Pre nekoliko dana dobila sam mejlom čestitku članica Pokreta socijalista povodom Dana žena iz ruralnih područja. Red je bio da im odgovorim. Učinila sam to ovako:
Poštovane drugarice iz Pokreta socijalista,
hvala na čestitci povodom Dana žena iz ruralnih područja. Prihvatam dobru nameru i moram priznati, bilo mi je toplo oko srca kada sam videla to „drugarice“.
Međutim, želim da vas obavestim da seoske žene više ne postoje.
Ono što je vaš predsednik video pre neki dan u Zrenjaninu, obilazeći Sajam stvaralaštva seoskih žena i glumeći Vasina, samo su naše bake i po koja devojka koja nije uspela da napusti selo, ne svojom voljom.
Seoske žene iz mog kraja su fabričke radnice koje rade po halama koje se zimi ne greju a leti ne hlade, za 23.000 dinara. Ili u hladnjačama u kojim im je satnica 150 dinara, sedam dana nedeljno; ako imaju više od pet dana mesečno odsustva, satnica im je 120 dinara. Nema vikenda. Nema neradne nedelje kad seoska žena u svojoj kući napravi ručak, od žute supe do sitnih kolačića. Ili rade kod Kineza dvokratno, neosigurane, za (ne karikiram) 10.000 dinara mesečno. One ne rade nedeljom. Možda one nedeljom prave žutu supu.
15 godina sam vodila evidenciju o broju rođenih i broju umrlih u mom selu, koje sad ima 4.000 stanovnika. To sam radila za potrebe seoskih novina, jedinih u Vojvodini, dok sam bila radnik u Domu kulture i dok me naša vlada nije otpustila u procesu racionalizacije, u kojoj se otpuštaju radnici primljeni za stalno, a primaju na određeno članovi SNS i koalicioni partneri.
Ta evidencija je pokazala da se, u proseku u našem selu godišnje rodi 20 dece, a umre 100 osoba. Deca seoskih žena koje su rođene u mom selu, rađaju se tamo gde žive njihov majke – u Novom Sadu, Subotici, Kanadi, Australiji, Nemačkoj… Evo nekoliko primera, da ne pomislite da karikiram ili da pričam uopšteno: Snežana (1984. godište, diplomirana pravnica), rodila je devojčicu u Novom Sadu, gde živi i radi ; Ana (1989, diplomirani ekonomista), živi i radi u Subotici, i tu je rodila devojčicu; Sanja (diplomirana pravnica, 1985. godište), svog dečaka rodila je u Novom Sadu, gde živi i radi; Dragana (1990, dipl. ekonomista) – u Novom Sadu; Aleksandra (1994), u Novom Sadu; Svetlana, troje dece – u Republici Nemačkoj; Dragana, dvoje dece, u Norveškoj; Sandra, troje dece, u Republici Nemačkoj… Spremna sam da vam dam i njihove kontakte ako želite. I mogu da nabrajam na tri strane.
Samo u prvoj polovini ove godine, tri porodice sa osmoro dece otišle su u inostranstvo da žive i rade.
U procesu racionalizacije, seoske, ili, kako vi to kažete, ruralne sredine u opštini u kojoj živim ostale su bez biblioteka i domova kulture. Ostavili su nam „pola“ pedagoga, „pola“ matičara, „pola“ zubara… Javna preduzeća preuzela su prostore mesnih zajednica i pripremaju se da naplate zakup kulturno – umetničkim društvima, dobrovoljnim vatrogasnim društvima, udruženjima žena. Ni ovo ne karikiram. To mi je rekao direktor javnog preduzeća u zvaničnoj poseti mesnoj zajednici.
Prilikom mahinacija u konkursima koje je raspisalo Ministarstvo rada i socijalne politike pre dve godine, kada su sredstva podeljena u humanitarne svrhe, seosko udruženje žena je ostalo bez sredstava za realizaciju dugogodišnjeg projekta kroz koji se brinulo o deci iz socijalno ugroženih kategorija.
Nema više seoskih devojčica. To znači da neće više biti seoskih žena. Ako nema seoskih žena, neće više biti ni sela, ili, kako vi to kažete, ruralnih područja. Vaš predsednik neće više imati gde da glumi Vasina.
Zbog toga vas molim da me skinete sa mejling liste i da mi više ne čestitate Dan žena iz ruralnih područja, jer u mom kraju takvih žena više nema.
S poštovanjem,
drugarica
Dragana Đapić
odbornica pokreta Dosta je bilo u Skupštini Sombora
Odličan tekst. Još gore je po selima u centralnoj i istočnoj Srbiji. Skoro sa sa majkom prošetala kroz svoje rodno selo, sokacima kroz koje nisam prošla godinama i zaprepastila se. U svakoj petoj kući niko ne živi, raste trava iza zaključane kapije a same kuće o zgrade oko kuće propadaju. Na ženama koje ne rade jasni su znaci propadanja, mentalnog i fizičkog. Ostatak nadniči ili u lokalnoj klanici ili u fabrici sokova i alkoholnih pića. Ima i onih koje rade po prodavnicama i ,što autorka reče, kod Kineza. Trpe maltretiranje koje proizilazi iz želje srpskog privatnika ne toliko za profitom koliko za moći nad drugim bićem. I slušaju lupetanja o natalitetu paralelno sa pričom premjera da ko prima 11 + 4.5 hiljade dinara neće da radi jer mu je to dosta. Kome je, bre, 15.5 000 RSD sa dvoje dece dosta? Pa zbog toga neće da radi?
Ako same nisu uspele da odu, sve će učiniti da ćerke i sinove školuju ne bi li ih spasli života u uslovima u kojima se same nalaze. Sećam se u vreme tranzicije kad se masovno ostajalo bez posla zbog propadanja državnih firmi, muškarci su masovno odbijali da rade kod privatnika. Ego nije mogao da podnese gazdu, sebe su zavaravali da će započeti nešto sami i od toga napredovati. U većini slučajeva to je sve bilo uzaludno, i planovi a i po neka realizacija. Za to vreme, ujutru bi se na autobuskoj stanici mogla videti grupa žena, koja sa tašnama na ramenima ide u obližnji grad na rad. I vraća, da posle prekovremenog rada, spremi ručak, počisti, opegla, malo se posveti deci i posle svega strpa u krevet da sutra može sve ponovo.
Poljoprivreda, koja bi u slučaju seoskih žena trebalo da je glavna delatnos, svodi se na to da kad konačno nedeljom ne radi, sedne sa mužem na traktor i taj dan provede u teškom fizičkom radu.