzeće leži. Da bi se došlo do svih tih informacija, neophodno je da se uradi detaljnija finansijska analiza koja bi trebalo da pokaže od čega se sastoji svaka stavka kada se zbir “rastavi na sastavne delove”.
Projekat ličnih karata je trebalo da omogući upravo to. Ministarstvo je tražilo da svako društveno preduzeće najpre ministarstvu podnese finansijske izveštaje za proteklih pet godina, a da onda finansijski direktori naprave analizu da bi se videlo tačno koliko ima nekretnina, koliko opreme, o kojoj se opremi radi, itd. Za svaku od tih podstavki trebalo bi da se vidi knjigovodstvena vrednost čiji zbir je predstavljen u finansijskom izveštaju.
Drugi problem je bila primena međunarodnog računovodstvenog standarda broj 16. Vrednost jednog preduzeća može da se proceni na dva načina: prvi je knjigovodstvena vrednost, a drugi fer tržišna vrednost. Knjigovodstvena vrednost podrazumeva da imovinu procenjujete na osnovu nabavne vrednosti koju umanjujete svake godine za amortizaciju. Recimo, ako ste pre 50 godina kupili stan za 100.000 nemačkih maraka, a godišnja stopa amortizacije iznosi 5 odsto, danas taj stan ima jako malu knjigovodstvenu vrednost. Druga vrsta obračuna je fer tržišna vrednost. Možete jednostavno proceniti koliko vaš stan vredi danas na tržištu, i njegovu vrednost uneti u finansijski izveštaj.
Kako se može naslutiti, ova dva metoda ne moraju da daju istu vrednost imovine. Pogledajte dva simplifikovana finansijska izveštaja jednog preduzeća br. 3). Levi izveštaj obračunao je vrednost imovine po metodu nabavne cene, a desni po fer tržišnoj vrednosti. Drugi je deset puta veći od prvog. Šta se dešava tada? Koji metod upotrebiti?
Postoje dva opšta načela finansijskog izveštavanja. Jedno nalaže da se koristi onaj metod koju nudi veću vrednost, dok prema drugom načelu finansijski izveštaji moraju verno da prikazuju vrednost preduzeća. Dakle, ako ste odabrali metod nabavne cene, a ona ne prikazuje verno stanje stvari u preduzeću, imate pravo da pređete na fer tržišnu vrednost. (Važi i obrnuto.) To mu dođe nekako logično: racionalna osoba uvek želi više a ne manje, i odabraće metodu koja joj omogućuje da vrednost preduzeća iskaže putem one metode koja pokazuje veću vrednost. Tom logikom su se rukovodili pisci međunarodnih računovodstvenih standarda. Međutim, izgleda da im nije palo na pamet da bi neko u knjigama mogao da prikazuje manju vrednost (recimo, 20 iz levog izveštaja) jer bi to značilo da vlasnik preduzeća radi protiv sebe. A upravo to se desilo tokom naše privatizacije posle 2001. godine. Kada su rukovodstva društvenih preduzeća procenjivala vrednost imovine, ona su masovno koristila metod nabavne cene umanjene za amortizaciju, gde se cena nekretnina približavala vrednosti nula, iako je taj metod bio nepovoljniji po vlasnika preduzeća – državu. Takva masovna primena nepovoljnijeg metoda nije mogla biti slučajna. Rukovodstva su, uz blagoslov rukovodilaca projekata iz Agencije za privatizaciju, namerno birala nepovoljniji metod procene. To je razlog što je značajan broj preduzeća prodat tako jeftino. Drugim rečima, iako ste imali mogućnost da nešto što na tržištu vredi 200 prikažete u bilansima kao 200, vi ste iskoristili metod nabavne cene (umanjene za amortizaciju) i prikazali ga višestruko jeftinijim. Još gora stvar rađena je sa zemljištem.
