Интервју Образовање

Јасмина Николић: Будућност едукације је агилно образовање

Неколико година раније, у тренуцима када сам почео да улазим полако у свет агилног начина размишљања, једно од имена које се често провлачило у литературама било је Јасмина Николић. Прочитавши њену импресивну биографију нисам могао да одолим а да не попричам са таквом особом. Читајући интервју упознаћете једну фантастичну особу која се кроз свој рад осврће на компаније у Србији, докле су стигле и да ли су уопште почеле да размишљају о агилном начину рада, видећете и како особа попут Јасмине проводи један радни дан и како проналази мотивацију.

Сазнаћете како је љубав била разлог уласка у свет агилног начина рада, као и ексклузивна најава књиге коју Јасмина увелико пише.

Немања: Јасмина, како би ти себе представила у пар реченица, а да нису део биографије коју ће верујем сви прочитати након овог текста?

Јасмина: Природњак “залутао” међу друштвењаке. Полимат. Можда чак и гик. Мислим да сам најпре радознала и упорна особа, упорно радознала :). Волим да анализирам структуре и уочавам сличности. Сасвим ми је природно да решавам проблеме, правим нове распореде, да спајам наизглед неспојиво. Волим да планирам, а радим кампањски. Кретање ми је насушна потреба. А мото: твоја идеја – твоја одговорност.

Немања: Да ли си одувек знала чиме желиш да се бавиш?

Јасмина: Нисам одувек знала. Заправо, одувек сам лутала. И даље себе доживљавам као номада у професионалном смислу. Једино што сам одувек желела јесте да тренирам уметничко клизање које ми и данас представља изузетно задовољство и начин да се опустим и разбистрим мисли. Кад погледам уназад, ипак постоји заједнички садржалац у свему што сам радила – то је потреба да се нешто структурно и логички пресложи или повеже на другачији начин: од топлотне и астрофизике, архитектуре, природних и програмских језика и реформе студијских програма, па до компанијских организационих структура и политичке организације, а можда једног дана и државне. Заправо је тај пут константно кретање од мањих ка већим структурама, тако да сам и сама радознала где је томе крај. Моја мисија је агилна држава.

Немања: Откуд жеља али и енергија да се поред редовног посла бавиш и едукацијом на факултету?

Јасмина: Већ 17 година радим у образовању. Ја тај рад доживљавам као редован посао. Тај рад пуни батерије. Студенти су најдивнија бића на свету, а подучавајући њих и сама учим. Када сам “открила” агилно, дошла сам на идеју да га уведем у образовање и тако постала творац “агилне педагогије”. О томе сам писала у чланку Going Agile – Agile Methodologies in the Education of Global Citizens, може се прочитати у зборнику Британског савета Going Global: Identifying trends and drivers of international education из 2013, или у “Agile Digital Age Pedagogy for Teachers: ADAPT”, Advancing Education Summer 2013. О томе сам и говорила рецимо на конференцији Online Educa Berlin 2015, Agile Approach to Learning Design

или на семинару Отвореног Универзитета у Каталонији који је наставио да развија агилне методе online учења.

Настављам да радим на томе с колегом са Универзитета Волверхемптон. У Нјујорку већ постоји школа у оквиру формалног образовања – Agile Learning Center. Уверена сам да ће агилно образовање постати популарно, а жеља ми је да оснујем Агилни универзитет.

Немања: Откуд ти у свету Агилне културе?

Јасмина: Из љубави. ???? Дуго сам се забављала с одличним програмером, који је први приметио да је Сцрум нешто што би ми лежало. Тада су га уводили у фирми у којој је он радио. Нисам обратила пажњу на то све до оног тренутка када сам написала један велики пројекат који је одобрен и за који сам добила средства за реализацију. С обзиром да сам по природи самокритична, никада не полазим од тога да нешто знам, већ увек све волим да проверим, преиспитам и ако треба научим. На тај начин сам бирала и методологију и избор је пао на Сцрум. Почео је процес едукације, развоја и примене, као и дружења са агилним заједницама попут њујоршке, шпанске, хрватске или грчке, која ове године организује другу агилну конференцију. Из пројектног менаџемнта сам се вратила у софтверски развој, а одатле прешла у организациону културу, а култура је нешто чиме сам се иначе бавим и на докторским студијама. Посебно ми је драго што сазрева и српска агилна заједница.

