Да политичари у Србији једно раде док друго говоре, није новост. Већ смо навикли да живимо са тим. Ипак, да се тако понашају и према Европи и свету, јесте нешто што треба јако да нас забрине. Мађари и Румуни су нам комшилук, па је безвезе што гајимо репутацију “пијаног комшије од којег цео блок не може да има мира”. Такав народ нисмо. Ипак, читањем материјала до којег смо дошли, а из којег се јасно виде дуги низ година испољаване намере Европе да Банат утврди своје некада подразумевајуће место у међународном железничком саобраћају и наше неискрено наступање на овом плану, настаје страх да нас суседи баш тако и виде – као неразумне, склоне инату и ситним личним интересима, површне, оне који једно говоре, а друго раде… А, нисмо такав народ.
Саобраћајнице су велика светска мрежа и сваки правац негде води. Тамо где води већ постоје логистички центри за складиштење, претовар, царињење и остала инфраструктура. Из тог разлога изградња већих саобраћајница није искључиво интерно питање неке државе, већ она у сопственом интересу спаја своје правце са правцима других земаља. Правце путева и пруга, заједно са робом, користе и путници. Зато је могла да остане важна и пруга кроз Банат. Вековима су уз њу грађени пратећи објекти. Да није препуштена пропадању, данас би у три државе опслуживала 2 милиона људи.
У покрет Доста је било стигао је материјал о последњих петнаестак година трајања преговора Мађарске и Румуније са Србијом и натезање да се овај пружни правац кроз који међународна пруга пролази кроз Србију детаљно ремонтује. Напомињемо, овде постоје пруге, само смо их немаром запустили и потребно је поправити их. Многе су се од тада промениле власти. Од времена када су ове пруге постављене (око 1860.године), ништа капитално на њима није рађено. На појединим местима воз пролази брзином од свега 30km/h – толико су пруге лоше, на неким местима више ни не саобраћа. Унија је у више наврата издвајала и новац којим би се покрили неки од трошкова, рађене су студије, реновирала се кикиндска железничка станица, прављено је неколико десетина састанака представника Мађарске, Србије и Румуније, потписани су силни акти о сарадњи, потписивали су и начелници наших округа и градоначелници, председници општина, протоколарно су циркулисали возови типа Романтика, црвени теписи и свечани оркестри су дочекивали делегације, не зна се ко више од политичара све три земље није говорио на таквим скуповима, и гле сад! За ову трасу пруге су се заинтересовале и Уједињене нације и тим поводом су 2012.године организовани скуп са учешћем министара саобраћаја из 9 држава. Мађари су савршено средили део железничког коридора на својој територији, Румуни налицкали свој такође, а ми ћемо изгледа наше шине претопити у старо гвожђе, како изгледа по најновијим најавама министарке Михајловић. Путуј, Европо! Мало смо се играли ћиху, ћиху! Да ли је све ово последица честих смена власти у Србији од којих свака мисли тежи да прекине раније започете пројекте и смисли нешто ново, можемо се запитати. Ипак је вероватније да се ради о тренду централизације свега, а нарочито саобраћаја, финансија, привреде. Кикинда би могла да буде значајан логистички центар, али у Србији ништа значајно не може да буде ван епицентара политичке моћи. Зато нам периферија државе тако јадно и изгледа. Само је беда децентрализована.
Штета која се оваквим потезима чини, немерљива је. Штета није само наша, већ штету трпе и Мађарска и Румунија. Како то увек и бива, на неспремног не вреди чекати, па су Румуни у последњих 15-ак година ужурбано ремонтовали своје железничке правце, додатно бацајући у запећак шине са наше стране границе.
Чињеница је и да је Банат, баш због занемаривања економије, између осталог и кроз немар ка инфраструктури, напустила маса људи. Чињеница је да Европу стварно није брига за то што смо ми девастирали подручје које никако нисмо смели – плодно, равничарско, житно поље кроз које пролази железничка траса некада великог међународног значаја. У питању је сада мртва пруга. Чињеница је да је парче пруге код Банатског Аранђелова могло бити важно као некад. Многе су се генерације надале да хоће. Туда сада не пролазе људи и роба, али не зато што тај комад шина није значајан, него зато што је у јадном стању као последица вишедеценијског немара, па нико не може да издржи да путује брзином од 30km/h. Министарка Михајловић је црвеном бојом за одстрел маркирала баш то парче шина. Прочитајте више на линку: Без возова 20 деоница. А, резултати оваквог поступања са српском железницом јасно су видљиви на мапи европских железничких коридора који нас заобилазе.
Хајде сад да се вратимо на тему колико ми то дуго расипамо новац на субвенционисање давно пропалих фабрика, на дубиозне кредите Фонда за развој, колико смо фирми продали по штетном Закону о приватизацији, а да нико од политичара није хтео да тај Закон промени и заустави одлив капитала у руке калкуланата, колико дуго неумерено трошимо на нагомилане партијске кадрове, а штедњу сводимо на отимање дела пензија од најстаријих, док нам не преостаје за ово што нам је важно, а и комшилук с’ правом чека на нас. Чинимо ми то већ двадесетак година. А, током тих последњих 20 година на пољу развоја и извлачења Србије из рупе смо доносили акте и планирали и обећавали и ми и наше окружење. За ништа од тога нам није остајало новца.
Држава не треба да доводи инвеститоре. То није посао политичара. Држава треба да створи услове да они дођу сами. Услови за долазак инвеститора подразумевају уређен пословни амбијент (поштовање закона, стимулативна пореска политика, што мање административних баријера), али подразумевају и инфраструктуру. Уместо тога лакше је бацати новац на субвенције и остварити краткорочно (док трају субвенције) привлачне услове за пословање неких компанија на територији Србије.
Студију оправданости ревитализације дела пруге која пролази кроз Банат, радио је ЦИП још 2001. године и још тада се знало да је ова пруга има приоритетан међународни значај, тада су кренула интензивна повезивања политичара свих нивоа власти са наше, Мађарске и Румунске стране. Светске финансијске институције и донатори су стављали и неки новац на располагање за ову намену, али и даље ништа капитално није рађено. Сада је пруга крива што се не користи.
Светлана Козић
председница посланичке групе “Доста је било”
у Скупштини Војводине
Коментариши