Улога тајних састанака у грађењу култа личности

Нарушавање међудржавних и међунационалних односа у региону су омиљена играчка свих овдашњих политичара неспособних да испоруче икакав резултат из својих предизборних обећања. Овог лета су се посебно разиграли распирујући мржњу и своје комеморативне ратове. Паметни људи, навикли на летње ратничке игре, обично запуше уши и сачекају да прође то неукусно “билдовање рејтинга”, али овог пута га баш претераше.

Слушам ових дана објашњења о предизборној реторици у Хрватској, Босни, Македонији, а и у Србији се закувавају председнички избори. Партократије из малих “ратничких” држава чврсто се држе својих фотеља, а што чвршћи стисак за тапациране ручке, то громогласније увреде кроз медије. Све то разумем, најлакше и најделотворније је на Балкану водити политичку кампању преко жртава рата јер, што рече пре неки дан професор Тодор Куљић, “мржња је слана вода која још више подстиче жеђ” а за политичаре то је идеално стање јер се “екстатична мржња увек може вешто каналисати. Што је екстаза жешћа, то јој је и политички потенцијал издашнији”.

Читав познати арсенал из области међуетничке мржње искоришћен је пред обележавање Сребренице и Олује и, наравно, наставља да се билдује док грабимо ка финишу предизборних кампања. Међутим, добили смо нове, драмске елементе који не слуте на здрав разум. Није да сам здрав разум баш очекивала, али ме је тронула размера баналности, глупости и гротеске кад сам на сајтовима београдских медија прочитала хитну, незваничну и суштински смешну вест да је “премијер Србије Александар Вучић са људима од највећег поверења из обавештајних служби, безбедносног и сектора одбране” заказао и одржао тајни састанак, на тајној локацији, ван Београда.

Тема тајног састанка, на тајној локацији, са тајним поверљивим људима и тајним закључцима врло је громогласно погоршана ситуација у региону. Неформалан састанак, наводно, одржан је о врло формалној теми “односа у региону, пре свега са Хрватском, Босном и Херцеговином, али и о све чешћим провокацијама албанских званичника на северу Косова”. Ово последње се ваљда односило на вест да је Едита Тахири, са сарадницима, попила кафу у “Долче вити”, чувеном кафићу у северној Митровици који гледа на још чувенији мост.

Новинари су, каже се на тим високотиражним сајтовима, покушали да добију потврду ове информације у кабинету премијера, али тамо “нису могли ни да потврде ни да је негирају”.

Како разумети шта је на уму великом мајстору драме и шта му пише у сценарију за који злораби Владу и целу Србију, ако дојави новинарима да иде на тајни састанак? Чему уопште служе тајни састанци на тајним локацијама са тајним закључцима осим да се подиже тензија дојављивањем медијима да се одржавају тајни састанци. Да ли се таквим дојавама жели изазвати страх код грађана и питање од кога се крије премијер? Да ли се крије од институција државе, на пример Савета за националну безнедност, Владе, Скупштине и њених одбора који брину о питањима безбедности? Да се не крије, можда од непријатеља који су на границама Србије или су их већ прешли? У каквим ситуацијама се састанци одржавају на тајним локацијама? У ратним?

Наш мајстор драме много воли кад га медији пореде са Титом, у ствари вероватно је наручио све оне насловне стране својих блатоида о паралелама између себе и Тита? Да ли би сад требало очекивати да се, као Тито у Дрвару, завуче у неку пећину из које се добро види десант и ко би извршио десант и на кога? Да ли он то у својој лудости заиста призива ратно стање или се само игра партизана, четника, усташа и Немаца?

Све те будалаштине којима нас засипа последњих дана, руку под руку са његовим одласком код Клинтонових, где ће о Сребреници говорити заједно са Бен Афлеком и Ћамилом Дураковићем, уз модерирање Била Клинтона, док код куће показује мишиће према подједнако неспособним и припростим хрватским и босанским политичарима, служе само једном – да се у магли драмске представе залуде већ залуђени медији, ошамуте главе грађана на ивици егзистенције, а за премијера испослује добар рејтинг и подршка моћног пара Клинтон. Наравно, та подршка САД, која га држи на трону, неће проћи бесплатно, а рачун ће бити испоручен грађанима Србије и биће видљив касно, тек кад се спусти завеса на премијеровој позорници.

Шта ми можемо да урадимо? За почетак да се смејемо његовим играма Тита, партизана и четника, да одбијемо да нас комеморативним, запаљивим говорима гура у чопор жртава наших непријатеља које су наше најближе комшије. Да одбијемо да му будемо статисти у тој игри. Да гласно захтевамо да се одлучивање о нашој судбини врати у институције и да му онемогућимо да се игра тајних састанака на тајним местима са тајним људима, о нашем трошку.

Драгиња Лукин
чланица покрета “Доста је било”, Београд