Љупка Михајловска: Дискриминацију треба искорјењивати 'од главе'

Преносимо вам интервју портала diskriminacija.ba са народном посланицом из покрета “Доста је било” Љупком Михајловском.

Љупка Михајловска је једина заступница с инвалидитетом у новом сазиву Скупштине Републике Србије. На конститутивној сјединици Владе РС говорила је о неприступачности институција за ОСИ. За наш портал говори о свом ангажману у политици и НВО сектору.

Д.: Иза себе имате дугогодишњи ангажман у невладином сектору, на пољу заговарања права особа с инвалидитетом. Због чега сте се одлучили за борбу у политичким водама? Зашто баш “Доста је било”?

Љ.М.: Имам значајно искуство у заговарању права особа с инвалидитетом и кроз цивилни сектор и кроз највећу институцију високог образовања у Србији, Универзитет у Београду. Сматрам да сам сазрела за другачију врсту борбе. Корен сваке дискриминације лежи у највишим институцијама система. Стално слушамо како треба променити свест народа. Народ се прилагођава политичким променама и прихвата оно што сервирају медији и најмоћнији политички актери. Дакле, треба почети од главе. “Доста је било” је покрет који ће ускоро прерасти у странку, и то највећу опозициону. Можда је нескромно, али ја сам то препознала. То је једини политички покрет у Србији који носи нову енергију саткану од амбиција успешних људи, а коју трули систем покушава да угуши. Решени смо да то зауставимо, без компромиса.

Д.: Која је разлика између активизма који сте градили и политичког ангажмана?

Љ.М.: Нема неке велике разлике, осим што вас кроз друштвени активизам најчешће слушају они који имају сличне циљеве као и ви, а кроз политички ангажман вас слуша онај ко треба да вас чује да би се нешто променило.

Д.: Шта значи бити једна од првих жена корисница колица у скупштини? Са којим предрасудама сте се сусрели на путу до скупштинске клупе?

Љ.М.: Пре мене је у скупштини била Гордана Рајков, 2007. године. Дугујем јој захвалност јер је својим присуством у парламенту прокрчила пут особама с инвалидитетом. На њену иницијативу предузете су одређене мере у погледу приступачности Скупштине. Међутим, препрека још увек има. Прошло је скоро три месеца, а ја још увек немам адекватно место за седење. Поред физичких баријера, суочавам се са бројним организационим баријерама. Седнице се заказују дан раније, што ми чини тежим да планирам време и припремим се за седницу одбора чији дневни ред сазнате 24 сата пре саме седнице. Јасно је да већини особа с инвалидитетом треба више времена да се логистички организују, обавесте особе које им асистирају о томе какав је распоред. Правила се не поштују, што отежава рад, не само мени, већ и осталим члановима парламента. Моја стратегија је била да без превелике прашине укажем да ми је рад онемогућен. Како ништа није предузето по том питању, покушала сам својим говором у дану када се бирала Влада Републике Србије, да скренем пажњу на положај у ком се налазим и истакла сам да је то симбол положаја свих особа с инвалидитетом у Србији. Политички неистомишљеници владајуће већине протумачили су то као чин злоупотребе мог инвалидитета од стране покрета “Доста је било”. За мене је то доказ огромних предрасуда и стереотипа да особе с инвалидитетом нису у стању да доносе одлуке, већ да су средство манипулације. То је била порука да особама с инвалидитетом није место у скупштини, јер је тако једноставније. Покрет “Доста је било” је препознао важност укључивања особа с инвалидитетом у политички живот Србије и као народна посланица даћу све од себе да се чује глас свих особа с инвалидитетом као и њихових породица.

Д.: Шта очекујете од свог рада у скупштини? Које сте циљеве поставили?

Љ.М.: Очекујем тежак период упорног понављања суштине, свеобухватну и паралелну реформу образовног, здравственог и социјалног система. Највеће партнере у свом раду видим у особама с инвалидитетом и њиховим породицама. Циљ је један, друштво у ком сви имају једнаке шансе, а како ће их искористити одлука је на њима.