Немања: Шта је то Agile и како би описала тај појам/појаву широј публици?

Јасмина: Агилно је пре свега културни манифест, систем вредности, принципа и стилова понашања примерених брзом времену у ком живимо и у коме смо напросто затрпани информацијама, приликама, могућностима. Ослања се на комплексније дефинисане улоге појединаца и њихову већу одговорност, затим на ритмичне процесе, визуелне алате, транспарентну комуникацију, брзе повратне информације, способност брзог раздвајања жита од кукоља. Захваљујући агилним постулатима и изведеним улогама, процесима и алатима пословни и развојни сектор ефикасно и квалитетно интегришу производ, док истовремено непрекидно уче. Успешна усмена комуникација поново постаје приоритет. У корпоративним традиционалним окружењима људи су научили на бирократске структуре и пребацивање одговорности. У агилном морају да се разумеју да би клијент био задовољан.

Немања: Какво је стање Агилне културе у српским компанијама, да ли имаш неки детаљнији увид?

Јасмина: Иако је агилно као методологија све траженије, то не значи да је на задовољавајућем ступњу зрелости. Из мог искуства присутно је у фирмама најразличитијих величина, од стартапа до великих компанија и у различитим индустријама. Изазови су исти као и свуда у свету. Како премостити јаз између пословног и развојног сектора и како пословни сектор агилизовати? За то је потребно размишљати “out of the box” – јер производ није нужно само софтвер, како сам и показала примењујући га у образовању, а од недавно и у политици.

Немања: Шта ти највише смета код власника домаћих компанија?

Јасмина: Кад микроменаџују и кад паниче, односно пречесто уводе промене, не сачекавши резултате претходних. По мом мишљењу је неретко боље да власници изађу из управљачке структуре.

Немања: Да ли стање може да се промени и које су то ствари које свака компанија или сваки власник компаније мора што пре да схвати и промени у наредне три године?

Јасмина: Може да се промени, али не може преко ноћи и не може ако промену не подржи “први човек” фирме. Компаније већ саме од себе крећу ка Итеративно-инкременталном развоју циљева, другим речима, стратешком планирању таквом да акција и визија буду у константном дослуху. Ту не сме да буде никаквих зидова. За то су потребне нове улоге, лаке структуре и свођење бирократије на нужни минимум.

Немања: Сведоци смо да многе компаније реч “agile” имају само у свом називу или приликом писања огласа за посао, ових дана је просто модерно звати себе агилном компанијом. Које су то карактеристике које издвајају праве агилне компаније од оних које то само имају на папиру? Да ли постоје такве у Србији?

Јасмина: Мислим да потребу за агилном трансформацијом већина компанија препознаје и искрено жели. Промене често остане на папиру пре свега, јер обухват трансформације није довољан. Агилно се уведе у један два тима, или пак само у ИТ сектор. Тимови умеју да остану неагилни, да немају потребне функционалности, остану монолитни. Стога бих у вези агилне имплементације фирме пре поделила на оне са успешном или неуспешном. Праве се издвајају по атмосфери, клими. Све успешне личе једна на другу: high alignment, high autonomy. У ваздуху се осећа постигнуће и само-актуелизација. Људи су пуни подршке, друже се. Хватају се у коштац са стресним стиловима понашања. И пре свега, воле оно што праве.

Немања: Тренутно је у агилном свету јако популаран концепт #NoEstimate. Да ли можеш укратко да нам објасниш о чему се ту заправо ради?

