Brčkanje kao zločin

Volite li more? Recite slobodno, neću vam ništa. Da, znam da je nezgodno i da vam je pomalo neprijatno da to priznate ali ipak, budite hrabri. Valjda još nisu uvedene kazne za to. Bar zvanično.

Verujem da nikada niste ni pomislili da bi i kupanje u moru, koje je samo po sebi sinonim za uživanje i životnu radost, moglo biti okarakterisano kao sramno i zločinačko ali eto, i to smo doživeli. Ima tu logike. „Brčkanje“ (u prevodu, podrugljivi naziv za kupanje i plivanje u moru, reci ili jezeru) pa i sam pojam odmora u uslovima u kojima danas živimo zaista postaju sumnjivi i nepoželjni i to iz više razloga.

Pre svega da ustanovimo, šta je ono što daje smisao odmoru i zbog čega pojam odmora uopšte postoji?

Rad.

Rad daje smisao odmoru. Nakon dugotrajnog i napornog rada, odmor nam omogućava da predahnemo i obnovimo energiju i da posle toga ponovo sa novim elanom pristupimo poslu. Jednom rečju, onaj ko radi, treba i mora da se odmara. Rad daje smisao odmoru, a odmor daje smisao radu. Jedno bez drugog – ne ide.

Naravno, ako ništa ne radite, nemate ni potrebu ni razloga da se odmarate. To je jasno. Dakle, odmor po prirodi stvari treba samo onima koji rade.

Takođe, takozvani godišnji odmor, koji građani Srbije tradicionalno rado provode na moru ili na nekom drugom mestu gde mogu da se „brčkaju“ (vidi prevod gore), oduvek je bio sinonim društvenog statusa i standarda. Čak i u socijalističkoj Jugoslaviji tome se pridavalo dosta pažnje i mada tadašnji standard nije bio naročito visok, ni blizu onome kako su živele i kako danas žive bogate evropske zemlje (koje smo mi sad, kako nas uveravaju, sustigli i prestigli), odlazak na odmor bio je važna stavka i događaj u životu svih građana a država, odnosno vlast, trudila se da im to omogući ili bar olakša. U svakom slučaju, odlazak na odmor odnosno more nipošto nije imalo negativnu konotaciju. Naprotiv.

Međutim, kad se sve sagleda još malo dublje i šire, možda najvažniji razlog zbog kojeg se „brčkanje“ i putovanja uopšte danas smatraju sumnjivim, nepoželjnim i bezmalo izdajničkim i zločinačkim jeste taj što su putovanja odlika nezavisnog i pustolovnog duha, duhovne širine i odvažnosti koje se naša vlast užasava, umesto da ih podstiče. Čovek koji putuje u prilici je da mnogo toga vidi i nauči, po pravilu misli svojom glavom, a neretko i uživa. Sve ono što je za našu vlast nepoželjno i bezmalo nepodnošljivo. Možete li, inače, uopšte da zamislite zemlju u kojoj bi se vlast prezrivo izražavala o odlasku ljudi na godišnji odmor? Možete li uopšte da zamislite vlast koja NE želi da se njeni građani odmaraju i putuju i da uživaju? Dobro, ne morate uopšte da je zamišljate – imate je. Samo uključite bilo koji kanal televizora i to će vam odmah postati bolno jasno.

Naravno, osim što se, podrugljivim i pogrdnim izrazima opisujući sve što je vezano za bilo kakva putovanja i godišnje odmore, vlast licemerno i lažno identifikuje sa najsiromašnijm slojevima društva i tako stiče jeftine političke poene, oni na taj način istovremeno podstiču uzajamnu zavist i mržnju bezmalo huškajući najsiromašnije građane protiv onih koji su najčešće jedva nešto manje siromašni ili, što je takođe čest slučaj, teškom mukom odvajaju nešto novca za godišnji odmor, stvarajući tako zlu krv između sopstvenih građana, što je zaista nedopustivo. Pri tom se nikada ne osuđuje posedovanje daleko skupljih statusnih simbola kao što su skupi automobili ili firmirana garderoba, već uvek i samo sunčanje i letovanje, čak i ono koje često košta bukvalno kao jedan ručak u nekom skupljem restoranu.

Mi se zalažemo za Srbiju u kojoj će svi građani imati i pravo i mogućnost i da rade i da se odmaraju, i da putuju, i da se brčkaju ako žele, jednom rečju – da žive a ne da, kao sada, životare. I da svoj novac troše na godišnje odmore a ne da ga odvajaju za subvencionisanje propalih firmi i finansiranje partijskih parazitskih vojski. Novac koji se na takav nesvrsishodan i kriminalan način troši daleko premašuje skromne sume koje je mali broj građana Srbije još uvek (na očiglednu žalost vlasti) u stanju da odvoji za svoj godišnji odmor. Podrugljivim komentarima na račun malobrojnih građana koji uopšte razmišljaju o godišnjem odmoru ova vlast pokazuje da joj uživanje građana nije cilj, već naprotiv trn u oku. Odmor nije nešto čega se treba stideti i čemu se treba rugati, već zaslužena potreba svih ljudi koji rade i pravo koje je neprikosnoveno u svim ozbiljnim zemljama. Ruganje tom pravu i potrebi koje još, nažalost, samo malobrojni uopšte mogu da koriste, jeste ruganje onom delu građanstva koje još uvek, čak i u ovim najtežim uslovima, nije klonulo duhom. A to je ono što ovoj vlasti ponajviše smeta.