Брчкање као злочин

Волите ли море? Реците слободно, нећу вам ништа. Да, знам да је незгодно и да вам је помало непријатно да то признате али ипак, будите храбри. Ваљда још нису уведене казне за то. Бар званично.

Верујем да никада нисте ни помислили да би и купање у мору, које је само по себи синоним за уживање и животну радост, могло бити окарактерисано као срамно и злочиначко али ето, и то смо доживели. Има ту логике. „Брчкање“ (у преводу, подругљиви назив за купање и пливање у мору, реци или језеру) па и сам појам одмора у условима у којима данас живимо заиста постају сумњиви и непожељни и то из више разлога.

Пре свега да установимо, шта је оно што даје смисао одмору и због чега појам одмора уопште постоји?

Рад.

Рад даје смисао одмору. Након дуготрајног и напорног рада, одмор нам омогућава да предахнемо и обновимо енергију и да после тога поново са новим еланом приступимо послу. Једном речју, онај ко ради, треба и мора да се одмара. Рад даје смисао одмору, а одмор даје смисао раду. Једно без другог – не иде.

Наравно, ако ништа не радите, немате ни потребу ни разлога да се одмарате. То је јасно. Дакле, одмор по природи ствари треба само онима који раде.

Такође, такозвани годишњи одмор, који грађани Србије традиционално радо проводе на мору или на неком другом месту где могу да се „брчкају“ (види превод горе), одувек је био синоним друштвеног статуса и стандарда. Чак и у социјалистичкој Југославији томе се придавало доста пажње и мада тадашњи стандард није био нарочито висок, ни близу ономе како су живеле и како данас живе богате европске земље (које смо ми сад, како нас уверавају, сустигли и престигли), одлазак на одмор био је важна ставка и догађај у животу свих грађана а држава, односно власт, трудила се да им то омогући или бар олакша. У сваком случају, одлазак на одмор односно море нипошто није имало негативну конотацију. Напротив.

Међутим, кад се све сагледа још мало дубље и шире, можда најважнији разлог због којег се „брчкање“ и путовања уопште данас сматрају сумњивим, непожељним и безмало издајничким и злочиначким јесте тај што су путовања одлика независног и пустоловног духа, духовне ширине и одважности које се наша власт ужасава, уместо да их подстиче. Човек који путује у прилици је да много тога види и научи, по правилу мисли својом главом, а неретко и ужива. Све оно што је за нашу власт непожељно и безмало неподношљиво. Можете ли, иначе, уопште да замислите земљу у којој би се власт презриво изражавала о одласку људи на годишњи одмор? Можете ли уопште да замислите власт која НЕ жели да се њени грађани одмарају и путују и да уживају? Добро, не морате уопште да је замишљате – имате је. Само укључите било који канал телевизора и то ће вам одмах постати болно јасно.

Наравно, осим што се, подругљивим и погрдним изразима описујући све што је везано за било каква путовања и годишње одморе, власт лицемерно и лажно идентификује са најсиромашнијм слојевима друштва и тако стиче јефтине политичке поене, они на тај начин истовремено подстичу узајамну завист и мржњу безмало хушкајући најсиромашније грађане против оних који су најчешће једва нешто мање сиромашни или, што је такође чест случај, тешком муком одвајају нешто новца за годишњи одмор, стварајући тако злу крв између сопствених грађана, што је заиста недопустиво. При том се никада не осуђује поседовање далеко скупљих статусних симбола као што су скупи аутомобили или фирмирана гардероба, већ увек и само сунчање и летовање, чак и оно које често кошта буквално као један ручак у неком скупљем ресторану.

Ми се залажемо за Србију у којој ће сви грађани имати и право и могућност и да раде и да се одмарају, и да путују, и да се брчкају ако желе, једном речју – да живе а не да, као сада, животаре. И да свој новац троше на годишње одморе а не да га одвајају за субвенционисање пропалих фирми и финансирање партијских паразитских војски. Новац који се на такав несврсисходан и криминалан начин троши далеко премашује скромне суме које је мали број грађана Србије још увек (на очигледну жалост власти) у стању да одвоји за свој годишњи одмор. Подругљивим коментарима на рачун малобројних грађана који уопште размишљају о годишњем одмору ова власт показује да јој уживање грађана није циљ, већ напротив трн у оку. Одмор није нешто чега се треба стидети и чему се треба ругати, већ заслужена потреба свих људи који раде и право које је неприкосновено у свим озбиљним земљама. Ругање том праву и потреби које још, нажалост, само малобројни уопште могу да користе, јесте ругање оном делу грађанства које још увек, чак и у овим најтежим условима, није клонуло духом. А то је оно што овој власти понајвише смета.