Седамдесетих година двадесетог века настала је чувена парола “НИШТА О НАМА БЕЗ НАС”, чији је циљ био да доносиоце одлука упозори да се ниједна политика не сме и не треба доносити без претходне консултације са особама на које се односи. Овај одавно познати принцип подразумева да је циљ те политике нека добробит људи, на пример, добробит особа са инвалидитетом. Владајућа већина у Скупштини можда и зна за тај принцип, али јој политика свакако нема те циљеве.
Крећем се уз помоћ инвалидских колица и никада ме нико није консултовао. Нико ме није питао зашто сам се заглавила у лифту или шта мислим о томе да ми улазак у Скупштину или учешће у раду пленарних седница није подједнако доступан као и свим осталим посланицима. Напротив, имала сам утисак да се свако моје подсећање да Скупштина треба да дубе доступна свима подједнако доживљава као претерано зановетање и политиканство.
А онда су ми наменили „магарећу клупу“. У последњи ред скупштинске сале, иза леђа свих посланика монтирана је електронска јединица за гласање којој могу да приђем колицима. „Магарећа клупа“ названа је „архитекстонским решењем“. Нико ме није консултовао да ли ми одговара то „архитекстонско решење“. А оно је лицемерно, безобразно и политикантско и што је још и понајгоре, ставља ме у понижавајућу позицију да молим за своја права. Мојим колегама из клуба Доста је било везују се руке за моју „магарећу клупу“ у последњем реду једног скупштинског ћошка.
Сваки покушај посланика Доста је било, који се већ три месеца боре за равноправно место за мене, био је мета прилично примитивних увреда. Оптужени су да „користе“ мој инвалидитет да би дошли до онога што им припада – до првих клупа које су, гле чуда, доступне и мени, као што би ми била доступна и столица, иначе много удобнија од мојих инвалидских колица. Покрету Доста је било као четвртој по снази политичкој групи у Скупштини припадају управо та места.
Зашто нисмо у посланичким клупама које нам припадају и где за мене не би била потребна додатна „архитектонска решења“? Зашто је лакше да се цела посланичка група дискриминише, а да се мени са Одбора за људска и мањинска права поручује да су моји претходници са инвалидитетом у Скупштини били задовољни нечим што ја нисам? Зато што владајућа већина брутално крши сва правила парламентарног понашања и зато што се плаши. Ваљда очекују да ће нас ућуткати ако нас ставе у последње редове.
На седници Одбора за људска и мањинска права и равноправност полова могло се видети како владајућа већина Српске напредне странке и њихови коалициони партнери играју своју омиљену игру налик дечијој игри “шугице”, у којој је суштина пребацити одговорност на неког другог и побећи. То је дугорочна стратегија на којој почива њихова комплетна политика у свим областима, као и начин њиховог управљања. Ситуација није другачија ни када је реч о поштовању људских права, о којима сви радо говоре, а нико не зна чему то служи, а уз то и не ради.
Ни након више од три месеца од конституисања Скупштине не постоји решење, а очигледно ни воља да се уклоне препреке које ми онемогућавају да на квалитетан начин и под равноправним условима обављам послове за које сам добила поверење грађана и за које примам плату. Вероватно на основу сопственог искуства, владајућа већина и не очекује да се мешам у свој посао.
Колико је цела ситуација доведена до апсурда најбоље говори чињеница да је током претходног сазива Скупштине основана Радна група за оснаживање особа са инвалидитетом у политици, која је део пројекта “Јачање политичког учешћа особа са инвалидитетом у Републици Србији”, а који је финансијски подржала Америчка агенција за међународни развој (USAID). Један од циљева пројекта је да се већи број особа са инвалидитетом активно бави политиком, а притом, Скупштина, као највише законодавно тело, које на сопственом примеру треба да покаже како је то могуће, није предузела одговарајуће мере. Па између осталог, имамо ситуацију да:
– Не постоји место са ког се могу обратити особе које су корисници колица, а да то буде под равноправним условима које имају остали посланици;
– Зграда Скупштине у улици Краља Милана нема адекватан тоалет за кориснике колица;
– Не постоји обележено паркинг место за возаче са инвалидитетом.
Посланичка група Доста је било због тога се најпре обратила Административном одбору, чији је председник Александар Мартиновић. Нико надлежан у Oдбору се није удостојио да ме позове и пита на који начин би се препреке могле превазићи, нити је ово питање стављено на дневни ред.
