OKRUGLI STO VESTI (1): Da li je Srbija na putu ekonomskog kolapsa

Prenosimo vam raspravu u okviru Okruglog stola Vesti, na kojem je učestvovao i narodni poslanik Nenad Božić.

Dok od dugova ne možemo da dišemo, domaću privredu sistematski uništavamo, a poljoprivrednike ucenjujemo.

Sagovornici Okruglog stola “Vesti” agroekonomista prof. dr Miladin Ševarlić, bivši direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović i narodni poslanik Nenad Božić gotovo su jednoglasni u oceni da je u Srbiji stanje daleko gore nego što i najveći pesimisti mogu da zamisle.

Prosečna srpska porodica broji tri člana, a bankama duguje čak 1.300 evra. Prosečna plata za jun je bila 375 evra, što ilustruje koliko je to zaduženje veliko. Dok od premijera Aleksandra Vučića svakodnevno dobijamo uveravanja da se ekonomska situacija u zemlji popravlja, plata povećava, a strani investitori donose nova radna mesta, građani su u sve većoj besparici. Broj dinarskih gotovinskih kredita, koji se najčešće koriste za hranu i plaćanje komunalija, porastao je za 70 odsto u prva tri meseca ove godine. Koliko to govori o bedi srpskog društva? Da li je Srbija na putu ekonomskog kolapsa?

ŠEVARLIĆ: Bilo bi dobro da nam Miladin Kovačević, direktor Republičkog zavoda za statistiku, objasni kako se izračunava prosečna plata. Duboko sam uveren da je situacija mnogo teža, naročito kada biste uračunali dozvoljeni minus na tekućim računima građana, nego što naš predsednik Vlade to saopštava javnosti tri puta dnevno.

PAVLOVIĆ: Tri puta kada je zauzet. Inače, pet puta se kao hodža pojavljuje, jer mora da drži tu veru. Ako nestane vere, nastaće problem. Na prosek plate utiču i zaposleni u bankama, osiguravajućim društvima i strani nevladin sektor s enormnim platama. To je mali broj ljudi, i kada bismo njih isključili, videli bismo da veliki broj građana ne prima tih 400 evra mesečno. Imamo i veliki broj nezaposlenih, onih sa niskim platama i sivu ekonomiju.

Ali premijer tvrdi da nam je bolje?

PAVLOVIĆ: Tamo gde vas stranac vodi to nije bukvalno kolaps, ali vam ekonomiju spusti tako nisko, pa vam stagnaciju planira 30 godina unapred. I nema bežanja. Od 2012. godine Srbija je ozbiljno povećala javni dug, enormno se zadužila, a nismo dobili razvoj. Ovaj stagnirajući razvoj je okrenut samo stranom interesu, i tim putem su prošli i drugi pre nas, a mi ništa nismo naučili.

BOŽIĆ: Složio bih se sa gospodinom Pavlovićem. Najveći problem je zaduženost. Od 2008. se svake godine zadužujemo za po dve milijarde evra godišnje. Premijer govori o suficitu, a država mora da vrati stare dugove i popuni rupu u budžetu. I dok zaduženost raste, plate padaju i običnom čoveku će biti sve gore. Biće sve zaduženiji i imaće sve veće probleme da servisira svoje obaveze, baš kao i država.

PAVLOVIĆ: Tačno rečeno. Javni dug dostiže zabrinjavajuće razmere, jer se ne vidi kako bi ga vratili. A dok se građani zadužuju, merimo se sa zemljama u dužničkom ropstvu. Kažemo – vidite li koliko su Hrvati zaduženi? Pa zar to nije pouka da ne idemo tim putem? Možemo i da kažemo da naši građani nisu zaduženi kao Amerikanci. Ali kada nezadovoljni Amerikanci izađu na ulicu, država će obrisati javni dug, naštampati dolare. A Srbija je zadužena u stranoj valuti, i nijednim svojim potezom ne može da ugrozi one kojima duguje. Dokle god se makroekonomski koncept ne promeni, bićemo na opasnoj stazi, na kraju koje će neko reći – sada dug vredi više nego zemlja u Vojvodini.