Nastavlja se
Povezan tekst:
– Traženje strateških investitora
– Na subvencije godinama odlazio ogroman novac
– Potraživanje se vodi kao imovina
Dušan Pavlović je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde predaje savremenu političku ekonomiju sa teorijom javnog izbora i profesor po pozivu na Univerzitetu u Gracu gde predaje kurseve iz ekonomskog razvoja i ekonomske i političke tranzicije u jugoistočnoj Evropi. Oblasti interesovanja su mu teorija racionalnog izbora i politička ekonomija demokratskih ustanova. Objavio je više radova iz ove oblasti: Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine (2007), Spisi iz političke ekonomije (2010), Teorija igara. Osnovne igre i primena (2015). Poslednja knjiga Mašina za rasipanje para. Pet meseci u Ministarstvu privrede je insajderska priča iz kabineta ministra privrede Saše Radulovića 2013-2014. gde je autor bio pet meseci na mestu savetnika ministra privrede. Knjiga odgovara na pitanje koje nas sve zanima kako se upravlja srpskom ekonomijom. Ovo intrigantno i veoma zanimljivo štivo će se uskoro pojaviti pred čitaocima u izdanju Dangrafa
Konačno, jedan dobar edukativan tekst. Ovo mogu čitati i srednjoškolci, jasno i sažeto napisano. Sve pohvale gospodine profesore. Pošto se aktivno bavim ekonomijom, voleo bih da vidim više ovakvih tekstova na sajtu.
Teško će srednjoškolci iz ovoga nešto naučiti, a naročito shvatiti. Učimo ih na primerima “muljanja” i negativnim primerima, a onda kažemo “tako ne treba”!?
Edukativan tekst tj. komentar je npr. napisao Igor, dole, ispod.
Uostalom, nije svrha DJB da edukuje narod! ja npr. dobro pamtim i Dinkićevu “edukaciju” i vidim kako smo se “naobrazovali”. Mnogi ljudi danas vide šta nije valjalo…
Komentar sam napisao iz ugla profesora Računovodstva u srednjoj ekonomskoj školi. Nije tačno da srednjoškolci ništa neće shvatiti, tekst fokusira na jednostavan način suštinu……. Igorov komentar nema veze sa računovodstvom, već sa posebnom oblašću ekonomije koja se naziva Analiza Bilansa i koja se obrađuje na ozbiljnim (nažalost ima i mnogo neozbiljnih) ekonomskim fakultetima u trećoj ili četvrtoj godini……..
Iz ugla računovodstva relevantan je Dušanov tekst. Što se tiče metoda procene vrednosti imovine to već zalazi u domen ekonomskog konsaltinga i nema mnogo veze sa računovodstvom.
PUNA PODRŠKA POKRETU, NAROČITO SADA POSLE AFERE SA PIK.
OVAJ TEKST POKAZUJE ZAŠTO SE DJB RAZLIKUJE OD SVIH DRUGIH STRANAKA. JASNO, PRECIZNO I SVAKOM RAZUMLJIVO. INAČE OVO JE SVE TAKO LOGIČNO, SAMO ŠTO DRUGE STRANKE NEMAJU NAMERU, NEMAJU VOLJU DA BILO ŠTA URADE ZA DOBROBIT NARODA, VEĆ SAMO ŽELE DA UZMU DEO KOLAČA KOJI IM PRIPADA POSLE IZBORA. RANIJE JE U TOME PREDNJAČILA DS, A SADA TO ISTO I JOŠ MOŽDA GORE RADI SNS I SPS I DR. SATELITI. ŠTA JE PRE NJIH SVIH RADIO SLOBODAN MILOŠEVIĆ I SPS SVI ZNAMO.
SVE POHVALE.
Tekst je generalno dobar, sa razlikom sto se ne slaazem da bi u bilansima trebalo iskazivati pojedinacne obaveze i potrazivanja, jer bi to bilanse ucinilo jos ne jasnijim.