Због тога је чланица Одбора за људска и мањинска права и равноправност полова, Татјана Мацура, испред посланичке групе Доста је било, захтевала да се тај Одбор изјасни о овом питању и донесе препоруку да се о томе расправља на Административном одбору. На то је председник одбора Мехо Омеровић рекао да покрет Доста је било треба да буде захвалан што је он пристао да се ова тачка уврсти у дневни ред, као и на томе што је посланици Татјани Мацури омогућио да о томе говори. Затим је додао да то није у надлежности овог Одбора, сваливши на крају одговорност на мене. Предложио је да то питање покренем у Одбору чија сам чланица. Реч је о Одбору за рад, социјална питања, друштвену укљученост и смањење сиромаштва. Питам се, да ли би, да сам сплетом околности чланица Одбор за пољопривреду, чекала да решење нађе Маријан Ристичевић, председник тог Одбора?
Покрет Доста је било неће одустати, нити чекати да један човек надљудских способности решава питање дискриминације. Овде се ради о системској дискриминацији, против које ћемо се борити свим правним механизмима.
Љупка Михајловскa
народна посланица
чланица покрета “Доста је било”
Текст је објављен у дневном листу Данас од 14. септембра.
Овај пример представља типичан начин маргинализовања неистомишљеника или оних који нису полтрони или оних који нису у дилу са владајућом групом у власти на било ком нивоу и на било ком радном месту.
Наши људи нису научили да када ти је дата власт, онда треба да служиш другима, а не да извлачиш корист.
Покрет “Доста је било” ће показати да су другачији од СНС, СПС и њихових компањона, али да су другачији и од многих бивших из ДС, па и многих садашњих из ДС који су индиректно довели до тога да СНС победи 2012. на изборима.
Дакле, мора да постоји и морални капацитет и квалитет људи који су на свим нивоима власти.
@ – Љупка Михајловскa
Поштована Љупка,
мени је изузетно жао што морам да се осврнам на овај ваш прилог.
Знам да је било ком коментатору тешко било шта рећи поводом Вашег случаја.
Ја сличан проблем имами и у својој ужој фамилији и стварно разумем особе са инвалидитетом.
Међутим овде се ради о стварно ужасном цинизму који ДЈБ проводи према особама које ту позицију коју Ви имате и живе.
Наш покрет ни једног тренутка није изразио колективну бригу према другим особама које су у сличној или још горој ситуацији.
Из мог угла гледано покрет ваше стање злоупотребљава због политочког ћара.
Ево овај прилог на сајту излази већ четврти пут, а да нико ама баш нико није навео сличан пример у свету како је боље рашан.
У реду верујем да су наке државе такве случајеве боље решиле, али овде то нико не потврђује примером.
Ја дубоко сажаљевам све људе али истина се мора рећи. И када је горка она је истина.
Видим да квлитетних кометара је све мање.
Нисм хтео да се јавим али нисм ни могао да се предам и кажем – ДОСТА ЈЕ БИЛО !
Поздрав
Ako vi gdine Vilogorski podrzavate Pokret DJB -u sta licno ne verujem- Vi ste se ovim tekstom potpuno i ponovo diskvalifikovali. Vi ste sramota za bilo koji Pokret pristojnih ljudi.
Vilogorski, žao mi je što moram da vam odgovorim, ali u suprotnom mi savest ne bi bila mirna. Prestrašno je i duboko netačno to što ste napisali. Ako smatrate da DJB ne zanima dobrobit građana i da kada reši (ako reši) ovaj problem na koji uporno ukazuje neće dati sve od sebe da poboljša položaj i “drugih osoba koje su u sličnoj ili još goroj situaciji (citiram vas), onda je prava enigma zašto vi podržavate Pokret. Zašto ga podržavate ako mislite da su isti kao drugi, bezobzirni, samo željni vlasti i privilegija, spremni da zloupotrebljavaju ovu situaciju zbog, kako kažete, “političkog ćara”? Nešto ste se izgleda zbunili. I da, u pravu ste, ima manje pljuvačkih komentara. Verujem da vam to nedostaje.
Molim Vas nas ne trebate sažaljevati, jer smo od mnogih puno “više” i “bolji” ljudi. Bolje bi bilo da nas podržavate u nastojanjima da ostvarimo naša prava, a ne da sa svojim sažaljevanjem OSI podstičete diskriminaciju. I mi bi voleli da živimo u humanijem i kulturnijem društvu. Ali kažite kada će se to desiti na širem polju, ako se čak ni u našoj skupštini ne može obezbediti adekvatno okruženje za Osobu sa invaliditetom.