ŠEVARLIĆ: Kada dovedete stranog investitora koji proizvodi kablove za automobilsku industriju i date mu sve moguće beneficije: plac, infrastrukturu, 10.000 evra po radnom mestu, on kablove umesto iz fabrika u Jagodini, Novom Sadu ili Zaječaru, uvozi sa ko zna kojih tržišta po damping cenama.

Glogov kolac za IMT
Prema zvaničnim podacima od 2001. do 2011. u našu zemlju je ušlo 33 milijarde investicija (direktne investicije, portfolio, srednjoročni i dugoročni krediti), a istovremeno smo izgubili 800.000 radnih mesta. Kako je to moguće?

ŠEVARLIĆ: Očigledan je raskorak zvaničnih informacija i realnog stanja. Dok poljoprivreda i dijaspora obezbeđuju između četvrtine i petine ukupnog društvenog proizvoda godišnje, najmanje su apostrofirani. U sektoru poljoprivrede imamo oko 3.000 preduzeća i preduzetnika i 628.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, a situacija je više nego katastrofalna! Na primer, jedini u Evropi ne dajemo poljoprivrednicima subvencije za dizel gorivo, a i u vreme Miloševića su dobijali bonove za besplatno preuzimanje 50 litara dizela po hektaru. Samo za dve godine vladavine Aleksandra Vučića subvencije za poljoprivredu su smanjene za 1.500 odsto po gazdinstvu. Sredstva za poljoprivredu od 175 miliona evra koja smo dobili od EU su više nego tragična. Toliko su dobili i Hrvati u predpristupnom periodu, sa upola manje gazdinstava. Samo 10 miliona manje je Mađarska, relativno mala i siromašna članica EU, obezbedila za ovu i narednu godinu sunarodnicima koji žive u Srbiji da kupe zemljište i nekretnine.

ŠEVARLIĆ: Situaciju u kojoj su naši poljoprivrednici opisao bih terminom koji koriste moje kolege, specijalisti za stočarstvo: uzdržni obrok! To je kada zazimite stoku, a nemate dovoljno hrane, pa im dajete sušeni lisnik, da prežive i prezime. E, mi smo u toj fazi!

BOŽIĆ: To je zato što država nije jasno opredelila strategiju kako hoće da razvija privredu. Umesto da se usmeri na razvoj malih i porodičnih preduzeća, ona subvencioniše strane investitore. Zgodno dođe kada ste na vlasti, pa potpišete memorandum, pa se slikate, onda ugovor, pa se opet slikate, onda dođu izbori, pa polažete kamen temeljac. Ne može to zauvek, ali očigledno vlast ima kontrolu na medijima kakva nikada do sada nije zabeležena u Srbiji, pa se sve to predstavlja kao uspeh.

BOŽIĆ: Dolazim iz Kragujevca i tamo se ljute kada kažete nešto protiv Fijata, jer smatraju da on upošljava. A ne pitaju ko to plaća? Plaćaju oni koji stvarno rade i od toga što se mi zadužujemo.

PAVLOVIĆ: Niko se nigde u svetu nije razvio na stranim investicijama. Osim u poljoprivredi, postoji čitav niz oblasti u kojima država ne daje subvencije. Međunarodni monetarni fond (MMF) i ostali sa Zapada kažu – država ne treba da se meša u privredu, ali može da daje svaku pogodnost stranom investitoru. Zašto, na primer, dajemo Ikei plac džabe? Kakva je to divna investicija, ako smo mi uložili u infrastrukturu, zemljište, dali beskonačni niz pogodnosti? A kada dođe Ikea, naša drvnoprerađivačka industrija će biti potopljena. E, takva ulaganja povećavaju nezaposlenost.

Razlika između političara i građana je da građani ne znaju, ali osećaju da nešto ne valja, dok oni igraju šibicu sa njima.

