Оља Бећковић: Вучић уређује, уцењује и контролише готово све медије у Србији

Катарина Живановић, новинарка рубрике Друштво дневног листа „Данас“, причала је са најбољом српском телевизијском интервјуисткињом и сазнала како она данас гледа на медијску и политичку ситуацију.

^{Фото: Милован Миленовић за “Време”}

На телевизији нема емисија у којима се разговара о ономе о чему се дискутује у свакој кући. Не прича се отворено ни по кафанама. Сви нешто шапућу. Дише се преко вајберских шкрга, каже у разговору за Данас Оља Бећковић, одговарајући на питање шта се променило у протекле две године, колико се Утисак недеље не емитује.

Разговарамо у време када се на Пинку свакодневно чита саопштење у коме Жељко Митровић одговара Данасу на текст „Држава помогла Пинку са 3,9 милиона евра”.

Да ли сте били изненађени када сте чули да је Пинк добио новац од државе, упркос дуговањима која је у том тренутку имао?

– Била бих много више изненађена да тај новац није добио. А како га је добио и зашто, јасно нам је гледајући ту телевизију у протекле четири године.

Како вам је звучао Митровићев одговор, односно саопштење?

– Његов одговор је традиционално занимљив и то је суштина уређивачке политике те медијске куће, односно уређивачке политике хаустора, које политички коректни људи називају „кућама”. Дакле, то је дневно обмањивање јавности. Жељко Митровић одговара на нешто што га нико није питао, а прескаче суштину – да је он тај новац добио 2014. године, у тренутку када је био у огромним дуговима. То што он прескаче тај мали моменат и што нам објашњава како стоји данас нема никакве везе са темом нити га је неко то питао. Лично, много волим та његова саопштења. Довољно ми је да видим слику Жељка Митровића и мени је већ смешно. Спадам у обожаваоце његове литературе и волела бих да он сваки дан неком пише. Није искључено да их и пише да би мене усрећио јер свакако зна да његовог гледаоца 24h Фарме тај серијал о његовом пословичном поштењу уопште не интересује. Жао ми је само јадних новинара који морају изражајно да читају његове глупости.

Како вам изгледа медијска слика Србије?

– Као што изгледа физиономија Жељка Митровића. Баш тако. Оперисано од истине. Као пластичне јабуке, банане и грожђе које се у време социјализма држало на столовима не би ли се стварала илузија да има свега. Слика медија је и то када видите протесте због РТВ Војводине и рушења Савамале, а на њима управо онолико људи колико их је путем медија чуло да се тамо нешто догађа. Сигурна сам да би на тим протестима било 500 пута више људи када би уопште знали за њих. Медијска слика је таква да ви немате појма шта се у Србији дешава ако нисте на друштвеним мрежама.

Сада се дотичемо теме о којој често причате – има ли цензуре у Србији или је реч о аутоцензури?

– Ова власт… У ствари, то је погрешан израз. Код нас не постоји власт, већ један човек. Тај човек је успео да наметне лажну тему о томе има ли цензуре или, пак, само аутоцензуре. Зашто се правимо блесави? Да, има цензуре. И не, није тачно да има тек аутоцензуре. Кад слушате премијера каква је медијска слика, знајте да је све супротно од онога што изговори. Ако каже – медији су слободни, знајте да нису. Ако каже да никад никог није звао, значи да је звао пре два минута. Александар Вучић уређује, уцењује и контролише готово све медије у Србији. Увредљиво досадна аргументација: „А видите Данас, НИН, Време” је чист цинизам. Када све саберемо на гомилу, знамо колики је њихов тираж, па самим тим и утицај.  Рећи ће – нема цензуре, иначе ви и ја не бисмо сада разговарали, него седели у затвору. То вам је као она прича Лењиновог баштована: „Лењин је диван човек. Његова радна соба је окренута ка дворишту где се играју деца. Када су немирна, он им каже да се играју негде другде. А могао би све да их постреља”. Тако је и Вучић диван. Ми седимо овде и разговарамо, а могле бисмо да будемо у затвору.

Зашто онда Инсајдер, рецимо, несметано ради, а Утисак је укинут?

– Прилично ми је незгодно да о томе говорим. Већ су ме у интервјуу Инсајдеру саслушавали на ту тему. Не знам да ли сам прошла полиграф. И даље не могу да дам други одговор, сем да је процена да је утицај Утиска недеље био већи него утицај Инсајдера.