Pracenje finansijskih izvestavanja treba izmestiti iz Agencije za privredne registre i poveriti nekoj strucnoj organizaciji, mozda narodna banka ili neki novi SDK. Od podnosioca finansijskih izvestaja, trazi se da u eri elektronskog izvestavanja, u obrasce prepisuju, svoje rezultate poslovanja dve godine unazad. To pokazuje da u toj agenciji ne postoji kontinuitet pracenja odredjenog pravnog lica i da se neke eventualne baze prave samo za jednogodisnje potrebe, a potom kao beskorisne negde arhiviraju ili ne. Novim propisima nije ucinjeno nista lakse niti jednostavnije za preduzetnike i mala privredna drustva, da recimo svoje poslovanje iskazu u bilansima, samo za tekucu goinu. Da nakon toga, APR unosi podatke iz izvestaja, na taj nacin sto nove podatke povezuje sa podacima iz predhodnih godina i tako ima edinstvenu bazu o svakom privrednom drustvu potpuno automatski. Nakon toga, treba da postoji i veza izmedju poreske uprave i takve agencije, kako neka izrada obrazaca za poreske potrebe, ne predstavlja neki novi kuluk za nosioce privrednog razvoja-preduzetnike, vec da se utvrdjivanje poreske obaveze vrsi automatsi na osnovu vec iskazanih rezultata poslovanja. To su po meni reforme koje treba sprovesti a ne promena kontnog plana i druge kozmeticke sitnice.
Svaka nova vlast je donosila, kao redovnu pojavu tzv. “novi zakon o racunovodstvu” kao i “novi zakon o turizmu” po principu “snajderke” “Snajderka” princip znaci, odete kod snajderke da nesto popravite a ona ce: Jao ko vam je ovo radio i pljuje po predhodniku ???Tako je i najnoviji zakon doneo epohalne promene u racunovodstvenoj tehnici, kao npr nekada konto 433 Dobavljaci, dobio je novu sustinsku promenu i postao 435. Knto 202- Kupci u zemlji sada je 204. Konta o kojima gospodn Pavlovic govori, a koja su bitna u procenjivanju imovine, nisu dirana, kao ni konta troskova, sto me pre uverava, da nivo znanja autora, “novog zakona o racunovodstvu” nije dostigao potreban nivo da u tu materiju “dirne”, a trebao mu je neki dinar kao autorski honorar.
Sta se po meni htelo izmenama ovog zakona? Mislim da je neko hteo da se izgubi osnovno nacelo knjigovodstvene tehnike kao sto je sledivost, kako bi u prilagodjavanja “novom kontnom planu”, neke stavke mogle volsebno da nestanu.
Bilansi, o kojima govori gospodin Pavovic, u danasnjim odnosima, kriju velike zablude o uspehu ili neuspehu jednog preduzeca, a obaveze i potrazivanja su cesto faktori prikrivanja stvarnog stanja imovine.
Tipican primer za ovu postavku su taozvana “sporna potrazivanja” u racunima koje dobijamo uz racun Infostana, vodovoda i drugih javnih preduzeca. Od izdavanja tzv. “novih racuna” Infostana, 2009. godine u jednoj od rubrika su se pojavila nekakva neizmirena dugovanja, koja niko niti utuzuje niti naplacuje, a svakog mesea se na taj dugovani iznos dodaje neki iznos, koji mozemo pretpostaviti da je neka kamata, Na mom slucaju imao sam te godine neo dugovanje od cirka 12.000,00 dinara, iako redovno placam svoje obaveze, da bi danas taj iznos dostigao vrednost od oko 60.000,00 dinara. Na nekoliko intervencija da raspravim eventualno dugovanje, od Infostana dobijam neki odgovor da se radi o nekim potrazivanjima iz 1994. godine, za koje oni nemaju evidenciju???? Ja imam sve uplatnice od useljenja i spreman sam da sravnim stanje sa njima, ali za tako nesto niko nema ni voje ni zelje. Jedno dvaputa su me tuzili, pa su na sudu izgubili spor.
Poenta nisam ja, nego stotine hiljada ovakvih potrazivanja, koja stoje na racunima gradjana korisnika usluga Infostana. Takva potrazivanja su imovina preduzeca i nalaze se u poziciji aktive, a da realno to nije imovina preduzeca. Sa druge strane mesecnim pripisivanjem kamata na nepostojeca potrazivanja, na desnoj strani imamo iskazane prihode po osnovu kamata ovog preduzeca, cime se po meni stvara lazna slika o uspehu-poslovnom ovog preduzeca.
