Autorskopravni pogled na SNS-ovu izložbu "Necenzurisane laži"

O kulturnim, političkim, estetskim i (ne)zdravorazumskim kontekstima SNS izložbe pod nazivom „Necenzurisane laži“ već se naširoko pisalo i prostom pretragom na google-u naći ćete desetine tekstova na tu temu. Mene iz ugla struke, međutim, daleko više intrigira autorskopravni kontekst ove izložbe i brojni pravni problemi koji iz ovako izvedene postavke proističu.

Problem bi u najkraćim crtama mogao da se sažme na sledeće: Neko je bez odobrenja autora napravio reprodukcije 2523 autorskih dela, bez njihovog odobrenja ih javno izložio i to u negativnom kontekstu gde su sva dela stigmatizovana naslovom izložbe „(necenzurisane) laži“. Na ovo se u pojedinim slučajevima može dodati i „neko je pomenuta dela javno izlagao bez navođenja imena autora“, „neko je tuđa dela izlagao u izmenjenom (okrnjenom) obliku“, „neko je pravio kolaže od tuđih autorskih dela (derivativno autorsko delo) bez da je pitao autora za saglasnost“ itd. Dakle, na prvi pogled je jasno da ovde nešto ne štima i da je mnogo isključivih ovlašćenja autora vršeno bez njegove (njihove) saglasnosti.

Da bih potvrdio svoju teoriju da ovakva izložba vređa prava autora (i nosilaca autorskog prava) danas sam odlučio da odem na lice mesta i uživo se uverim da li je sve baš tako kako sam u svojoj glavi zamislio. I rezultat je krajnje zanimljiv. Ako mislite da je ova izložba festival neukusa, onda znajte i da je istovremeno i karneval povreda autorskog prava.

Koje su to sve povrede autorskog prava i na koji način (verovatno) izvršene pokušaću da detaljno izložim u nastavku. Naglašavam da je ovo moje lično tumačenje zakona i konkretne situacije i ne mora da znači da bi u nekom eventualnom sudskom postupku postupajući sudija nužno zauzeo isti stav. Doduše, srpske sudije i autorsko pravo (kao i pravo intelektualne svojine uopšte) su posebna priča koja bi iziskivala ceo jedan tekst. Takođe, naglašavam i da ću se truditi da tekst učinim čitljivijim pa ću probati da izbegnem preterano korišćenje pravne terminologije, kao i da ću pokušati da ga učinim razumljivijim pa neću praviti posebne osvrte na kategorije pojedinih autorskih dela (novinski tekst, fotografija, strip, crtež, autorskopravni tretman tweet-a itd.) i neću posebno analizirati povrede srodnih prava (npr. pravo proizvođača videograma). U suprotnom tekst bi bio čitljiv samo pravnicima i još duži nego što jeste.

Povreda moralnih prava autora

Moralna prava su prava koja izviru iz činjenice da je autor nekog dela uvek fizičko lice, dakle živo i razumno biće koje ima specifičan odnos prema svom radu i posebnu povezanost sa njim. Ova prava se nikada ne gase (traju večno) i autor ih ne može preneti ni na koga drugoga, baš zato što su vezana za njegovu ličnost. Dakle, i kad prenese (npr. ugovorom) sva svoja imovinska prava na neko drugo lice (npr. izdavačku kuću) njemu i dalje ostaju moralna prava i on je i dalje pozvan da se suprotstavlja njihovim povredama. Ovih prava naš Zakon o autorskom i srodnim pravima (nadalje: ZASP) poznaje ukupno 5, ali za ovu priču su relevantna sledeća:

Pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela

Član 18 ZASP: „Autor ima isključivo pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled“.

Ovo je jedno od fundamentalnih moralnih prava autora i upravo postoji zbog specifične duhovne veze između samog autora i njegove tvorevine. Šta je u ovoj konkretnoj izložbi sporno što ugrožava ili može da ugrozi čast ili ugled autora čija su dela završila kao eksponati? Sama izložba po sebi ne bi trebalo da bude problematična ali kada se uzme ceo njen kontekst ima tu i te kako problematičnih momenata.

