Industrija javnog mnjenja u razorenom društvu – formula je za održavanje na vlasti bez pravljenja promena, konstatuje Zoran Gavrilović, direktor programa „Društvo protiv korupcije“ Biroa za društvena istraživanja.
Prenosimo njegov autorski tekst za Dojče vele.
Neuspela privatizacija, reforme pravosuđa, medija, političkih institucija, obrazovanja, kulture… utrle su put sistemu koji počiva na anemičnom građanstvu i zarobljenim institucijama od strane partijske birokratije. Njome upravlja vožd, tj. stečajni upravnik, koji ima zadatak da osigura stabilnost i ekonomsku konsolidovanje prema spolja i unutra.
U „rukovođenju sistemom“, stečajnom upravniku pomaže i tzv. tranziciona birokratija sastavljena od eksperata iz konsultantskih firmi, odnosno međunarodnih i domaćih (ne)vladinih organizacija, sa univerziteta, instituta, ali i od bivših političara. Pri ruci svakoj vlasti, ona je na raspolaganju da pomogne u izbegavanju ili simuliranju promena, jer je i njoj, kao i svakoj vrsti birokratije, u interesu da što duže postoji potreba za njenim „uslugama“ reformisanja.
Nasuprot zarobljenoj državi, nalaze se preduzetnici, mediji, akademske zajednica i civilno društvo sa izborom: sukobiti se, paktirati sa otuđenim sistemom ili ostati po strani praveći svoju nišu i u njoj raditi na promenama, po cenu sukobljavanja.
Nažalost, sama ili uz pomoć „transformatora“, medijska zajednica je (ne)svesno poverovala da će privatizacija medija, odnosno (upravljačko-vlasnički) izlazak države iz medija i ulazak stranog medijskog kapitala, dovesti do slobodnog i profesionalnog novinarstva. Možda, ali ne u državi zarobljenoj korupcijom, nejakom ekonomijom i pravosuđem. Čak ni uvođenje omamljivog finansiranja javnog interesa, o čijoj raspodeli u značajnoj meri odlučuju novinarska (para)udruženja, nije sačuvala profesionalno naspram promotivno-propagandnog novinarstva.
Promotivno-propagandni servis
Medijska tranzicija rezultirala je uspostavljanjem neformalnog promotivno-propagandnog servisa (PPS) kojeg u najvećoj meri čine lokalni, tržišno neodrživi mediji, kupljeni od ljudi/preduzeća bliskih vladajućoj partiji ili od nje ekonomski zavisnih, javnim novcem sa konkursa za podršku zaštiti interesa građana u medijima!? Na čelu PPS-a, nalazi se TV Pink, privatna televizija čiji je informativni program u funkciji promocije i propagande izvršne vlasti, odnosno medijske minimalizacije i opanjkavanja oponenata vlasnika televizije i Vlade Srbije.
O postojanju i značaju PPS govore sledeće činjenice:
Prvo, izjava premijera Vučića da neće da gostuje na javnim televizijskim servisima, ali da će se uvek rado odazvati na poziv TV Pinka.
Tu je i druga činjenica: naime, tokom izborne kampanje u Nišu sve četiri televizije tokom kampanje, a uz tehnički podršku TV Pinka, u nekoliko navrata istovremeno su prenosile izborne skupove liste koju predvodi SNS iz Zubinog Potoka, Pančeva, Kragujevca. Šta je ovde ekonomično? Kakve ovo ima veze sa analitičkom ulogom medija tokom izbora?
Treći argument se ogleda u nalazima monitoringa koji je uradio Biro za društvena istraživanja (BIRODI), a prema kojima se vidi da je TV Pink svojim izveštavanjem pokušala da utiče na izborni rezultate, tako što je liste „Za pravednu Srbiju – Demokratska stranka“ i „Dosta je bilo“ spuštala u pogledu pozitivnog predstavljanja, a dizala listu SDS-LDP-LSV, za koju se predstavlja da će biti kooperativna u sastavljanju nove Vlade. Istovetan model „izbornog izveštavanja“ primećen je i na televizijama u Nišu i Kragujevcu koje je BIRODI monitorisao.