Д.: Да ли је довољан аплауз који добијете након излагања у скупштини, у вези са баријерама које морате савладати и кад причате о информационо – комуникационој приступачности за помјерање ствари ка остварењу права особа с инвалидитетом? Да ли је Србија свјесна потребе за измјеном приступа особама с инвалидитетом?

Љ.М.: Аплауз је сам по себи позитаван, без обзира на то да ли означава негодовање или одобравање. Битно је да се не остане равнодушан. Србија је свакако свесна да треба радити на обезбеђивању услова за квалитетан живот особа с инвалидитетом чињеницом да је једна од држава потписница УН Конвенције о правима особа с инвалидитетом и да је донела неколико закона који би требало да унапреде положај особа с инвалидитетом. Оно што је спорно јесте схватање због чега то треба да се уради. Разлог не би требало да буде испуњавања услова за чланство у Европској унији, или зато што то неко други од нас то очекује. Мотив треба да буде квалитетан живот свих грађана и грађанки.

Д.: Особе с инвалидитетом нису “социјала”. Шта све јесу, а да досад нису имали прилику да то и буду?

Љ.М.: Члан 28 Конвенције о правима особа с инвалидитетом који се односи на социјалну заштиту само је једно од права загарантовано конвенцијом. Социјална заштита треба да буде обезбеђена кроз различите услуге и финансијска давања. Међутим, потребно је индивидуално планирање те подршке, као и да новчана надокнада прати потребе корисника и корисница, а не да буде уједначена у односу на процену степена инвалидитета. То ништа не значи, односно процене које се раде не осликавају реалне потребе ОСИ, а често их раде нестручне особе, који оцену врше према медицинском моделу поимања инвалидитета. Исто је и са здравстевним системом. Друштвена инклузија подразумева могућности да се ОСИ образују, запошљавају, оснивају породице, конзумирају културне и спортске садржаје, и све остало што особи омогућава испуњен живот.

Д.: Како видите положај особа с инвалидитетом у балканским друштвима? Чија је одговорност постојеће стање?

Љ.М.: Положај ОСИ не разликује се много у другим земљама Балкана. Чак ни државе које су чланице ЕУ нису предузеле све неопходне кораке за наше равноправно учешће у друштву. Бројни пројекти на којима сам учествовала, а на којима су били партнери представници земаља Балканског полуострва, показали су да су изазови у свим земљама слични и да је пут ка њиховом решавању једнако трновит. Највећа одговорност лежи у унутрашњој политици сваке од земаља. Ратна дешавања деведесетих су додатно отежала ситуацију.

Д.: Како видите организације особа с инвалидитетом? Зашто удруживање и заједнички ангажман не дају веће резултате?

Љ.М.: Мислим да су традиционални облици организовања по врсти инвалидитета лоши. То продубљује дискриминацију унутар покрета особа с инвалидитетом, па сам често била сведок да, на пример, особе које користе колица заговарају сопствене интересе, не водећи рачуна о особама које не виде, не чују, или имају менталне тешкоће. Често можете чути, “ако имам физички инвалидитет не значи да имам ментални”. То је лоше становиште због тога што се тиме дискредитују особе с менталним тешкоћама и стављају у положај групације коју природно треба занемарити. Ја сам имала срећу да радим у тзв. цросс дисабилитy организацији чији су чланови и корисници били млади људи с различитим облицима инвалидитета. Ми смо далеко испред других подршку пружали и особама које имају дислексију, дисграфију, дијабетес и друга хронична обољења јер смо заговарали тезу да је инвалидитет друштвена ситуација у којој се, због одређених тешкоћа, а услед друштвених баријера, налазите у неповољном положају. Успели смо да и особе које по дефиницији не спадају у категорију особа с инвалидитетом, а имају одређене тешкоће, буду препознате као особе којима је потребна додатна подршка.

Д.: Шта сматрате перспективом за особе с инвалидитетом на Балкану? Који су основни алати равноправног учешћа у друштву, самосталности и остварења права ОСИ?

Љ.М.: Свака земља треба да има сопствену стратегију у односу на социо-економски и културни контекст, а онда да она прати регионалне, европске и светске циљеве. Преписивање европских закона и стратегија није дало велике резултате. Чаробни штапић не постоји. Потребно је мапирати приоритете и истински се посветити њиховој реализацији.

Извор: diskriminacija.ba