Јасмина: #noEstimate и #beyondBudgeting две су врло популарне теме у тренутној фази развоја агилног размишљања. Пошто су време и новац углавном ограничени ресурси, инвеститори, менаџери, клијенти очекују процену када ће поруџбина бити готова и колико ће коштати. Те процене се традиционално праве на основу утврђених спецификација, на самом почетку развоја, када се најмање зна. Процене се касније претворе у ноћну мору поштовања рока, буџета и обухвата производа, при чему нешто од тога обично “страда”, а измене нису добродошле. У агилном развоју решење се тражи у релативним, итеративним проценама које заинтересованим странама треба да дају фер слику о року, буџету и обухвату, а промене се очекују и интегришу. Међутим, права сврха релативних процена није да се постигне прецизност процене нечега што никада нисмо радили, већ да се кроз дискусију из различитих углова уочи потенцијална скривених комплексности и одвајање жита од кукоља у погледу јасности и величине захтева пре него што из пословног пређе у развојни сектор. Интуитивна процена и њен значај тема је сјајног филма “Дванаест љутих људи” као и књиге Thinking fast and slow. Брзо разврставање беклога уз помоћ естимације добро је разумела фирма Lunar Logic. Направили су “no bullshit estimation cards” ???? Баците поглед https://estimation.lunarlogic.io/. Противник сам такозваног “фибоначијевог низа”, јер хтели-не хтели вуче људе у детаљисање и прецизне процене пошто користи бројеве који су на почетку низа недиовољно диференцирани по величини, и онда се уђе у заметне и бескорисне дискусије разликовања јединице од двојке, двојке од тројке и слично. Поборник сам процењивања зарад разговарања, односно покер атмосфере. Агилни тимови често греше када прво дискутују па тек онда процењују, јер се у дискусији наметне често мишљење особе најстручније за то питање. Данас знамо да стручност не даје нужно најбоље решење. Стога је важно да свако процени за себе и тек онда образложи процену. Такође, процене се могу схватити као претпоставке на основу којиих је некада могуће донети добре закључке у погледу брзине рада, динамике. Често, међутим, није, јер тимови су нестабилни, људи нису увек једнако мотивисани, не ради се увек исто. Дакле, да!естимате ако води у разговор и иницијалну селекцију и појашњење захтева, као и ако су услови познати и стабилни. Такође, да!естимате ако се очекивања клијента константно ресетују тако да да увек има најпрецизнију могућу процену и буде укључен у одлучивање о скоупу у ситуацији у којој су буџет и време ограничени. И коначно, да!estimate ако то значи “фер” процену а не нешто због чега ћемо се сви “држати за гушу” кад зашкрипи. ???? Lean методе, канбан метод, раде по другом принципу, континуираног тока (continuos flow). Канбан ограничава WIP (work in progress) и мери реални прогрес (cycle time, lead time) који се може употребити за предикцију, као показатељ тренда, или пада/раста ефикасности.

Немања: Како је у Србији 90% ИТ компанија outsource типа, да ли је агилно размишљање могуће имплементирати у таквом окружењу?

Јасмина: Веома је тешко, јер је јаз између пословног и развојног сектора тиме још дубљи. Додатну сметњу могу представљати и културолошке разлике. У последње време сам чест гост на трибинама или у емисијама у којима се дискутује о ситуацији ИТ сектора у Србији, где се outsourcing препознаје као нужно зло. Било би добро видети које би мере могле помоћи ИТ сектору да пређе на развој производа.

Немања: Које су најтеже ситуације са којима се сусрећеш када те нека компанија позове да имплементираш или покушаш да имплементираш другачији начин размишљања од оног на који су до тада навикли? Да ли има успешних примера?

Јасмина: Најчешће су то компаније у којима је већ постојао неки покушај агилне имплементације и настала је траума. Или су пак компаније саме кренуле у трансформацију и траже помоћ. Има успешних примера. Најбољу трансфорамцију имају стартап компаније, теже је традиционалним корпорацијама, или компанијама које раде с великим бројем провајдера. А далеко најтеже компанијама које немају подршку менаџмента.

Немања: Како изгледа један твој типичан радни дан?

Јасмина: Не постоји један типичан радни дан. Спадам у људе који раде више ствари одједном. Полимат сам. То значи да ће се понедељци разликовати од уторака, уторци од среда…, дан у ком радим код клијента од дана у ком предајем или развијам своју методологију, држим тренинг. Постоје можда типични послови. Сваки дан је на неки начин другачији и карактеристичан. У сваком случају активна сам током целог дана и током читаве недеље. Сваког дана планирам. Иако ми је тешко да се плана придржавам, волим flow и ако је икако могуће срећне стицаје околности. ????