PAVLOVIĆ: Građanima kažu – ma, potpuno ste u pravu, a onda se zameni garnitura na vlasti, a koncept ostaje isti. Nadam se da je ova garnitura poslednja koja će moći uspešno da istu priču prodaje ljudima četvrti put.

ŠEVARLIĆ: O kakvim investicijama u sektoru poljoprivrede da govorimo, ako je ova vlada zabila glogov kolac u IMT, poslednju firmu ekonomske održivosti predfarmerskog sektora zbog zajedničkog interesa političkog i građevinskog lobija. Lokacija IMT-a ima 36 hektara građevinskog placa sa dozvolom gradnje za više od 50 odsto površine i izgradnju desetospratnica. Ako se svaki kvadrat plati po 1.000 evra, i neka je samo 10 odsto za lobiste, izračunajte koliko je to novca? A koliko su tek dobili lobisti koji su uništili “Zmaj”? Naši poljoprivrednici umesto da nove traktore nabavljaju po nižoj ceni, plaćaju više za polovne, izbačene iz upotrebe u zemljama EU. Novi ministar poljoprivrede Branislav Nedimović je pripomagao predsedniku Vlade Vučiću u realizaciji ugovora sa austrijskim Girlingerom, koji je dobio lokaciju Mitros Srema za samo 800.000 evra, a država ga častila subvencijama od 5.800.000 evra, odnosno 17.667 evra po radnom mestu, sa sve uvezenim direktorom iz Austrije.

PAVLOVIĆ: Narodnoj banci Srbije je, pod uticajem MMF-a, zakonom zabranjeno da radi kao nacionalne banke na Zapadu. Mogli bismo sve krupne infrastrukturne projekte (oko navodnjavanja, zaštite od poplava…) pametno da radimo tako što bi država u dinarima prodala obveznice NBS-a sa ogromnim rokom vraćanja. A gde je lukavost Zapada? Čim ti to zabrane, usmere te na banke (a 90 odsto u Srbiji banaka je u stranim rukama), i kažu: racionalno je da se zadužuješ u stranoj valuti, a pošto si rizična zemlja, kamata je veća! Pa kada banka proda obveznice u poslovima sa državom, pa prebaci u stranu valutu, kurs u Srbiji naglo skoči. A onda dođe MMF i kaže – evo vam novac za regulisanje kursa. MMF to čini sa ciljem da bi strana, odnosno njegova banka, kod koje se Srbija zadužila, ostvarila dobit.

Lažna slika investicija
Da li je Srbija interesantna stranim ulagačima kada znamo da je za poslednjih deset godina od dijaspore stiglo 43 milijarde dolara, što je 2,5 puta više od direktnih stranih investicija?

ŠEVARLIĆ: U mandatu prošle vlade Uprava za dijasporu i Srbe u regionu nije imala direktora, što rečito govori o omalovažavajućem odnosu prema dijaspori, sa kojom je neophodan i poslovan odnos. Mnogi od njih bi se rado vratili u Srbiju, ali nailaze na niz prepreka. Bio sam na plantaži jabuka našeg gastarbajtera iz Negotina koji je već podignuti zasad prepustio švajcarskoj firmi, jer ne može da se izbori sa našom administracijom.

PAVLOVIĆ: Novac koji dolazi iz dijaspore uglavnom ide na ličnu potrošnju, kuće i simbole prestiža, a ne stvarno upošljavanja. Delom, jer smo mi toliko ovde navikli na bezakonje, da čak i pravosuđe vara na radno-pravnim odnosima, što nije nikada bilo. I kada neko dođe iz uređenog sistema, gde je krvavo zaradio pare, zamislite kako izgleda kada krene po neku dozvolu. On želi i neki stepen sigurnosti. U Srbiji je stepen sigurnosti ako se dogovoriš sa Vučićem, a taj razgovor te toliko košta, da posle nemaš sa čim da investiraš.