Argument broj četiri: nastala pre svega kao anti-DS pokret, Srpska napredna stranka svoj legitimitet u značajnoj meri gradi na zaštititi žrtava tranzicije, posebno neuspešne privatizacije. I ako su privatizaciju sprovodile sve vlade sastavljene od svih stranaka DOS-a, Demokratska stranka ostala je sinonim post-petooktobarske vlasti koja je sprovela privatizaciju koju su kreirali i sprovodili nekadašnji ministar privatizacije, Aleksandar Vlahović, sada zagovornik Vladine ekonomske politike sa pozicije predsednika Saveza ekonomista Srbije i Siniša Mali, beogradski gradonačelnik, koji je bio direktor sektora za tendersku prodaju u Agenciji za privatizaciju i za koga postoje sumnje da je učestovao u nezakonitim privatizacijama na šta je ukazivao i sam Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije pri imenovanju Malog za Vučićevog savetnika.
Suštinske reforme, a ne lov na veštice
Izdvojeni iz reformskog paketa uvođenjem praga za umanjenje penzija (do 25.000 dinara), ali i uvek pohvaljeni od premijera za priloženu žrtvu na oltar reformi, tranzicioni „gubitnici“, ljudi iznad 50 godina, srednjeg i nižeg obrazovanja koji žive u manje ili nerazvijenim delovima Srbije, a to znači južno od Beograda, jesu socijalna baza legitimizacijske osnove Vučićeve vlasti. Izbor medijskih sadržaja, tema i način prezentovanja tom delu birača putem PPS-a, imao je za cilj da obezbedi što bolji izborni rezultat SNS-a putem stvaranja i održavanja straha i traume od neuspešne tranzicije i privatizacije, promocijom obećanje bolje budućnosti u vidu investicija i garantovanja (političke) stabilnosti. S jedne strane, trebalo je proizvoditi strah od neprijatelja, a s druge, hvaliti i štititi stečajnog upravnika koji sve radi kako bi došla zlatna budućnost. U toj mitskoj matrici nestala je sadašnjost i realnost, nestali su građani sa svojim realnim interesima, ali i mediji koji će da nametnu suštinske teme, pitaju ono što bi trebalo da pitaju građani. U takvom medijskom i izbornom ambijentu donji slojevi društva glasaju za lidera koji sprovodi (neoliberalni) program reformi, koji je po svojoj suštini protiv tog dela društva.
Sa takvom legitimizacijskom osnovom i medijskim sistemom može se vladati i međunarodnom faktoru garantovati stabilnost. Međutim, za uspešno ispunjavanje agende Evropske unije potrebne su suštinske reforme, a za šta je, umesto lova na veštice koje vlast vodi preko PPS-a, potreban dogovor vlasti sa srednjim slojem, domaćim srednjim i malim kapitalom, univerzitetom i civilnim društvom.
Zato je izborna pobeda na aprilskim izborima, pobeda koja ne garantuje legitimitet za reforme, već za vladanje i približavanje međunarodnim asocijacijama koje neguju vrednosti stabilnosti, što je, uz investicije, jedna od najčešće ponavljanih reči u nastupima premijera Vučića, a ne demokratija i vladavina prava. Za budućnost ove vlasti, kao i prethodnih, pored investicija i zapošljavanja, od sudbonosnog značaje je i rad industrija javnog mnjenja.
Autor komentara, sociolog Zoran Gavrilović, direktor je programa „Društvo protiv korupcije“ Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) iz Beograda.
Izvor: DW
Tekst u kome je sa malo reci ali mnogo podataka opisana situacija u Srbiji.
Ocigledno je da gospodin ZORAN GAVRLOVIC odlicno poznaje pravo stanje politike , ekonomije, medija pravosudja…, za razliku od mnogih nabedjenih analiticara, koji tekstovima i “gostovanjem” na televizijama samo jos vise zagadjuju medijski prostor nesrecne Srbije.
Nadajmo se da ce neko od strucnjaka zaduzenih za Balkan /Srbiju/ u Nemackoj, makar procitati tekst.
Oni sve ovo inace znaju, ali ce “znanje” aktivirati kad to bude njima odgovaralo.
Hvala na tekstu.
Gospodin Zoran Gavrilović je hiruški precizno analizirao trenutnu situaciju u Srbiji, nažalost u stranim novinama. Na Pinku (nažalost najgledanija tv stanica) ga sigurno neće biti.
To, sto ce ovaj tekst biti dostupan samo citaocima DW i posetiocima ovog sajta, ostaje SRAMOTA domacih novnara i uredjivacke politike.
