Четврта седница Скупштине Аутономне покрајине Војводине одржана је у понедељак, 18. јула 2016. године. Почетак седнице био је у 10.00 часова а завршетак седнице у уторак 19. јула у 1.30 часова. За ову седницу предложен је гломазан дневни ред који се састојао од 22 тачке.
Оно што је било најинтересантније jе ТВ пренос који су пратили многи наши грађани, међу њима и наши политички истомишљеници и наши гласачи. O овом „мрачном добу медија“ пишем вам из визуре учесника седнице, који је био у могућности да све време посматра и то што се види у телевизијском преносу. Снимање је остало скоро „слепо“ за десни угао скупштинске сале и то је баш онај део где седи опозиција. Камере су изгледа уперене доминантно ка посланицима СНС-а. Организација снимања одвијала се у складу са „медијским мраком“ у којем политичка опција која је на власти, покушава да нас држи што даље од јавности, као да је седница Скупштине игра, а не озбиљна ствар и одговорност. Када је ТВ пренос престао, јер је предвиђено да се он емитује до 17 часова, многи грађани су остали у недоумици да ли постојимо и да ли смо присутни.
Из тог „невидљивог“ дела дела скупштинске сале, јављали су се за реч и активно учествовали скоро сви чланови опозиције и наравно посланици покрета Доста је било. Били смо примећени само ако би неко од нас (а то је била Светлана Козић) излазиo за говорницу. Дејан Максимовић и Катица Бенгин говорили су са места и тада се наш ћошак сале због њих снимао, а пријава за мој говор, по процени председника Скупштине, није довољно брзо стигла до њега. Због тих 5 секунди “закашњења” у пријави за учешеће у дискусији, по његовој процени, остала сам ускраћена за свој коментар поводом извештаја рада једног јавног предузећа и то као једини посланик који је желео да у поноћ говори на ову тему. У реду, следећег пута кренућу да се пријавим, 30 секунди раније. Добро, научили смо.
Поред овог, дешавало се су се и друге ствари, које се по правилу дешавају на седницама које дуго трају. На почетку седнице, расправе су дуге, у стилу међусобног оптуживања, ван дневног реда, преопширне, пуне дигресија, непотребне. Пред крај седнице, када умор савладава и најиздржљивије, почиње журба, површност, скраћивање и гласање у стилу „дај да гласамо па да идемо кући“. Питање је зашто се овако обиман дневни ред силом угурао у једну седницу и да ли је и циљ да се о неким од тачака не дискутује.
Исцрпљујуће и непотребно дуго трајање ове седнице, заменило је све reality програме који су заслужено на летњој паузи. Народу треба још игара јер неће ићи на море, јер не зна како ће се лечити, хоће ли му деца пронаћи посао, колико њих ће у овој години остати без посла а колико отићи у иностранство. Гледање скупшинских седница одводи гледаоце, грађане Србије, у свет где се неко бори за правду, коју они тако жељно очекују и одржава их у убеђењу да се нешто помера у земљи у којој живе, ка некој светлој, не тако далекој, будућности.
За промену и изградњу система који функционише, нису нам потребни илузионисти на власти, већ је потребна јака опозиција, озбиљни и упорни људи који грађанима ове земљи желе да живе нормално, мирно и заштићено. Потребна је опозиција из невидљивог дела скупштинске сале.
Доста је било симулације уређеног државног система и слободе медија.
Зорица Дамјановић
посланица покрета “Доста је било – Саша Радуловић”
у Скупштини Војводине
Коментариши