Ogromna kolicina novca, koja se sliva u ta preduzeca, koja se potom trose bez prave kontrole, samo su jedan ozbiljan razlog da neka strucna kontrola proveri njihovo poslovanje, ali to je u sadasnjim okolnostima ne moguce jer je javna tajna da se prihodima javnih preduzeca finansiraju politicke aktivnosti stranaka na vlasti i niko od dosadasnjih, ne zeli da “sece granu na kojoj sedi”. Lepo pozdrauljeni
Dušane, slažem se sa zaključcima vezanim za prodaju imovine čija vrednost je, po pravilu, bila potcenjena. Međutim, ne slažem se sa načinom na koji je to rađeno, koji ste prikazali u tekstu. Pritom, mislim da ste metodološki pomešali pojmove “vrednosti imovine” i “metoda procene vrednosti imovine”. Naime, imovina nije prodavana tako što se procena vršila metodom neto knjigovodstvene vrednosti, odnosno metodom neto imovine (u tekstu Vi to nazivate “metod nabavne cene umanjene za amortizaciju”), već je prodavana tako što se procena vršila kombinovanjem par metoda (najčešće dve ili tri). Najčešće korišćene metode su bile metod diskontovanog gotovinskog toka (DGT), metod likvidacione vrednosti, metod neto knjigovodstvene vrednosti i transakcioni metod. Obično se procena vršila tako što se imovina procenjivala primenom npr. tri metode, gde se rezultatu po svakoj metodi davao određeni ponder. Najveći ponder je, po pravilu, imao metod DGT. Prema tadašnjoj regulativi, metod DGT je bio osnovni metod procene vrednosti, dok je metod likvidacione vrednosti bio kontrolni metod. Drugim rečima, imovina preduzeća nije mogla da se proda po vrednosti koja je manja od likvidacione vrednosti. U čemu je zapravo bio problem? Problem nije bio u tome što se imovina prodavala metodom neto knjigovodstvene vrednosti (što nije tačno), već u druge tri stvari. Prvo, vrednost imovine je umanjivana tako što su umanjivani (potcenjivani) budući prihodi preduzeća i birana je visoka stopa diskontovanja sa obrazloženjem da je visok koeficijent rizika. Kao rezultat, neto vrednost imovine koja je procenjivana po ovom metodu je bila niža od očekivane. Praksa je to opovrgla, jer niti su prihodi nakon prodaje preduzeća bili tako niski, niti je stopa diskontovanja bila tako visoka. Drugo, vrednost imovine je umanjivana tako što su birane metode bazirane na troškovima, koje po svojoj prirodi prikazuju nisku vrednost imovine, kao što su metod neto knjigovodstvene vrednosti i metod likvidacione vrednosti. I tim metodama je davan nesrazmerno visok ponder, tipa po 20% ili 30%. Treće, vrednost imovine je umanjivana i tako što su se posmatrale uporedne transakcije u regionu, gde je imovina sličnih preduzeća već prodavana po nižoj vrednosti od realne. Rezultat tih finih i perfidnih “nameštanja” procene vrednosti imovine je bio taj da je imovina hronično bila potcenjena, što je rezultiralo u prodaji preduzeća po vrlo niskim cenama. To je razlog zašto su preduzeća prodavana jeftino. U toj celoj priči postojala je jaka sprega između države i firmi koje su se bavile procenom vrednosti neto imovine (kapitala). Bilo bi dobro kada bi to neko istražio i kaznio učesnike koji su na taj način “muljali”.
Inače, u proceni vrednosti jedno je pojam vrednosti, a drugo su metode procene vrednosti. Što se tiče vrednosti, postoje fer tržišna vrednost, fer vrednost, investiciona vrednost, unutrašnja vrednost, Going Concern vrednost, knjigovodstvena vrednost, likvidaciona vrednost i vrednost zamene. U odnosu na to koju vrednost želimo da iskažemo, biramo metodu procene vrednosti. Što se tiče metoda procene vrednosti, postoje prinosne, tržišne i troškovne metode. Prinosne metode su metod DGT i metod kapitalizacije. Tržišne metode su metod uporednih kompanija sa tržišta kapitala, transakcioni metod (metod multiplikatora) i metod formula za gransko vrednovanje. Troškovne metode su metod neto knjigovodstvene vrednosti (metod neto imovine), metod likvidacione vrednosti, metod troškova zamene i metod viška dobiti.