Ako sam dobro shvatio izvorna ideja ove izložbe je da se kroz obilje primera pokaže kako u Srbiji nema cenzure medija i kako vlast, eto, dozvoljava tolikim novinarima da pišu (crtaju, fotografišu) šta požele. Ok, ideja jeste imbecilna ali još uvek nije problematična. Takva izložba će očigledno u svom nazivu negde imati cenzuru, odnosno necenzuru i to je sasvim logično i nimalo uvredljivo. Međutim, kada se takva izložba nazove „NECENZURISANE LAŽI“ ona tada poprima potupno drugačije obličje i sada već nosi vrednosnu konotaciju koja izložena autorska dela tretira kao laži, a konsekventno njihove autore kao lažove. Uzmimo u obzir da se ovde radi i o autorskim delima koja potiču iz oblasti novinarstva gde osnovno načelo jeste ISTINA (ili bi bar trebalo da bude). Kada se konkretna dela postave u kontekst da su vrednosno ocenjena kao laži, jasno je da to direktno ugrožava (ili u najmanju ruku može da ugrozi) kredibilitet njihovih autora koji su javno stavljeni na stub srama. Manja bi šteta po ugled i čast autora bila da se izložba zove „NECENZURISANI LOŠE NAPISANI TEKSTOVI“ nego ovo. Od novinara se naravno očekuju lep stil pisanja i pismenost, ali pre svega istinite informacije.

Da napravim paralelu, izlagati novinske tekstove, karikature i stripove pod mantrom LAŽ isto je kao i izlagati slike Save Šumanovića na izložbi pod nazivom „ĐUBRE I KIČ“ (ili npr. „DEGENERISANA UMETNOST“ budući da su mnogi dobro povukli paralelu sa Gebelsovom izložbom).

Potrebno je i naglasiti da se u situacijama kada se utvrđuje da li se neko delo nedostojno koristi uvek primenjuje standard „prosečno osetljivog autora“ (ponekad kombinovan i sa ličnim svojstvima autora npr. autor je Jevrej a njegova dela se izlažu na antisemitskoj izložbi). Kada se to konkretizuje to znači da bi se većina autora osetila uvređenim da se njihovo delo koristi na određeni način. Kao što gore rekoh, verovatno bi velika većina autora novinskih članaka smatralo ugrožavanjem svoje časti i ugleda javno izlagane njihovih tekstova u kontekstu u kome su oni okarakterisani kao laži. Pri tom, problem ne bi bio kada bi se utvrdilo da sadržaj navedenih dela zaista predstavlja laž (ili bar neku zabludu autora), ali ova izložba ne nudi objašnjenje zašto su izložena dela laži – već samo neštedimice vređa njih i njihove autore. Takođe, ovde nije problem što je izložbu priredila SNS (odnosno njena informativna služba) i kada bi se autor protivio korišćenju svog dela smatrajući nedostojnom upotrebom samo zato što ga SNS koristi onda bismo možda mogli i da pričamo o „preosetljivom autoru“ koji preterano rigidno doživljava pojam nedostojnog iskorišćavanja (npr. nije simpatizer te stranke). Međutim ovde nije problematično ko koristi delo, već kako i u kom kontekstu ga koristi.

Pravilo o nedostojnom iskorišćavanju dela važi i kada je autor dozvolio korišćenje (npr. izlaganje) njegovog dela, ali da se ispostavi da se delo koristi na način na koji on nije želeo da se koristi (npr. izlaganje na izložbi koja vređa autora). Ovaj primer bi se već negde preplitao i sa prevarom ali to nije tema ovog teksta. U svakom slučaju, jasno je da većina autora teško da bi dala svoj pristanak da im je zatražena dozvola za izlaganje njihovih dela i da im je predočen kontekst u kome će dela biti izložena.