Немања: Да ли ово значи да можемо неку књигу или нешто слично да очекујемо? ????

Јасмина: Планирам да објавим бар четири књиге: Agile Education (готова), Agile Business, Agile Politics и Agile Life. У последње време примећујем да се говорници на конференцијама најављују осим именом и презименом и као писци једне значајне књиге. Ја, шта ћу, морам одмах четири. ????

Немања: Шта те инспирише, како мотивишеш саму себе?

Јасмина: Инспирација су ми људи попут Алберта Елиса. Прагматични упорни искрени визионари. Затим, добра књига, најчешће о томе како ради мозак. Свака прилика да поправим грешку доноси нову енергију. Сунце и природа. Доброта. Храброст. Инспирише ме постигнуће. Волим да планирам и постављам циљеве. Како моја мајка каже – волим да променим слике у глави.

Немања: Шта је прво што урадиш сваког јутра како би ти дан био лепши?

Јасмина: Скувам кафу и изведем куче у двориште. Ако има комшија, ћаскамо, ако нема, онда размишљам о даљим плановима. Углавном почињу реченицом: “А како би било да…?”

Немања: Омиљене књиге?

Јасмина: Сузе и свеци Емила Сиорана. Његов Зли демијург. Квака 22. Орвелова књига Нико и ништа у Паризу и Лондону. Има одличан чулни опис “типичног” Србина. Иљф и Петров. Пол Остер. На Дрини ћуприја. Мендосина Истина о случају Саволта с упечатљивим сликама анархистичке Барселоне. Псеће срце Булгакова. Радо читам неуронаучну и културно-когнитивно-антрополошку литературу, све што је у вези са мозгом и памћењем, а могу да разумем. Рецимо Газанигина књига Who’s in Charge? Free Will and the Science of the Brain, Why life speeds up as you get older или The Colonizer’s Model of the World.

Немања: ТЕД видео који свако мора да одгледа?

Јасмина: Ја један да препоручим не умем. ???? Мора бар три.

Омиљени ТЕД који сам сама открила посвећен је раду мозга: Jill Bolte Taylor: My stroke of insight

Омиљени ТЕД који су ми други препоручили говори о дивној рањивости: Brené Brown: The power of vulnerability

Омиљени ТЕД који пуштам студентима посвећен је самопоуздању: Amy Cuddy: Your body language shapes who you are

Немања: Предавање које свако мора да одслуша/одгледа?

Јасмина: Рецимо, једно катко, ефектно, поучно предавање Алберта Елиса “Whine! Whine! Whine!”

Енергија овог невероватаног човека је заразна. Свака му је златна. Био утицајан амерички психолог који је 1955. развио РЕБТ, један од првих облика когнитивно-бихевиоралне терапије. Доживео је дубоку старост иако је је силно боловао, посебно од дијабетеса II. Имао је невероватан смисао за хумор.
Немања: Чији интервју би волела да прочиташ и шта би питала ту особу?

Јасмина: Волим искрене интервјуе. Занимљив саговорник сигурно би био Ћавијер Албадалехо (Xavier Albadalejo), оснивач агилне заједнице Шпаније и мастер студија из агилног развоја на Универзитету Ла Саље у Барселони. Питала бих га како ради на личном развоју.

Од Сандре Савановић, тренера пословних вештина, много се може научити. Питала бих је много тога у вези са радом с различитим типовима људи у стресу, а нарочито како који тип регује на нешто што она зове “дрмање кавеза”.

Немања: Конференцију коју свако мора да посети бар једном?