Da zaključim. Kao što sam pomenuo, u skoro svim slučajevima je korišćeno nekoliko metoda procene vrednosti, sa odgovarajućim ponderima. Suština prodaje preduzeća ispod realne vrednosti je u metodološkim podešavanjima i “muvanjima” koja su rezultirala nižom procenjenom vrednošću upotrebom različitih metoda. Ali to ne menja suštinu. Vaš zaključak je tačan – imovina je prodavana, što bi narod rekao, budzašto!
mnogo filosofije u teoretskom pogledu, sa veoma malom prakticnom primenom. Dobro za neku doktorsku disertaciju, u praksi, kratko receno mnogo zamumuljeno, gospodine Igore. Sve se ipak svodi na ono “dodjem-dodjes”, a teorija koju obrazlazete samo sluzi ya pokrice ovih odnosa.
Poštovani Mile, ovo nije teorija, nego iznošenje činjenica o tome kako se procena vrednosti (Valuation) vršila i vrši U PRAKSI.
uz dužno poštovanje iznetog, ne slažem se sa vama. pozdrav
Kolega Igore, lepo savladana teorija procene vrednosti preduzeća, čestitam!
Da apsolviramo, u Dušanovom tekstu ima pojmovnih nepreciznosti i paušalnosti uz pogađanje suštine da je imovina preduzeća u procesu privatizacije prodavana budzašto. Vi, Igore, kažete da jeste budzašto ali na “pismen” način, uz kombinaciju nekoliko metoda za procenu i ja se sa tim u načelu slažem. Ispoštovana je metodologija procene, bez fokusa na fer vrednost, bez analize (realnosti) diskontne stope. Mada, svaka procena je procena i ne postoji prava i tačna procena, jel’?
U svemu ovome presudnu ulogu je sigurno imala Agencija za privatizaciju pod čijim patronatom je sve rađeno. Država je valjda zato osnovala tu Agenciju da brine o fer procesu privatizacije, da se narodna imovina ne istopi i proda u bescenje. Stručnjaci Agencije su trebali da kontrolišu procenjivače, a ne da ih “kontrolišu”. O mogućnosti prodaje bilo kome, a ne onome ko se bavio tom delatnošću ili bar ko ima ozbiljnu obavezu da nastavi određeni broj godina sa primanom delatnošću kupljenog preduzeća – da ne govorimo.
I sve je to lepo, sećati se nekih vremena, biti general posle bitke, ali šta s tim, šta sa odgovrnošću i lošim rezultatom Agencije za privatizaciju?
Poštovani Saša, ja sam samo hteo da ukažem kako se procena vrednosti zaista vršila u praksi i da ukažem zašto i kako je vrednost neto imovine preduzeća hronično potcenjivana. Agencija za privatizaciju je u to vreme imala u dobroj meri vezane ruke, jer su zakoni bili takvi da su omogućavali bilo kome da kupi preduzeće. Na Fejsbuku sam se nadovezao sa još jednim komentarom. Da ne bih “gušio” ovaj ovde sajt, molim Vas, pogledajte moj dodatni komentar na Fejsbuku: https://goo.gl/IVFP52
Evo, ipak ću se nadovezati sa onim komentarom sa Fejsbuka.
Samo bih se nadovezao na svoj prethodni komentar. Celu priču oko nedovoljno dobro sprovedene privatizacije treba šire posmatrati. Moje mišljenje je da je zaista bilo mnogo muvanja i nameštanja, ali i da mnoge firme nisu ni mogle bolje da se prodaju. Kako ubediti stranog investitora da kupi neku firmu za XY dolara, ako je slične firme u regionu kupovao po nižim cenama? Zaista smo u mnogim slučajevima bili u pat poziciji i bili smo (tržišno) prinuđeni da firme prodajemo budzašto, jer je takav bio privredni ambijent (mana tranzicije).