Шта је доказ томе?

– Па ето, ја не радим, а Инсајдер ради. Не знам каква би додатна обдукција била потребна.

Да ли је Вучић добар глумац?

– Доводите ме у ситуацију да цитирам Матију Бећковића. Он је рекао да је Вучић глумац који говори текстове које му је неко други доделио. А као и сваки глумац, не сноси одговорност за оно што изговара.

Да ли вам је нека телевизија у протекле две године понудила да радите Утисак?

– Не, нико ме није звао. Одликована сам статусом “државног непријатеља”, европскије речено, persona non grata. Било би боље за све нас ако би се испоставило да сам све то измислила. Да је то слободан избор уредника телевизија, да никоме није пало на памет да бих ја могла бити од неке користи. Јасно је да телевизије живе од оглашивача, а њих, опет, контролише један човек. Ако би неко запослио мене, смањио би број рекламних секунди, а повећао број минута разговора са Вучићем лично или са његовим изасланицама правилно распоређеним по медијској сцени. Морао би да објашњава како сам се усудила да у емисију позовем, рецимо, Дражу Петровића.

На РТВ Војводине се тренутно дешавају турбуленције, али премијер тврди да он нема никакве везе са тим.

– Да, нема везе, али тврди да смењени новинари и уредници нису добро радили свој посао. Седите на Пинку и говорите да никада нећете отићи на РТВ Војводине нити на РТС, јер сте увређени што сте били трећа вест, односно вести нису емитоване оним редоследом како ви сматрате да треба. Замислите какав је то притисак на уреднике и новинаре тих кућа? Шта ви мислите: Ако Слободан Антонић или Вељко Лалић више не буду позвани на РТС, хоћемо ли то звати цензуром или аутоцензуром?

Очекујете ли сличан сценарио са РТС, као са РТВ Војводине?

– Не очекујем. Мислим да и нема разлога, јер Вучић диже галаму о непослушности РТС-а, које у ствари нема. Новинари РТС-а се од лажних оптужби бране на Твитеру, али се уредништво не усуђује да те неистине демантује на јавном сервису. Они се не оглашавају, а лажној слици о “жутом” РТС-у потпомаже трбухозборац у новинама које се не могу назвати новинама. Приметила сам да је тај лист најчитанији у чекаоницама здравствених установа. Не знам да ли смо тамо доспели пошто смо то читали, или читамо јер смо болесни. Онај који више од месец дана нема времена да прочита извештај Заштитника грађана, има времена да заказује вишесатне ТВ интервјуе не би ли указао на твитерашка непочинства Јокановића и Георгиева!? Онда вас неко пита где су докази да има притисака.

Својевремено сте се и ви замерили твитерашима.

– Рекла сам, а то ћу и да поновим, да твитераши прецењују значај друштвених мрежа. И да то твитовање по 24 часа постаје уживање само по себи. И самим тим што су твитовали, мисле да су урадили велику ствар и дали допринос демократском друштву. Навела сам пример. Стотине твитераша су данима позивале и ретвитовале позиве за подршку Кокану Младеновићу, а када му је суђење било заказано, испред суда се појавило њих, ако не преувеличавам, деветоро. Немам ништа против Твитера. Тамо можете доста тога да сазнате, да прочитате нешто што сте пропустили, пронађете линк који ће вас подсетити на Небојшу из Београда или ових дана на интервју његовог шефа од пре десетак година у коме говори шта он мисли о Зорану Ђинђићу. Само сам говорила о опасности да се сав грађански ангажман заврши на тастатури.

Један од утицајних твитераша је и Небојша Крстић, који је често био гост у вашој емисији. Како коментаришете његову изненадну подршку Александру Вучићу?

– Небојшу Крстића познајем, односно познавала сам га више од 30 година. Апсолутно не разумем шта он то ради и зашто. Управо због тих 30 година не желим да га коментаришем. А мислим да би било лепо да се и он сети тих година па да у тим твитовима поштеди мене и моју породицу. А и не мора.

И Александра Вучића познајете дуго, од његове 19. године? 

– Да се разумемо, то се не може поредити са Крстићем. Њега сам сретала у телевизијском студију, што не значи да сам га познавала.

Колико се променио за све ове године?