BOŽIĆ: Složio bih se. Nemamo pravnu državu i to je osnov problema. Strani investitori prave dilove sa vlašću, pa imaju povlašćen položaj, iako će oni ostati u Srbiji samo dok imaju pogodnosti. S druge strane, naša dijaspora želi da strateški ostane ovde, da se neke generacije čak i vrate. Ali, suočavaju se sa korupcijom i pravnom nesigurnošću do te mere, da na kraju dignu ruke.

Dijaspora finansira strance
Doznake dijaspore su zapravo spas za veliki broj građana Srbije. U prvih pet meseci 2016. godine stigla je 1,1 milijarda evra (što je 100 miliona evra manje za isti period prošle godine)

ŠEVARLIĆ: Taj novac je otišao u opštu potrošnju, a odatle ide jedan deo poreza u budžet, a iz tog budžeta se sufinansiraju strani investitori. Dakle, naši iz dijaspore, preko poreza na svoje doznake, u Srbiji sufinansiraju strane investitore koje naša vlada protežira. Da li tu ima partijskih ili možda čak i ličnih interesa?

PAVLOVIĆ: Kada biste, nekim čarobnim štapićem, iz sistema isisali sve što dođe iz dijaspore, ali i ono što se vrti od droge, onda biste imali kolaps. Ostalo bi samo ono što je u štednji.

Daleko mu lepa kuća
Koliko našu ekonomsku politiku kreira MMF? I šta oni žele od nas, a šta nam vlast u Srbiji govori?

ŠEVARLIĆ: Postavili su svog “knjigovođu” za ministra finansija Dušana Vujovića, koji ne vodi nacionalnu ekonomsku politiku. Nijedan ministar u Vladi ne može da promeni ono što zacrta MMF. Ako je tako dobro prepustiti sve strancima, predlažem predsedniku Vlade da svoju toliko puta spomenutu garsonjeru od 30-ak kvadrata proda strancima, pa nek je onda od njih unajmi pod kiriju. Nacionalna sramota će biti ako prodamo najveću agrobiznis kompaniju u Evropi, PKB. To je najveći uređeni posed i najveća mlekarska farma u Evropi, za koju se planira bagatelna cena manja od 90 miliona evra. Istovremeno ćemo omogućiti Klemesu Tenisu, nemačkom proizvođaču mesa, da postane najveći latifundista u Evropi i da za 20 farmi dobije 60.000 hektara zemlje. On u Nemačkoj nema nijedan hektar.

BOŽIĆ: Vlast uglavnom traži izgovore u MMF-u, koji je, u stvari, konzervativna finansijska institucija. Dakle, oni nisu konsultantska kuća koja savetuje Vladu šta je najbolje za Srbiju, već brinu isključivo o svom interesu. MMF nije babaroga, ali kada uđete u njihov sistem, pravila su vrlo stroga.

PAVLOVIĆ: Ako si na kursu MMF-a, ni ne treba ti čitav niz ministarstava. MMF te ne savetuje kako da razviješ zemlju, već kako da im vratiš kredit. Nikoga oni nisu razvili, već sprovode agendu pravljenja neokolonije. Pošto je moćan, sa MMF-om treba pričati vrlo ljubazno, ali nikada ne ulaziti ni u kakav aranžman. A šta hoće – piše decidno u memorandumu koji smo, nažalost, potpisali. Nikakve pare od njih ne dobijemo, jer taj novac sa niskim kamatama služi samo u monetarnoj sferi. I da bi zapadne banke u poslovima sa našom državom mogle da izvuku velike kamate. Kada istekne ovaj aranžman sa MMF-om – nikako ne potpisivati novi!

Seljaku dogorelo do nokata
Prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, 424.000 hektara poljoprivrednog zemljišta se ne koristi, a to je svaki deveti hektar. Zašto je to tako? Šta je upropastilo srpskog seljaka? (Kako Srbija da iskoristi te resurse?)

