Čistka po novoj metodi

Smišljen je efikasan plan kako se osloboditi svih radnika svih javnih preduzeća u nekoj lokalnoj sredini, a zaposliti druge ljude. Zatim je plan, u Kikindi, probno sproveden u delo. Likvidacija postojećih javnih preduzeća i osnivanje novog je osnova novog postupka koji se javnosti pravda uštedama, a u realnosti se svodi na sasvim druge ciljeve. Ako je razlog otpuštanja štednja, onda naknadno ne smeju da se pojave rasipanja na drugoj strani.

Odbor pokreta Dosta je bilo iz Kikinde deli sa vama ovu priču zato što je moguće da će isti recept biti upotrebljen i u drugim gradovima i opštinama.

Da bi se plan čistke ostvario, neophodno je bilo učiniti prvi i najvažniji korak – „nagovoriti“ odbornike u gradskoj Skupštini da u svim fazama likvidacije jednog/jednih i osnivanja drugog javnog preduzeća glasaju po diktatu. Neki će glasati zato što im je nešto obećano, neki jer su lojalni stranci kojoj pripadaju, neki jer ih je strah da ne izgube neke svoje pozicije, a neki su zaposleni u javnom sektoru i žele taj posao da sačuvaju. Poput autocenzure u medijima, ljudi se unapred odriču svojih sloboda zarad izbegavanja rizika po egzistenciju ili eskiviranja eventualnih neprijatnosti. Opozicije je svakako malo i njeni glasovi su nemoćni. Odlična podloga za izglasavanje bilo čega što vladajuća većina, sastavljena od odobornika SNS-a i njihovih koalicionih partnera, odluči.

Gradska Skupština u Kikindi je izglasala odluku o LIKVIDACIJI nekoliko postojećih javnih preduzeća. Nakon likvidacije postojećih nekoliko preduzeća je formirano novo javno preduzeće koje objedinjuje sve komunalne delatnosti bivših preduzeća i postavljen je novi direktor. Postavljanje vlasti adekvatnog novog čoveka u novom preduzeću prošlo je glatko, kao i likvidacija obuhvaćenih javnih firmi. Od starih javnih preduzeća ostavljeno je da još malo funkcioniše jedno, sa planom da se i ono naknadno ugasi.

U svemu ovome najvažnija začkoljica za radnike je to što novo javno preduzeće NIJE PRAVNI SLEDBENIK starih preduzeća! Zašto je to bitno naglasiti? Pa, da je novo preduzeće nastalo spajanjem starih, radnici bi ostvarili svoja prava po kolektivnim ugovorima, došlo bi do proglašavanja tehnološkog viška, čime bi radnici ostvarili pravo na zakonske otpremnine i nadoknade za nezaposlene kod Nacionalne službe. Ovako su te “neprijatnosti” za državu, a neophodnosti za radnike, elegantno izbegnute. Novo preduzeće se ograđuje od svih prava koje su ti ljudi imali u starom. Većina zaposlenih je kroz ovu rupu u zakonu izbačena na ulicu bez ičega i tako su se državi uštedeli veliki iznosi. Likvidacijom radni odnos prestaje nezavisno od volje radnika i poslodavca, tako da ispada da niko nije kriv.

Zatim su organizatori “otkrili” da u Kikindi nema “kadrova”, pa je došlo do angažovanja podobnih „konsultanata“ iz prestonice, čija su ovlašćenja bila neograničena i koji su dalje vodili postupak. Kako doduše retki mediji beleže, njihov najvažniji zadatak je bio da „izvuku“ što više novčanih sredstava iz jednog od starih javnih preduzeća koje će se potom likvidirati, a kroz angažovanje sumnjivih dobavljača za sumnjive poslove, nabavke za lične, ili potrebe budućeg, ili postojećih preduzeća i javnih ustanova bez obaveza koje proizilaze iz Zakona o javnim nabavkama, prebacivanje novčanih sredstava preduzeća na budžetski račun, ili u vidu pozajmice na račun novoformiranog preduzeća… Više o ovim dešavanjima pročitajte na portalu VK televizije koja je istraživala ovaj proces.

Šta se zatim dešava u onom starom javnom preduzeću koje je ostavljeno da tavori do likvidacije? Za početak se uvodi nezvanično, ali veoma stresno stanje nalik vanrednom. Zabranjuje se korišćenje godišnjih odmora, radno vreme se produžava do kasnih noćnih sati, radi se vikendom, naredbe dolaze od strane “konsultanata”. U preduzeće dolaze neovlašćene osobe da fotografišu imovinu, navodno vrše popis. Sve opomene iskusnih radnika o tome da je takvo ponašanje nezakonito, naređenja pogrešna, nabavke krajnje sumnjive, okarakterisane su kao neprijateljske, opstruktivne… Zatim Sindikat pokušava da reaguje. Kratkotrajni zbor sindikalaca protiče tako što se za reč javlja mali broj radnika. Do juče složan kolektiv, postaje bezglasna masa uplašenih, sumnjičavih ljudi, čija egzistencija zavisi isključivo od jednog dovedenog konsultanta. Za to vreme, u osuđenom preduzeću kolaju nagađanja jer neko ima informacije, neko poluinformacije, ljudi se zgledaju podozrivo. Zašto on, a ne ja? Da li je član, ili se učlanio? Koga je prodao? Ko mu čuva leđa? Kako su ga ucenili da ćuti? Znam da sam bolji radnik, zašto ne ja? Kako će početi sa radom, ako ja nisam uključen? Pobogu, da li su ovi normalni?! I sve tako do konačnog – kako ću živeti sutra, šta će moja deca?! Dovodi se nešto što su radnici doživeli kao “stražu”. Dotadašnji portiri znaju da je njihova radna budućnost zacrtana – idu kući. Kriterijumi otpuštanja i smena nisu postojali i sumnja da je sve stranački izbor je sa pravom preovladavala. Ovo je posebno problematično za pokret Dosta je bilo, zato što ni jedna kadrovska promena ne sme da bude motivisana ničim drugim osim potrebama procesa rada i ako jednog čoveka eliminišete i drugog postavljate mora da se zna da je novopostavljni bolji izbor za to radno mesto ili funkciju i po kojim merilima je utvrđeno da je to tako.