P.s. Ne pripadam ni jednoj stranci niti kojoj navijam, prosto me pogađa to što se prepucavate oko stanja i potreba OSI.
“Međutim ovde se radi o stvarno užasnom cinizmu koji DJB provodi prema osobama koje tu poziciju koju Vi imate i žive.
Naš pokret ni jednog trenutka nije izrazio kolektivnu brigu prema drugim osobama koje su u sličnoj ili još goroj situaciji.”
Na osnovu gore iznetog nalazim veoma interesantim da pokret nazivate “našim”, dakle i Vašim. Odakle ideja da pokret nije izrazio “kolektivnu brigu prema drugim osobama koje su u sličnoj ili još goroj situaciji”? Nije li sve ono što pokret radi na konkretnom slučaju zapravo primer kolektivne brige? Nije li to pokazna vežba?
“Ja duboko sažaljevam…”
Sažaljenje je nepotrebno. Jednaka prava su imperativ. Manite se sažaljevanja, ono nikome nije donelo koristi i ponižavajuće je.
Vlast je opaka zavisnost. Uživajući je pojedini ljudi zaborave da postoji mogućnost da jednog dana ostanu bez nje. Isti ti ljudi hodajući po toj skupštini nisu svesni činjenice da može da se desi neko od njih jednog dana vise neće moći da hoda nego da će morati da koristi invalidska kolica. Kada se radi o borbi za prava bilo kojih osoba koje su u manjini, mora da se ima u vidu da je za opšte dobro jer se nikada ne zna kada će neko od nas postati manjina. Nedostatak empatije poslanika vladajuće većine je očekivan jer je deo psihopatologije koju oponašaju i koja je odavno mainstream SNS-a.
Vama draga narodna poslanice to je verujem veliki proboblem,ali vise od problema je to sto je ta klupa poslednja i vi je zovete”magareca”!Svaki red ima poslednju klupu i u tim klupamo neko sedi…ne vidim da je nama nesto bolje..nama obicnim gradjanima,bez partije,bez funkcije,bez drzavne plate…a vi ste draga poslanice mogli biti podpresednik skupstine i sedeti do predsednice na najlepsoj poziciji!Od tog mesta ste odustali iz principa….sada se borite sa kolegama iz pozicije za bolje mesto gde cete sedeti..ali glas naroda dat vama nije znacio samo borbu za vas…pored vas borite se i za mesto ovog naroda…ne gde ce da sedne,nego kako ce da prezivi!
Samo hrabro! Nema predaje do konačne pobede!
Nisam baš razumeo koji delovi skupštinske sale jesu a koji nisu dostupni (dostupan je prvi i poslednji red?), odnosno u čemu je tačno problem. Možda zato, jer ne znam kako funkcioniše određivanje mesta gde koji poslanici (grupe) sede… Da li bi mogli pojasniti?
Veoma prosto. Prema broju osvojenih glasova i mandata, nama pripadaju prvi redovi sektora 2, gde trenutno sede poslanici koalicije “Čeda Boris Čanak” koji su od nas osvojili manje glasova i mandata. Mesto u tom sektoru je i jedino pristupačno za Ljupku. Ali, vladajuća većina je najverovatnije zaključila da bi sa tih mesta mi bili suviše u fokusu i teže bi nas marginalizovali, pa su rešili da postupe protiv pravila i smeste nas gore u ugao. Tamo se Ljupki mogla omogućiti samo improvizovana magareća klupa iza nas, a ne sa nama, kako već svi poslanici sede, dakle zajedno. Zaključak je: Ljupka trpi zbog njihovog poigravanja sa nama, a da njih to uopšte ne zanima. Pozivanje na tehnička ograničenja i arhitekturu objekta su neistiniti izgovori. Simple as that. I sada pokušavaju na sve načine da spreče vraćanje stvari u normalu. I u funkciju toga su stavili i pisarnicu koja odbija da primi zahtev da se ova tema uvrsti u dnevni red pa i to mora na “mišiće”.
Ja ne razumem, zasto su prvi redovi sektora 2 jedini pristupacni za Ljupku? Nigde vise ne moze da pridje? Nigde vise ne moze da sedne u postojecu stolicu?