Pravo na zaštitu integriteta dela

Član 17 ZASP: „Autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela, i to naročito:

1) da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica;

2) da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi;

3) da daje dozvolu za preradu svog dela.“

Hoćete da prikažete nečije delo u okviru nekog kolaža, da malo iskasapite neko delo pa deo prikažete, deo ne prikažete, možda baš deo koji autor smatra najbitnijim? Može, nije nikakav problem, samo za tako nešto ipak prvo morate da dobijete dozvolu autora. U protivnom, opet vršite povredu njegovih prava.

Brojna dela koja su prikazana na izložbi su inkroprisana u nekakve kolaže i u njima prikazana u nepotpunom obliku. Negde se i zadesi da se u tim kolažima provuče celo delo, ali najčešće su ona „iskasapljena“. Sumanjam da bi autorima baš prijao takav tretman. Kada ti neko izloži delo na stub srama, neka ga bar izloži u celosti, možda neko stekne i drugačiji utisak o njemu. Ovde nije loše pomenuti i da se delo prerade (delo u kome su prepoznatljivi karakteristični elementi prerađenog (izvornog) dela) smatra zasebnim autorskim delom. Ali da bi do te prerade došlo, opet je potrebna saglasnost autora.

Pravo na naznačenje imena

Član 15 ZASP: „Autor ima isključivo pravo da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno.“

Takođe jedno od osnovnih i veoma jednostavnih pravila autorskog prava: „kada negde okačiš nečije autorsko delo, napiši ko je autor ako je to ikako moguće“. A na izložbi je to veoma moguće, čak i uobičajeno. Ne znam da li su SNS-ovci imali nekada priliku da posete neku izložbu, ali da jesu primetili bi da uvek ispod eksponata piše ime autora ili njegov pseudonim ili makar „nepoznat autor“. Ok, ovde su mnoga dela prikazana kolažno (što može da čini neke druge povrede), ali su mnoga i samostalno istaknuta pa ni ispod jednog nisam video da piše „autor taj i taj“. Uostalom, kada je neko delo izloženo, naravno da bi svaki posetilac voleo da zna ko stoji iza njega. Kako to na ovoj izložbi izgleda može se videti na sledećoj slici:

Em okrnjeno, em nepotpisano.

Povreda imovinskih prava autora

Ideološki gledano, imovinska prava su antipod moralnih, prava koja autoru omogućavaju da stiče ekonomsku korist od svog dela i isto tako prava koja mu omogućavaju da svima drugima zabrani da iskorišćavaju njegova dela (dakle da vrše bilo koje od ovih prava). Ukoliko autor želi da nekome dozvoli da koristi njegova dela, uvek ima mogućnost da za to traži odgovarajuću naknadu. Naše pravo poznaje veliki broj imovinskih prava autora, a za analizu SNS izložbe relevantna su sledeća:

Pravo na umnožavanje

Član 20 ZASP: „Autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani beleženje i umnožavanje svog dela u celosti ili delimično, bilo kojim sredstvima, u bilo kom obliku, na bilo koji trajni ili privremeni, posredni ili neposredni način.

Delo se umnožava naročito, grafičkim postupcima, fotokopiranjem i drugim fotografskim postupcima kojima se postiže isti rezultat, zvučnim ili vizuelnim snimanjem, izgradnjom dela arhitekture, smeštanjem dela u elektronskom obliku u memoriju računara.

Umnožavanje dela postoji nezavisno od broja primeraka dela, tehnike kojom su umnoženi i trajnosti primeraka.(…)“

Majke bi rekle: „Ja sam te rodila, ja ću te i ubiti“, a autori „Ja sam te stvorio, ja ću te i umnožiti“. Dakle, svako umnožavanje autorskog dela podložno je odobrenju autora. Ako se pitate gde je umnožavanje autorskih dela na ovoj izložbi, odgovor je – svaki eksponat na izložbi je reprodukcija autorskog dela nastala njegovim umnožavanjem u određeni format (npr. pano). Ne morate ni da uđete na izložbu, dovoljno je da prođete Knez Mihajlovom ulicom i da vidite one uvećane naslovne stranice novina u izlogu galerije Progres. E pa to vam je najplastičniji primer umnoženih dela.