– Уопште се није променио. То је исти дечко. Мисли исто, само говори другачије. То што више јавно не цитира Шешеља него „великог Огилвија”, што би се рекло, мене много не фасцинира. Верујем да сте приметили да он нас грди у готово сваком свом наступу. Ретко пропусти да каже колико је незадовољан народом и одурним српским менталитетом који не цени најмарљивије, најчеститије, највредније.

Како је онда могуће да има подршку готово половине бирачког тела?

– Ако је истина да има толику подршку, није ми јасно зашто је стално љут? Он најбоље зна истину о себи и о истинитости својих резултата. Ми не знамо степен застрашивања, степен подмићивања и фалсификовања бирачких спискова.

Верујете ли да је тога било на протеклим изборима?

-Не бих се изненадила.

И ако занемаримо проценте, да ли је СНС победник или губитник избора?

– Никада нисам видела да је Новак Ђоковић, када победи, љут. Нити да противнике назива идиотима и „стручњацима”. Према томе, мени понашање Александра Вучића не изгледа као понашање победника.

Зашто су избори уопште расписани, шта је Вучић очекивао?

– Верујем да је очекивао оно што нам је прво саопштио у изборној ноћи – 56 одсто, а да су остале листе, сем ДС и социјалиста, испод цензуса. И сада се он, као велики легалиста, месец дана након избора „жали” како су неке листе “па силу”, “угуране” у скупштину! Ко их је угурао? Ко је то могао да уради човеку кога ретко шта толико засмеје као помисао да би се Путин могао нешто питати око састава Владе? Ко би се могао усудити на тако нешто кад сви знамо да “са мном нико тако не сме да разговара”?

Ко ће бити у саставу нове владе?

– Сви за које се Небојша из Београда заклињао да никад бити неће. Ни самостални мандатар још не зна делегацију која му је делегирана.

У Утиску који је требало да буде емитован пре укидања као гост најављен је министар културе и информисања Иван Тасовац. Шта бисте га сада питали?

-Не знам.

Да се сада емитује Утисак, кога не бисте звали у госте?

– Александра Вучића. То сам рекла и када сам почела да пишем за НИН. Могу да правим интервјуе са свим политичарима, али не и са Вучићем.

Као један од разлога навели сте да му ништа не верујете.

– Тачно. Онда су уследиле примедбе да ли то значи да осталима верујем? Не. То само значи да њему не верујем ништа.

Хоће ли се Утисак поново негде емитовати?

-Не изгледа тако.

Да ли бисте волели да се емитује?

-Волела бих да живимо у земљи у којој о томе не одлучује премијер.

А када ће медији постати слободни?

– Мислим да неће скоро. Две године касније остала је слика да сам ја једини новинар који је добијао позиве, док год имате такав завет ћутања и консензус уредника и власника медија да певају о слободи, ништа се неће променити.

Да ли су онда бесмислени протести новинара?

– Нису бесмислени, али бојим се да су небитни.

Да ли сте се икада осећали угрожено бавећи се новинарством?

– Имам тај неки природни механизам одбране који ми не дозвољава да о томе размишљам. Новинарством сам почела да се бавим 1991, а сви добро знамо какво је то време било. Ако се плашиш, немој да се бавиш новинарством. Наравно да знам да могу да ми ураде све што им падне на памет, и више него што већ јесу. Али не могу због тога да променим начин на који говорим, на који радим и на који живим. Не сумњам да ћу платити цену и за овај разговор.

Прелазе ли таблоиди границу у извештавању?

– Не да прелазе меру и границу, него је то са оне стране разума. О томе нема расправе у оквиру приче о новинарству. Недавно ме је једна млада новинарка, која је тек завршила факултет, питала да ли постоје забрањена питања која никада не би смела да се поставе. Рекла сам јој да такав уџбеник не постоји, и да је то ствар васпитања, мере и људскости. Нисам ни слутила шта ме заправо пита. Наиме, објаснила ми је да њена колегиница, такође млада новинарка, од уредника добила задатак да позове Ивицу Дачића и да га пита: „Да ли је тачно оно што је Тијана Ајфон изјавила – да вам је мали?“ Схватате ли колико је то страшно? Бити у дилеми да ли поставити такво питање или изгубити посао? Изгуби посао, девојчице, молим те!

Извор: Данас

Аутор: Катарина Живановић