Јасмина: Од наших међународних конференција препоручила бих конференцију Coding Serbia, ако је буде. Што се региона тиче, лично волим да одем на QED конференцију коју сваке године организује CROZ. Од међународних, то би дефинитивно била конференција Ц2 Монтреал. Конференција коју нисам пропуштала била је “Learning without frontiers”, али се, нажалост, не одржава више. Једно од најбољих предавања је баш с те конференције из 2011. године, оснивач Википедије, Џими Вејлс говорио је о образовању

Волим конференције које су мимо мејн стрима. Највише ипак волим чешћа а мања окупљања, људи се боље упознају, јаче су везе. Омиљен ми је њујоршки Lean/Kanban MeetUp који се одржава у Spotify-у. Ако се неко од публике затекне у Њујорку, топло препоручујем да провери да ли се одржава Lean/Kanban MeetUp у то време или ако је у Њујорку петком ујутру да оде на седму авенију бр. 124 у бар Le Pan Quotidien на јутарњи разговор о агилном, lean-у и осталим сродним темама.

Немања: Где су успешне пословне жене у Србији, зашто их нема више и шта можеш да им поручиш?

Јасмина: Свуда око нас. ???? Ја их свакодневно срећем. Радим са њима. Мислим да доба женског предузетништва тек почиње и охрабрујем све жене које размишљају о упуштању у предузетничке воде да крену што пре. Сваки тренутак је прави.

Име и презиме: Јасмина Николић

Линкедин профил: Jazzila

Scrum Alliance: https://www.scrumalliance.org/community/profile/jnikolic

Бонус видео:

Извор: Agilizing.us
Интервју водио: Немања Чедомировић

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Ubedio sam komsiju,zemljodelac,da podrzi DJB,kad je procitao ovaj tekst,odusevijo se,ceka da gleda Djokovica.Kaze da ce sve prodati i upisati kurs agilno obrazovanje,on i Sosa zajedno.Pita sta da ponese uciteljici,red je,imam original frise schaatsen(ima slika na internetu) pa da ponese za poklon.

  • Evo jednog izazova za Jasminu (a sve u cilju promocije DJB):

    Da napravi projekat/studiju kako da čuvene srpske fabrike Jura i Geoks postanu agilne.
    Znači , sve ovo što je rekla u intervjuu – kako bi se to konkretno primenilo na ove dve firme?
    Znači ne IT firme, već proizvodne, sa “upelenjenim” radnicima.
    (zamislimo da su njihova rukovodstva raspoložena da je saslušaju i da Jasmina samo treba da ih ubedi u sve to)

  • Zašto od jedne agilne žene praviti idola?
    Ne gradite sebi lika ili idola, takva vaša slabost samo zaslepljuje vaš racio ako ga uopšte imate.
    Čulnost, požuda hrani nagonima i strastima varvarsku dušu, koja tumara po urvinama besvesti.
    Justin

  • uh, nisam znao da je justin (džastin) biber takav stihoklepac! vilogorski je u pravu. ona zaslepljuje, muti vid, a tek misli… jebote, ne da sam slab, moj vilogorski, nego… sve je vilogorski u pravu… da, i ta čulnost… požuda… kad ne umem da jedem čokoladnu tortu, a da ne uključim i sva čula… čak i sluh, da čujem i kako mljackam,dok se topi u ustima… bože, kakav sam varvarin… kada je jasminnn (džasmin) u pitanju, ja sam primer autentičkog biberovog (vilogorskovog) varvarina… gledam, slušam, slušam kako šuška dok govori, i ne razumem ništa, ali sve osećam šta govori … nešto važno, sigurno. jasmina je biser ovog pokreta, crni, dakle, retki biser. utisak koji ostavlja na nas varvare, fantastičan je. a zbog različitosti u percepciji džasmin, koje imamo u odnosu na ostrarelog romula i njegove carske podanike, mi, varvari, je kandidujemo za mesto predsedničkog takmaca vladajućoj većini. zbog čega? prvo, ima divlju, nesputanu, varvarsku dušu. drugo, “nadgovoriće” svakog predsedničkog kandidata, ma šta taj palamudio ili zakerao. treće, punokrvana je, nije anemična i feminizirana poput saše jankovića. četvrto, tako dobro šuška dok priča engleski… peto, brzo misli, ne gleda u pod, voli i ume sa masom ispred sebe… (verovatno i krupnije muškarce) šesto, inteligentna je. i ono što ne zna, može da naući. sedmo, nema straha od suočavanja, veruje u sebe. omo, poseduje odredjeno “privredno”, tj, biznis iskustvo, što nije nevažno, bez obzira na našu predsedničku ulogu engleske kraljice. pismena je. politički neukaljana. nedeklarisana, javno, po mnogim pitanjima, što je kandiduje za široku podršku. nesporno lepa žena, lepa i prijemčljiva osoba. eto, voli i životinje, za one kojima je i to bitno. malo sam uzbiljio sad pred kraj, ali – od prvog do poslednjeg mislim to što sam “izrekao” ovde. uz sav rizik da mi promene državljanstvo iz srpskog – u ono varvarsko. mljac.