Analiza stanja ništa ne menja. Ovo je nešto što u Srbiji traje četvrt veka. O tome se može govoriti na manje ili više intelektualan način ali suština ostaje ista. Nedemokrstski režim koji je vlast osvojio nedemokratskim sredstvima ne može se smeniti bezbolno. Mirnim purem.
Očekuju nas burni događaji. ONI gubitkom vlasi gube SVE. Nemojte mislita da to neznaju.
Mnogi od njih gube imetak koji su stekli korupcijom i kriminalom. Mnogi od njih gube slobodu. Moraće da budu zakonski sankcionisani zbog onoga što su radili poslednjih ćetvrt veka. Mnogi od njih gube pravo da se bave politikom. Lustracija će biti neminovna.
Verovati da će sa vlasti sići mireći se sa ovim što je navedeno, naivno je. Pokušaće da se izazivanjem haosa izvuku.
Posoje samo dva načina razrešenja katastrofalne situacije u Srbiji. Jedan je zbacivanje ovakve vlasti revolucijom. Drugi je istoriski kompromis.
Revolucija je brzo, bolno i trajno rešenje. Opasnost je neprdvidljiv tok, koji može krenuti ka građanskom ratu.
Drugo rešenje su pregovori. Potpuno otvoren razgovor sa NJIMA. Aboilicija za sve što su loše učinili Srbiji i dobro sebi.
Uključiti ih u obnovu Srbije. Zakonom regulisati i angažovati deo sredstava koje su nezakonito stekli u finansiske tokove za obnovu Zemlje.
Napraviti presek finansiskog stanja građanstva. Doneti zakon o prijavi celokupne imovine svih građana sa razumnim rokom za prijavu. Sve što bude prijavljeno biće legalizovano i ulazi u imovno stanje građana. Neprijavljene materijalna dobra, nekretnine, novčana sredstva postaće ilegalna imovina. Kao takva biće nepostojeća. Neće se moći koristiti u platnom prometu niti za bilo kakve transakcije.
Doneti zakon o poreklu novca. Za svaku finansisku transakciju veću od zakonom utvrđenog iznosa mora da postoji dokumen o poreklu novca.
Lično sam za mirno rešenje. Za istoriski kompromis. Ako ne prihvate takvu ponudu onda revolucija.
Pa ,,kom opanci a kom obojci,, Ali moramo biti SVESNI posledica sukoba. One mogu biti strašne. Pogubne po NJIH, po NAS, i po SRBIJU.
Revolucija jede svoju decu. Nema revolucije samo demokratska promena vlasti, i da se sada sprovede 6. oktobar. Nema abolicije jer buduca demokratska i postena Vlada mora da sledi zakone i ustav Srbije a oni su po zakonu i ustavu dovoljno krivi da im se posteno sudi. Za sve ostalo se apsoluto slazem uz uvodjenje maksimalne transparentnosti i jacanje i postovanje zakona maksimalnim smanjenjem korupcije.
Ponovo i ponovo iznosim isti stav. On se bazira na prestanku kukanja i objasnjavanja vec objasnjenog nebrojeno puta Napravimo svoj paralelni sistem informisanja, medij koji se moze boriti sa postojecim laznim tv emiterima. Pricajmo o tome , iznosimo predloge i prakticne mogucnosti za realizaciju onoga sto vec postoji u svetu. Stalno pominjanje nepravde nece nas od nje izleciti. Polako postajemo jedno drustvo koje samo kuka i bogoradi a nista ne preduzima da se ova nakaradna vlast obuzda.
To je to, šta je sada i šta je bilo unazad decenijama, teško je povući preciznu crtu jer su prekretnice uvek bile plod trulih kompromisa.
Danas imamo opciju, jasan program i političku volju da se društvo menja. Imamo i ljude koji su založili svoj kredibilitet, kako za svoja tako i naša uverenja.
Nije gužva, mesta ima i za sve one kojima je ovo sporo i bledo i koji bi bolje, pa neka skupe svoj kredibilitet i uđu u arenu.
Brzo će izbori “trgovaca puno kupaca malo”!
Odličan tekst, konačno neko od predstavnika akademske elite, ko se nije profao Vučiću, ni sakrio u “mišiju rupu”.
To što toga neće biti u medijima je već drugi deo problema.
Sram da bude “intelektualce” koji su se zbog toga da očuvaju svoje prisustvo u medijima prodali. I zbog udžbenika i sitnih projekata itd