Obezbeđenje sprečava radnike da uđu u firmu

Dok su sindikalci i pravnik smišljali kako da se radnici zaštite od moguće prevare kod potpisivanja eventualnih ugovora o zapošljavanju u novom preduzeću i ugovora o raskidu radnog odnosa u starom, analizirajući pravila koja diktira Zakon o radu, preduhitrili su ih telefonski pozivi pojedinim radnicima koji zatim hitno odlaze u centralu novoformiranog preduzeća, dobijaju par minuta da pročitaju ugovore o radu u novom preduzeću koje potpisuju misleći da su među srećnicima koji će na takav način ostati da rade, a procenivši da im, ako ne potpišu verovatno sleduje prekid radnog odnosa u starom preduzeću koje će se izvesno likvidirati. A novi ugovori? Rad na određeno, najčešće tri meseca – navodno, probni rad (za radnike koji u svojoj struci većinom rade više od dvadeset godina)! Konsultanti obećavaju, svi koji ne zadovolje probni rad, vratiće se u staro preduzeće i čekaće ih sudbina svih kojima sledi likvidacija (što, ipak, nosi neka, makar minimalna prava, kao što je pravo na materijalnu naknadu za nezaposlene i eventualni “socijalni program” o kom se Sindikat “bori” sa gradonačelnikom, ako se Sindikat izbori). Poneki srećnik dobija rešenje “na neodređeno”, s tim da postoji klauzula – probni rad 6 meseci. Svi potpisuju! Život im zavisi od tog parčeta papira. Nadaju se, posao znaju, valjda je to prava preporuka i za ove “novokomponovane” menadžere. Dok ovo traje ostali radnici, Sindikat, pravnik, ne znaju da se već rešavaju sudbine nekih kolega. Rešenje o raskidu radnog odnosa dostavljeno je radnicima desetak dana kasnije, a u njemu jasno piše – raskid radnog odnosa je SPORAZUMNI. Ta jedna reč koštaće neinformisane radnike puno. Epilog je bio da su neki radnici bili potrebni za omogućavanje početka rada novog preduzeća i zato su u njega pozvani, a onda, nakon tri meseca jednostavno “izbačeni na ulicu”, bez ikakvih prava, kao da pre toga nisu i po trideset godina radili kod istog osnivača (Opštine), na istim poslovima. Iz starog preduzeća su izašli sporazumno i tako izgubili pravo čak i na naknadu za nezaposlenost od NSZ po starom radnom odnosu, a u novom preduzeću su radili samo tri meseca.

Koji je krajnji rezultat? Broj radnika u starom preduzeću bio je 123. Od toga, danas, u novom preduzeću radi pedesetak radnika, uglavnom već godinu i po na određeno. Ostalih sedamdesetak radnika, odavno je izgubilo pravo i na materijalnu nadoknadu za nezaposlene (oni koji su bili srećnici, ostvarili su je nakon likvidacije preduzeća), malobrojni su uspeli da nađu drugi posao, par radnika je otišlo u penziju, par radnika je našlo hleb u inostranstvu, a ostali – pa, koga je to briga?! Izvršena je laka smena radne snage u javnosti pravdana štednjom, a gde su pare zatim odlazile čitajte u istraživanju VK televizije.

Pokret Dosta je bilo se zalaže da se sva zapošljavanja i otpuštanja u javnom sektoru vrše po transparentnim kriterijumima. Mi se borimo da se uvedu sistematizacije radnih mesta, ali realne sistematizacije, zasnovane na stvarnim potrebama rada u javnom sektoru. Zatim nam je cilj da se rezultati rada radnika mere na osnovu zadatih učinaka i merljivih kriterijuma, pa da se tek zatim otpuštanja vrše i to samo u slučajevima onih zaposlenih koji se pokažu nespremnim da vrše redovne radne obaveze. Ovo bi se svelo na pretežno one sa kupljenim diplomama, jer očekujemo da bi oni pali na ovakvom ispitu prvi. Način na koji  se sada zapošljava i otpušta radna snaga u javnom sektoru, je netransparentan i često je evidentno da je zasnovan na rođačkim, stranačkim i raznim drugim vezama, a ne potrebama javnog sektora za kvalitetnom radnom snagom u cilju što boljeg obavljanja javnih delatnosti. Uvedimo red.

Izvori: Ispovesti radnika koji su prošli kroz ova dešavanja i istraživanje VK televizije
Na račune četiri građevinske firme uplaćeno pet miliona dinara
Zaposleni sa radnim ne(iskustvom)
Dan pred početak likvidacije plaćeno zatamnjivanje pet vozila
Nema potrebe da se bilo ko uskraćuje za bilo šta
VK otkriva koliko je novozaposlenih u JP Kikinda
Radno mesto u jednom pravnom licu, a plata u drugom

 Odbor pokreta “Dosta je bilo” u Kikindi