Četvrta sednica Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine održana je u ponedeljak, 18. jula 2016. godine. Početak sednice bio je u 10.00 časova a završetak sednice u utorak 19. jula u 1.30 časova. Za ovu sednicu predložen je glomazan dnevni red koji se sastojao od 22 tačke.
Ono što je bilo najinteresantnije je TV prenos koji su pratili mnogi naši građani, među njima i naši politički istomišljenici i naši glasači. O ovom „mračnom dobu medija“ pišem vam iz vizure učesnika sednice, koji je bio u mogućnosti da sve vreme posmatra i to što se vidi u televizijskom prenosu. Snimanje je ostalo skoro „slepo“ za desni ugao skupštinske sale i to je baš onaj deo gde sedi opozicija. Kamere su izgleda uperene dominantno ka poslanicima SNS-a. Organizacija snimanja odvijala se u skladu sa „medijskim mrakom“ u kojem politička opcija koja je na vlasti, pokušava da nas drži što dalje od javnosti, kao da je sednica Skupštine igra, a ne ozbiljna stvar i odgovornost. Kada je TV prenos prestao, jer je predviđeno da se on emituje do 17 časova, mnogi građani su ostali u nedoumici da li postojimo i da li smo prisutni.
Iz tog „nevidljivog“ dela dela skupštinske sale, javljali su se za reč i aktivno učestvovali skoro svi članovi opozicije i naravno poslanici pokreta Dosta je bilo. Bili smo primećeni samo ako bi neko od nas (a to je bila Svetlana Kozić) izlazio za govornicu. Dejan Maksimović i Katica Bengin govorili su sa mesta i tada se naš ćošak sale zbog njih snimao, a prijava za moj govor, po proceni predsednika Skupštine, nije dovoljno brzo stigla do njega. Zbog tih 5 sekundi “zakašnjenja” u prijavi za učešeće u diskusiji, po njegovoj proceni, ostala sam uskraćena za svoj komentar povodom izveštaja rada jednog javnog preduzeća i to kao jedini poslanik koji je želeo da u ponoć govori na ovu temu. U redu, sledećeg puta krenuću da se prijavim, 30 sekundi ranije. Dobro, naučili smo.
Pored ovog, dešavalo se su se i druge stvari, koje se po pravilu dešavaju na sednicama koje dugo traju. Na početku sednice, rasprave su duge, u stilu međusobnog optuživanja, van dnevnog reda, preopširne, pune digresija, nepotrebne. Pred kraj sednice, kada umor savladava i najizdržljivije, počinje žurba, površnost, skraćivanje i glasanje u stilu „daj da glasamo pa da idemo kući“. Pitanje je zašto se ovako obiman dnevni red silom ugurao u jednu sednicu i da li je i cilj da se o nekim od tačaka ne diskutuje.
Iscrpljujuće i nepotrebno dugo trajanje ove sednice, zamenilo je sve reality programe koji su zasluženo na letnjoj pauzi. Narodu treba još igara jer neće ići na more, jer ne zna kako će se lečiti, hoće li mu deca pronaći posao, koliko njih će u ovoj godini ostati bez posla a koliko otići u inostranstvo. Gledanje skupšinskih sednica odvodi gledaoce, građane Srbije, u svet gde se neko bori za pravdu, koju oni tako željno očekuju i održava ih u ubeđenju da se nešto pomera u zemlji u kojoj žive, ka nekoj svetloj, ne tako dalekoj, budućnosti.
Za promenu i izgradnju sistema koji funkcioniše, nisu nam potrebni iluzionisti na vlasti, već je potrebna jaka opozicija, ozbiljni i uporni ljudi koji građanima ove zemlji žele da žive normalno, mirno i zaštićeno. Potrebna je opozicija iz nevidljivog dela skupštinske sale.
Dosta je bilo simulacije uređenog državnog sistema i slobode medija.
Zorica Damjanović
poslanica pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović”
u Skupštini Vojvodine
Komentariši