Iako bi termin „umnožavanje“ nekoga naveo da pomisli da je potrebno uraditi veliki broj primeraka da bi ono postojalo, naš ZASP je tu vrlo eksplicitan i kaže da „Umnožavanje dela postoji nezavisno od broja primeraka dela“. Što će reći i jedan neovlašćeno umnožen primerak dela predstavlja povredu prava autora. Zašto je to tako? Pa ova izložba je najbolji odgovor na to pitanje – dovoljan je i jedan umnoženi primerak da bi se doprolo da velikog broja ljudi (verovatno većeg nego da su umnožili gomilu primeraka i delili ih po ulici).

Pravo na javno saopštavanje, uključujući interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti

Član 30 ZASP: „Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup delu sa mesta i u vreme koje on odabere.“

Ovo pravo jasno ukazuje da samo autor ima isključivo pravo da odluči da li će javno da saopštava delo i na koji način. Javno sapoštavanje dela putem izlaganja svakako spada pod ovo pravo, tako da je na autoru da odluči da li će dati svoju saglasnost ili ne. A po svemu što nam je poznato, deluje da niko nije ni pokušao da zatraži saglasnost autora.

Dozvoljeni izuzeci

Od gore navedenih pravila postoje određeni izuzeci koji omogućavaju da se u nekim situacijama autorska prava vrše bez saglasnosti autora (tzv. suspenzija autorskog prava). Naravno, za ove izuzetke su predviđeni precizno definisani uslovi i samo kada se oni ispune moguće je određena autorska prava vršiti bez traženja odobrenja autora. Naš Zakon poznaje veliki broj izuzetaka, ali samo dva bi mogla da se razmotre u odnosu na predmetnu izložbu:

Pravo citiranja

Član 49 ZASP: „Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, kao i drugi oblici javnog saopštavanja kratkih odlomaka autorskog dela (pravo citiranja), odnosno pojedinačnih kratkih autorskih dela, pod sledećim uslovima:

1) da je delo objavljeno;

2) da se pomenuti delovi, odnosno kratka dela, bez izmena, integrišu u drugo delo ako je to neophodno radi ilustracije, potvrde ili reference, uz jasnu naznaku da je reč o citatu i u skladu sa dobrim običajima;

3) da se na pogodnom mestu navede ko je autor citiranog dela, koji je naslov citiranog dela, kada je i gde je citirano delo objavljeno, odnosno izdato, ukoliko su ti podaci poznati.“

Hajde da zamislimo da su kolaži prisutni na izložbi samostalna autorska dela i da su novinski članci i njihovi delovi sadržani u tim kolažima zapravo samo citati koji služe ilustraciji, potvrdi ili referenci (verovatno u odnosu na stav da ne postoji cenzura u Srbiji). Citat da bi bio citat mora biti jasno naznačen i mora biti navedeno ko je autor citiranog dela, kada i gde je objavljeno itd. Dakle, sve ono što bi bila fusnota u nekom naučnom radu, primera radi. Ali ovde postoje dva problema: 1.) nigde ili gotovo nigde nije navedeno ko je autor dela, kada i gde je delo objavljeno itd. 2.) da bi postojao citat on mora služiti integralnom delu autorskog dela (dakle nekoj originalnoj celini kojoj služi kao potvrda, referenca itd.), a ovde imamo potpuno odsustvo integralnog dela već samo gomilu nabacanih „citata“. A kada se nešto sastoji samo od citata, onda je to ili a) zbirka (kada je uredno navedeno da su u pitanju citati i informacije o autoru i izdanju su naznačene u skladu sa Zakonom) b) plagijat (kada ništa od prethodnog nije navedeno). Zbirka je posebno autorsko delo ako je selekcija i raspored njenih delova izvršen na originalan način, ali autor zbirke mora uvek da reguliše autorskopravne odnose sa autorima koji su se u njoj našli. Plagijat je sa druge strane pojam verovatno daleko bliži pojedinim članovima stranke koja stoji iza organizacije izlobe, a on zapravo predstavlja povredu jednog moralnog prava autora. U svakom slučaju, ovde ne može biti reči o citatu ili barem ne može biti reči o citatu u skladu sa zakonskim pravilima, tako da se ovaj izuzetak ne može primeniti.

