Kako sam zaradila „magareću klupu“ u Skupštini Srbije

Sedamdesetih godina dvadesetog veka nastala je čuvena parola “NIŠTA O NAMA BEZ NAS”, čiji je cilj bio da donosioce odluka upozori da se nijedna politika ne sme i ne treba donositi bez prethodne konsultacije sa osobama na koje se odnosi. Ovaj odavno poznati princip podrazumeva da je cilj te politike neka dobrobit ljudi, na primer, dobrobit osoba sa invaliditetom. Vladajuća većina u Skupštini možda i zna za taj princip, ali joj politika svakako nema te ciljeve.

Krećem se uz pomoć invalidskih kolica i nikada me niko nije konsultovao. Niko me nije pitao zašto sam se zaglavila u liftu ili šta mislim o tome da mi ulazak u Skupštinu ili učešće u radu plenarnih sednica nije podjednako dostupan kao i svim ostalim poslanicima. Naprotiv, imala sam utisak da se svako moje podsećanje da Skupština treba da dube dostupna svima podjednako doživljava kao preterano zanovetanje i politikanstvo.

A onda su mi namenili „magareću klupu“. U poslednji red skupštinske sale, iza leđa svih poslanika montirana je elektronska jedinica za glasanje kojoj mogu da priđem kolicima. „Magareća klupa“ nazvana je „arhitekstonskim rešenjem“. Niko me nije konsultovao da li mi odgovara to „arhitekstonsko rešenje“. A ono je licemerno, bezobrazno i politikantsko i što je još i ponajgore, stavlja me u ponižavajuću poziciju da molim za svoja prava. Mojim kolegama iz kluba Dosta je bilo vezuju se ruke za moju „magareću klupu“ u poslednjem redu jednog skupštinskog ćoška.

Svaki pokušaj poslanika Dosta je bilo, koji se već tri meseca bore za ravnopravno mesto za mene, bio je meta prilično primitivnih uvreda. Optuženi su da „koriste“ moj invaliditet da bi došli do onoga što im pripada – do prvih klupa koje su, gle čuda, dostupne i meni, kao što bi mi bila dostupna i stolica, inače mnogo udobnija od mojih invalidskih kolica. Pokretu Dosta je bilo kao četvrtoj po snazi političkoj grupi u Skupštini pripadaju upravo ta mesta.

Zašto nismo u poslaničkim klupama koje nam pripadaju i gde za mene ne bi bila potrebna dodatna „arhitektonska rešenja“? Zašto je lakše da se cela poslanička grupa diskriminiše, a da se meni sa Odbora za ljudska i manjinska prava poručuje da su moji prethodnici sa invaliditetom u Skupštini bili zadovoljni nečim što ja nisam? Zato što vladajuća većina brutalno krši sva pravila parlamentarnog ponašanja i zato što se plaši. Valjda očekuju da će nas ućutkati ako nas stave u poslednje redove.

Na sednici Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova moglo se videti kako vladajuća većina Srpske napredne stranke i njihovi koalicioni partneri igraju svoju omiljenu igru nalik dečijoj igri “šugice”, u kojoj je suština prebaciti odgovornost na nekog drugog i pobeći. To je dugoročna strategija na kojoj počiva njihova kompletna politika u svim oblastima, kao i način njihovog upravljanja. Situacija nije drugačija ni kada je reč o poštovanju ljudskih prava, o kojima svi rado govore, a niko ne zna čemu to služi, a uz to i ne radi.

Ni nakon više od tri meseca od konstituisanja Skupštine ne postoji rešenje, a očigledno ni volja da se uklone prepreke koje mi onemogućavaju da na kvalitetan način i pod ravnopravnim uslovima obavljam poslove za koje sam dobila poverenje građana i za koje primam platu. Verovatno na osnovu sopstvenog iskustva, vladajuća većina i ne očekuje da se mešam u svoj posao.

Koliko je cela situacija dovedena do apsurda najbolje govori činjenica da je tokom prethodnog saziva Skupštine osnovana Radna grupa za osnaživanje osoba sa invaliditetom u politici, koja je deo projekta “Jačanje političkog učešća osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji”, a koji je finansijski podržala Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Jedan od ciljeva projekta je da se veći broj osoba sa invaliditetom aktivno bavi politikom, a pritom, Skupština, kao najviše zakonodavno telo, koje na sopstvenom primeru treba da pokaže kako je to moguće, nije preduzela odgovarajuće mere. Pa između ostalog, imamo situaciju da:

– Ne postoji mesto sa kog se mogu obratiti osobe koje su korisnici kolica, a da to bude pod ravnopravnim uslovima koje imaju ostali poslanici;

–Zgrada Skupštine u ulici Kralja Milana nema adekvatan toalet za korisnike kolica;

–Ne postoji obeleženo parking mesto za vozače sa invaliditetom.

Poslanička grupa Dosta je bilo zbog toga se najpre obratila Administrativnom odboru, čiji je predsednik Aleksandar Martinović. Niko nadležan u Odboru se nije udostojio da me pozove i pita na koji način bi se prepreke mogle prevazići, niti je ovo pitanje stavljeno na dnevni red.

Zbog toga je članica Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, Tatjana Macura, ispred poslaničke grupe Dosta je bilo, zahtevala da se taj Odbor izjasni o ovom pitanju i donese preporuku da se o tome raspravlja na Administrativnom odboru. Na to je predsednik odbora Meho Omerović rekao da pokret Dosta je bilo treba da bude zahvalan što je on pristao da se ova tačka uvrsti u dnevni red, kao i na tome što je poslanici Tatjani Macuri omogućio da o tome govori. Zatim je dodao da to nije u nadležnosti ovog Odbora, svalivši na kraju odgovornost na mene. Predložio je da to pitanje pokrenem u Odboru čija sam članica. Reč je o Odboru za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva. Pitam se, da li bi, da sam spletom okolnosti članica Odbor za poljoprivredu, čekala da rešenje nađe Marijan Rističević, predsednik tog Odbora?

Pokret Dosta je bilo neće odustati, niti čekati da jedan čovek nadljudskih sposobnosti rešava pitanje diskriminacije. Ovde se radi o sistemskoj diskriminaciji, protiv koje ćemo se boriti svim pravnim mehanizmima.

Ljupka Mihajlovska
narodna poslanica
članica pokreta “Dosta je bilo”

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas od 14. septembra.