ŠEVARLIĆ: Katastrofa! Prvim potpunim popisom poljoprivrede posle 52 godine, utvrđeno je da smo izgubili milion i po hektara zemljišta. Dalja rasprodaja je omča oko vrata srpskom agrobiznisu. Najveću propast srpski seljak je doživeo uništavanjem zadružnog sektora. Tokom 2011. i u prvoj polovini 2012. nestalo je dve petine zadruga u Srbiji. Prethodna, odnosno sadašnja vlada, novim zakonom o zadrugama je abolirala pljačku od oko 400.000 hektara zadružnog zemljišta i sve zadružne hladnjače, klanice, mlekare, uljare, pa čak i domove kulture po selima. To je najveća pljačka zadružne imovine u Evropi, a vrednost se procenjuje na oko 10 milijardi evra.

BOŽIĆ: To što ima toliko zemljišta koje se ne obrađuje, posledica je toga što ljudi očigledno ne vide interes da ga rade. Da bi imali interes, potreban je i drugačiji sistem. Agrarni budžet treba da preusmerimo u osnivanje zadruga. Sa više od 300 miliona evra možete da podignete više od 150 zadruga. Naš poljoprivrednik ne može da opstane na tržištu, u kojem je na vetrometini, i ne zna ni kome će da proda, sve što se skine sa polja on prodaje, a plaća mu se prema proceni. Niti ima mogućnost da utiče na cenu, niti može da pregovora, niti na kontrolu kvaliteta. Praktično, nema izbora. U Holandiji i Danskoj su u najvećim mlekarama na svetu akcionari farmeri, a ne banke i investicioni fondovi.

ŠEVARLIĆ: Nedavno je poznati voćar iz Miokovaca, čije celo domaćinstvo živi od poljoprivrede, posle berbe šljiva i prodaje za samo devet dinara po kilogramu, motornom testerom posekao 460 stabala šljiva u punoj rodnosti. Eto kakav je ekonomski položaj poljoprivrednika. Dogorelo je do nokata!

U Srbiji nestalo 500 sela
ŠEVARLIĆ: Tokom tranzicije iz poljoprivrede, zadruga i prehrambene industrije otpušteno je više od 100.000 radnika, što je sa članovima njihovih domaćinstava oko 400.000 gladnih usta. U periodu od 2002. do 2012. godine, broj poljoprivrednih gazdinstava je smanjen za 150.000, što je 500 sela sa po 300 seoskih domaćinstava. Za 10 godina ovakve vladavine i minornog agrarnog budžeta, mogli bismo izgubiti još 200.000.

Premijer da menja posao
Da ste na mestu premijera, šta biste prvo učinili kako biste oporavili srpsku ekonomiju?

ŠEVARLIĆ: Podneo ostavku! Prvo bih prestao da obmanjujem narod, i da ga zamajavam raspisivanjem izbora na svake dve godine. Oslonio bih se na sopstvene snage, i racionalnije ih koristio, a pre svega u poljoprivredi i energetici i saobraćaju.

PAVLOVIĆ: U bar 15-ak oblasti se mora raditi sinhronizovano i sa jasnom svešću gde želiš da ideš. Morate imati strategiju, čitav niz programa koji je prate i kontrolu realizacije. U najvećoj meri, ti potezi bi bili suprotni od onoga što se sada radi. Sređivanje budžetskog deficita neće doneti razvoj. Svakako bih razdvojio sve ono što moram da plaćam u valuti od onog što mogu u dinarima. Ne bih dao ništa da mi stranci zidaju, već bih razvijao svoja privredna društva koja će se time baviti. Ne postoji jedna poluga, niti jedan potez, niti išta što može sutra.

BOŽIĆ: Najpre, moramo da promenimo strategiju, okrenemo se razvoju malih i mikro preduzeća, poljoprivrednih porodičnih gazdinstava i srednjih preduzeća. Srbija mora da bude pravna država, u kojoj ne može neko da sruši privatan objekat usred Beograda. Nameti na rad su takođe previsoki, i treba ih smanjiti, i tako rasteretiti poslodavce.