Tome treba dodati i činjenicu da su sredstva koja su dobijana prodajom firmi (privatizacijom) neracionalno trošena. Najčešće su išla ili u potrošnju ili u budžet (popunjavanje deficita). Zapravo, malo novca je ulagano u investicije u programe koji bi Srbiju izveli na putanju održivog ekonomskog rasta.
Kod same procene vrednosti, primera radi, retko kad je bila vršena ozbiljna procena nematerijalne aktive (vrednost brenda, vrednost intelektualne svojine itd). I tako su strani investitori, uz pomoć domaćih “muljatora”, dobijali za male pare preduzeća koja su imala izuzetno jake brendove. A ti jaki brendovi su zapravo značili i tržište. Za nerealno malo novca su kupovali tržište, a vrednost brenda najčešće nije ni procenjivana, te nije ulazila u neto vrednost imovine. Na Zapadu vrednost brenda je nekad 80% vrednosti imovine (primeri: Coca-Cola, Apple itd).
Dodajem i činjenicu da uopšte nije proveravan “kredibilitet” investitora i održivost njegovog programa. U velikom broju slučajeva, firme su prodavane bukvalno tajkunima i kriminalcima, koji su te firme potom upropašćavali. Jednostavno, o tome se nije vodilo računa. A trebalo je. Mada, zakon je bio takav da je bukvalno dozvoljavao da firmu kupi bilo ko ko ima “uredne” bilanse. Zakon je išao na ruku rasprodaji imovine.
I konačno, sve ovo otvara pitanje da li je izabrani model privatizacije bio najbolji. Praksa je dokazala da je privatizacija putem vaučera bila loša ideja (npr. loša iskustva u Rusiji). Praksa je takođe pokazala i da je ovakva “neoliberalna” privatizacija takođe bila loša (primer Srbije). Da je bilo ozbiljnije i ODGOVORNIJE ekonomske politike, možda bi se kombinovale metode privatizacije, a u celom tom ekvilibrijumu bi sigurno bilo prostora da se neke od velikih kompanija zadrže u državnom vlasništvu i da im se uvede sposoban menadžment. Tako su radile Slovenija, Mađarska, Češka, zemlje koje su privatizaciju dobro uradile. Upravo to i jeste jedan od razloga zašto se ne slažem sa određenim (neo) liberalnim stavovima koje udruženje “Dosta je bilo” zastupa, jer (neo) liberalni koncepti privatizacije i ekonomskog razvoja su donosili određene rezultate, ali su pritom i prouzrokovali značajnu štetu u vidu raslojavanja, neravnopravne raspodele, nepravde, prvobitne akumulacije kapitala (npr. privatizacija putem vaučera) itd.
Nadam se da ćete moje reči shvatiti kao konstruktivne. Srdačan pozdrav.
Hoću samo da kažem da BILANS STANJA i treba da bude zbirni prikaz jedne bilansnih pozicija, koje je kada se analitički rastave uočava se da su sastavljene od pojedinačnih konta npr. pozicija pasive “Dobavljači”, u njoj su sadržani svi dobavljači ali kada se pogledaju: dnevnik, glavna knjiga, i pojedinačna konta uočava se da se za svakog dobavljača vodi poseban konto tj.analitički račun ( dobavljači struje, telekomunikacionih usluga, materijala itd.). Po pravilu svaka poslovna promena koja je prikazana kroz glavnu knjigu i kasnije preneta na konta treba da ima pokrivenost u određenoj dokumentaciji na osnovu koje je i sprovedeno knjiženje(faktura,otpremnica ..)
Na kraju mogu zaključiti da epicentar problema nije toliko u sadašnjem zakonu o računovodstvu već u nedostatku stručnosti, kontrole i na kraju ODGOVORNOSTI praćene izvesnim sankcijama GUBLJENJE LICENCI, KRIVIČNA kao i MATERIJALNA ODGOVORNOST !!!!!!!!