  • Pozdravljamo vas is monteal , canada

    evo jedne mlade dame koja da je malo bolje bila bi sjajna kao predsednica srbije i mozda bi bila sjajan
    predstavnik srbije
    srbija je okruzena damama i u hrvatsoj i u kosovu i one lepo imaju poene u americi
    naravno ovo nije amerika ali vi volite da gurate americki us brand …
    * obrazovanje sta je to …
    i u americi koja je da svi je kopiraju , imate velike razlike recimo dodje vam young fellow najbolji sa stanford ili
    naj naj i obrazovan sa 22, 23 i manje 21 i sta sa njim
    on je edukovan po university sistemu koji veze nema sa marketom i beskoristan
    i imate muke …mnogi poznati investitori to vam i govore razlike su ogromne , teorije i prakse

    i to je u toj americi i svuda i u asiji i u kanadi
    sta je kod vas …vi imate jako obrazovane ljude i previse da vas zezaju na vlasti
    a koliko sam video mladi ljudi jedva da zavse i high school i pobegove i to je to
    istina je takva …
    pozdrav i mi idemo na odmore 8 nedelja pa se cujemo u oktobru ili za novu godinu
    good luck and all great for you nice people

  • Prvo Jasmina daje lazne podatke.Predstavlja se kao profesor i predavac na Filoskom a ona je samo obican lektor.
    Dolazi nam Sarcevic koji ce na najbolji nacin srediti prosvetu!

    • Nikola, ćao. Kako si? Stigla Vlada, kao da je stigla plata, a … U svakom slučaju, čestitke. Tim koji dobija, ne menja se, kao što vidimo, staro dobro pravilo… I to je dobro. Dobro je dva puta raspisivati prevremene izbore i dva puta plaćati te izbore, da bi dva puta formirali istu Vladu Srbije… Premijer je time povećao zaposlenost, makar ne dnevnicu (članovi odbora, aktivisti, ovi, oni…), i to je, naravno, dobro. Ono što nije dobro jeste tvoj zaista neprimeren odnos, kvalifikacije koje si rezervisao za Jasminu. Sa budućom predsednicom se tako ne razgovara. Moraš poštovati tu instituciju. I ti i tvoji drugari. Ja Nikoliću možda ne bih dodao čašu vode da umire, ali poštujem tu instituciju. Ne kvalifikujem ga ni kao potpunu neobrazovanu neznalicu, ni kao mutavca koji teško sklapa srpske, a nikako engleske rečenice, niti kao falsifikatora ili kriminalca, niti kao potpunog šarlatana. Dakle, ako, nažalost, nemam ama baš nikakve reči hvale za njega, barem mu ne dodeljujem bilo kakve kvalifikacije. Poštovao sam instituciju predsednika. Sada je red da ti počneš da učiš da poštuješ instituciju – predsednice. Požuri Džoni, nema još puno vremena…