Parodija i prerada za lične potrebe

Član 54a ZASP: „Dozvoljena je slobodna prerada objavljenog autorskog dela ako se radi o: 1) parodiji ili karikaturi, ako to ne stvara zabunu ili ne može dovesti do stvaranja zabune u pogledu izvora dela; 2) preradi dela za lične potrebe koja nije namenjena i nije dostupna javnosti; (…)“

Ovaj izuzetak omogućava da pod određenim uslovima, bez dozvole autora preradite njegovo delo. Dakle, ovde se radi samo o dozvoljenim preradama dela, ne i o vršenju drugih prava autora (umnožavanje itd.) Uslovi su da je u pitanju parodija ili karikatura (što ova izložba svakako nije) ili da se delo preradi za lične potrebe i da ta prerada nije dostupna javnosti (izložba koja nije dostupna javnosti onda ne bi bila ni izložba). Dela koja bi se mogla tretirati kao dela prerade su prisutna na ovoj izložbi (npr. kolaži sačinjeni od novinskih tekstova), ali nijedno od tih dela ne bi moglo da se podvede pod ovaj izuzetak.

Pravna priroda izložbe

Naš Zakon izložbu tretira kao „zbirku autorskih dela“ koja ispunjava uslov da se smatra posebnim autorskim delom ako izbor i raspored sastavnih delova (autorskih dela) ispunjava uslov originalnosti. Ova izloba je svakako originalna (neki bi rekli verovatno i da je „neviđeno originalna“), tako da bi ona vrlo verovatno ispunila uslov da se tretira kao autorsko delo zbirke. Ali, tu opet postoji jedan problem. Pogađate koji? Ne može se autorsko delo uvrstiti u zbirku bez izričite saglasnosti autora jer zbirka ni na koji način ne ograničava prava autora čija su dela uvršćena u nju.

Sa druge strane, ako bismo prihvatili tezu novopečenog teoretičara umetnosti Maje Gojković da je ova izložba „konceptualna umetnost tipa Marine Abramović“ (sic!) to bi zapravo značilo da se radi o autorskom delu prerade. Dakle, cela izložba je jedno konceptualno autorsko delo. Da ponovim, delo prerade je delo u kome su prepoznatljivi karakteristični elementi izvornog dela i da bi se takava prerada izvršila potrebna je saglasnost autora izvornog dela. U suprotnom, opet bismo imali povredu prava autora.

Kada se sagleda sve što je gore navedeno, valjda vam je jasno zašto sam na početku teksta ovu izložbu okarakterisao kao „karneval povreda autorskog prava“. Ova izložba je za autorsko pravo ono što je kineska radnja za pravo žiga. Ruku na srce, ne odnose se sve povrede na sva izložena autorska dela, ali utisak je da svako od svih 2523 izloženih autorskih dela je potkačeno makar sa jednom vrstom povrede, a mnoga od njih su i višestruko povređena.

Umesto zaključka je možda najbolje reći da bi verovatno bilo previše da očekujemo od stranke čiji viđeniji članovi ne umeju da poštuju osnovni postulat autorskog prava (ne potpisuj tuđe delo svojim imenom) da poštuje neka daleko sofisticiranija pravila ove pravne oblasti. Sumnjam da je ovde iko bio svestan koliko povreda čini priređivanjem ovakve izložbe, ali kako kaže stara latinska poslovica „Ignorantia legis nocet“ ili u slobodnom prevodu „nepoznavanje zakona ne opravdava povredu istog“. I kreativnost ima svoju cenu. A ova može po organizatore izložbe da bude paprena.

Izvor: Autorskopravni pogled na SNS-ovu izložbu “Necenzurisane laži”
Autor: advokat Stefan Bojović (autor nije član pokreta “Dosta je bilo”)