  • Poštovana Jasmina,
    „Agilne organizacije“ kao menadžment-koncept postoje odnedavno. Ali organizacije koje su agilne postoje onoliko dugo koliko postoji slobodno tržište. U stvari, na slobodnom tržištu postoje SAMO agilne organizacije. One koje to nisu – tiho nestaju i nikome ne nedostaju. Njihovo mesto zauzimaju druge organizacije, agilne, preuzimaju njihove nezadovoljne zaposlene i kupce i čine ih zadovoljnijim. Sve je lepo opisano u delu programa DJB pod naslovom Tržišna privreda.
    Ali je sve suprotno u delu programa DJB pod naslovom Humano društvo i društveno odgovorna država. U tom delu programa DJB se zalaže za monopolizovane obrazovne i medicinske usluge, za onemogućavanje konkurencije i privatnog vlasništva. „Humano društvo“ mora prisilno naplaćuje medicinske i obrazovne usluge. Da li je tako? Sve se u „Tržišnoj privredi“ lepo kaže: da državne usluge ne funkcionišu, jer je tamo sve svačije i ničije. Političari koji misle da znaju kako treba ponuditi obrazovne i medicinske usluge – treba da osnivaju privatne škole i bolnice, jer privrednim resursima najbolje upravlja onaj ko ih poseduje. Država u zemlji Srbiji sprečava da tržište obrazovnih i medicinskih usluga postane slobodno i zato se osim tromih, zaparloženih i na promene alergičnih državnih obrazovnih i medicinskih organizacija pojavljuju samo privatne škole i klinike koje pre svega jure profit – na ovakvom zarobljenom i deformisanom „tržištu“ ozbiljne i agilne obrazovne i medicinske organizacije ne mogu ni da se pojave. Agilnih organizacija ima ih samo na delu tržišta obrazovnih i medicinskih usluga koji je slobodan: škole stranih jezika, škole informatike, preventivna medicina (rekreacija, zdrava ishrana). Zato tu ima inovacija, kvaliteta, agilnog prilagođavanja zahtevima kupaca. „Budžetska“ medicina i obrazovanje (za koje se DJB zalaže) predstavljaju de lux socijalnu pomoć za armiju kadrova koje građani prisilno plaćaju.

  • Sad se setih: stomatologija je na slobodnom tržištu i zube lečimo skoro kao i u najrazvijenijim zemljama. Tu ima i konkurencije i inovacija i agilni opstaju a tromi nestaju. S druge strane … pa, recimo, klinički centar.

    • Potpuno pogrešan koncept u odnosu na strukturu (ekonomske slojeve) stanovništva. S druge strane – država ne sprečava ama baš ništa. Toliko ne sprečava – da je obespravila i dodatno osiromašila pacijenta – koji ne želi da umre. Privatne klinike cvetaju, pregledi su papreni, a “državni” lekar te preusmeri – njima (a njemu provizija) – u ruke: “Verovatno imate tumor, ali moramo da potvrdimo na magnetu! Evo, imam slobodno za 8 meseci… Šta, kasno Vam je? Ok, možete i danas posle podne, ali tamo i tamo. Cena? Prava sitnica – polovina prosečne mesečne plate u Srbiji… Da im javim i zakažem? Ne? Ok, imam jedno pogrebno, znate, cena – prava sitnica!”

    • Igore, nakon decenija socijalističke pljačke i zaluđivanja naroda sasvim je očekivano i logično da ima previše sirotinje. Kolektivizam i uravnilovka ubijaju motivaciju i agilnost. Da li je lek – više socijalizma!? Upravo suprotno, u možda najvažnije segmente privrede – obrazovne i medicinske usluge – treba ponovo uvesti slobodu. Nisam rekao i ne mislim da nema mesta brizi o sirotinji, ali to je druga priča. Hajde da razdvojimo inovativnost, konkurentnost, agilnost i profitabilnost u svim oblastima privrede od socijale. Pokušavali smo to da rešavamo u paketu 70 godina i došli smo do opšteg siromaštva i bede, u kojem nismo u stanju ljudski da se lečimo i školujemo.

  • Da li iko ima predstavu zasto srpski jezik dozvoljava da se desi nesto popu “Сцрум”, dok se recimo u veoma slicnom jeziku – hrvatskom, ovakve reci (kao i druga imena) pisu na originalu?

  • Radim u jednoj od 10 firmi koje kontrolisu celokupno CPG/FMCG trziste sveta. Radim agilno. 4 dana sam kuci, jedan dan u firmi. Radim u supply chainu. Radio sam u Srbiji takodje. U najjacoj pivari a potom i u najjacoj firmi za gricklalice. Znate kad cemo u Srbiji imati agile workplace? Ne skoro a najverovatnije nikad. U obe firme u kojima sam radio je najbitnije da te vide u firmi i mere ti ucinak po vremenu koje si proveo za stolom, umesto da ucinak mere–rezultatima. Nivo poverenja koje sada dobijam jednostavno jos nije ni u naznakama kod nasih menadzera i HR mudraca. Ne shvataju kolika usteda za biznis lezi u agile workforce-u nego gledaju da ustede cente dok evrici samo cure iz kese.

  • Pod uslovom da ODMAH krenemo sa DVOCIFRENIM rastom BDP, biće potreban DVOCIFREN broj decenija – da bi se postigao nivo standarda celokupnog stanovništva – koji bi mogao da “izdrži”, tj.opravda potpuno uvodjenje zdravstvenog sistema za koji se zalažete. Do tada, a procenite sami kada će to taj apsolutni preduslov biti realan za ostvariti, gradjani se maksimalno mogu (i moraju) osloniti samo na postojeći, državni sistem. Uvodjenje tog načina zdravstvenog sistema za koji se zalažete u ovom trenutku, bez da prati odgovarajući privredni i društveni razvoj (a zdravstvo, baš kao i školstvo – moraju predstvljati samo ogledalo, pratnju istog), bio bi poguban po celokupno stanovištvo – i vrlo brzo bi nasilno bio vraćen na “opšti” sistem. Vaša ideja, tj. žalja jeste osnovana, u smislu činjenica da tržišna utakmica podstiče i različitost i inovativnost, ali u našem slučaju, to, nažalost, nije mogućnost koja je na horizontu… Pozdrav, igor

    • E, pa ne može sad „Pozdrav“ Igore, izložili ste neke stavove sa kojima se može polemisati, makar zbog drugih čitalaca.
      Prvo matematika: najmanji dvocifreni rast je 10% godišnje, a najmanji dvocifreni broj decenija je 100 godina. To je (1.1 BDP) na 100-ti stepen iliti rast od 13780 puta odnosno 1,378,000 %. Hoćete da kažete da treba da budemo BAR 13 i kusur hiljada puta produktivniji i bogatiji da bi mogli sami da brinemo o svom zdravlju? Ali zato državni sistem može da se brine o nama (znamo mi dobro koliko i kako „brine“) i u uslovima opšteg siromaštva? To tvrdite? Ovo ne možete tvrditi ako niste potpuno ubeđeni da su političari nekoliko hiljada puta inteligentniji i pametniji od običnog naroda. A opet – iz tog naroda su potekli, dakle pre nego što postadoše političari bili su iste vezane vreće, nesposobne da se o sebi i svom zdravlju brinu kao i svi mi ostali. Znači transcendirajući provaliju koja deli običan svet od političarskog, u nemerljivo kratkom vremenskom intervalu, političari stiču skoro neograničenu pamet i moć? To tvrdite? Hm.
      Vaša sledeća teza je da „…zdravstvo, baš kao i školstvo – moraju predstvljati samo ogledalo, pratnju…“ privrednog i društvenog razvoja. To jeste tako, ako pod „zdravstvom i školstvom“ mislite na državne preskupe i nekvalitetne medicinske i obrazovne usluge. Tačno je tako kako kažete, šugave državne bolnice i državne škole su ogledalo privrednog i društvenog nazadovanja. Dok su medicinske i obrazovne usluge kolektivizovane i „na budžetu“ (etatizovane) jedino i mogu da budu jednako loše koliko i raspadnuta privreda i država. Ali ne postoje samo državne bolnice i škole. Postoje i privatne, slobodno-tržišne medicinske i obrazovne usluge. Istina je, ima i tu šalabajzera i dunstera, ali im ne morate ostaviti ni jedan jedini dinar. IMA (na primer) privatnih IT škola koje nude svetsko IT znanje za srpske cene. Ne moramo da čekamo vaših najmanje 100 godina da se otresemo parazita i razmontiramo njihov sistem. Naprotiv. Ako na samom startu ne donesemo odluku da je kolektivizam zlo koje nas koči i kamen oko naših vratova, ako sačuvamo pogubne zablude o neophodnosti budžetske medicine i obrazovanja „besplatnih za sve“ DJB će da prođe isto kao i ostale ništarije na političkoj sceni.