Слободна Европа: Шта има народ од Вучићевог суфицита?

Преносимо вам транскрипт емисије Мост радија Слободна Европа са потпредседником покрета “Доста је било” Александром Стевановићем и професор Миодрагом Зецом.

Премијер Србије Александар Вучић се свакодвено хвали економским успесима које Србија остварује под његовим руководством. Међутим, нема знакова да расту плате и пензије и да грађани живе боље. Зашто је то тако у најновијем Мосту говоре Миодраг Зец, професор београдског Економског факулета, и Александар Стевановић, економски аналитичар из Београда.

Било је речи о томе да ли је Србија стварно остварила буџетски суфицит, како то да према Вучићу Србија спаде међу прве три европске земље по расту друштвеног производа, а према подацима Светске банке је претпоследња у региону, зашто су порези на некретнине тако високи у Србији, да ли се држава према грађанима понаша као зла маћеха, зашто премијер често прича да људи у Србији мало раде и да би требало да се угледају на Скандинавце, као и о томе да ли ће Вучић испунити обећање и почетком новембра вратити пензионерима део онога што им је одузето пре две године.

Омер Карабег: Недавно се Вучић у говору на заседању Генералне скупштине Уједињених нација похвалио да је ове година Србија први пут у својој модерној историји остварила буџетски суфицит. На који је то период српске историје Вучић мислио?

Миодраг Зец: Немам довољно маште да кажем на који је период мислио, али ове године Србија није остварила суфицит. Србија је само остварила мањи дефицит од пројектованог у току првих шест-седам месеци, а видећемо на крају године да ли ће бити суфицит или дефицит.

Александар Стевановић: Вучић је можда узео период септембар 2015 – септембар 2016, или тако нешто. Међутим, да бисмо имали релевантне податке, морамо видети какав је биланс на крају године и упоредити га са прошлогодишњим. Узимати неке друге периоде није у реду, али то није први пут да премијер користи статистику на свој начин да би приказао резултате бољим него што јесу. Србија је у својој историји имала периоде када је имала суфицит, као и оне када је имала дефицит. А када почиње модерна историја – велико је питање. Понекад ми се чини да почиње 2012. године, када је Вучић дошао на власт. Све у свему, далеко смо још од тога да бисмо могли говорити о стабилним јавним финансијама.

Трећи у Европи, а претпоследњи у региону

Омер Карабег: Вучић се хвали, не само суфицитом, него и растом друштвеног производа. Он је рекао да је Србија ове године по расту друштвеног производа међу прве три земље у Европи – да бисмо након недавног извештаја Светске банке сазнали да је Србија претпоследња у региону. Иза ње је једино Македонија, а већи раст друштвеног производа имају и Косово, и Црна Гора и Босна и Херцеговина. Како то Србија може бити међу три водеће земље у Европи и у исто време претпоследња у региону?

Миодраг Зец: Шта да вам кажем? Вучић то ради да би ширио оптимизам. Понекад и претера и онда му се то враћа као бумеранг. Не ретко Вучић износи податке о стопи раста, стопи запослености, просечној плати, суфициту – који нису тачни. Заборавља при томе да постоје људи који нешто знају о тим стварима и који би га лако могли демантовати. Несумњиво је да се статистички може манипулисати са разним стопама. На пример, ако у фрижидеру имате једно јаје, па купите још једно, имате пораст од сто посто, али ако имате десет јаја, па купите једно, онда имате пораст од десет посто, а ако имате сто јаја, па купите једно, онда је пораст један посто. Вучић несумњиво фасцинантно користи и злоупотребљава статистику, па је тако и са суфицитом који практично не постоји.

Александар Стевановић: По стопи раста Србија је, нажалост, на зачељу Балкана. Раст од 2 процента, који имамо, последица је, пре свега, чињенице да је цела привреда Балкана ушла у позитивну коњуктуру коју су охрабриле ниске каматне стопе и ниске цене енергената. Тај раст имамо пре због тога што наша влада није урадила ништа епохално лоше, него због тога што је урадила нешто фасцинантно. Да имамо стопу раста од 4 или 5 процената, онда бисмо имали разлога да хвалимо владу. Врло често се погрешно пореде наше стопе раста са оним у Немачкој или Холандији, земљама које имају врло висок бруто друштвени производ, па, ако је наша стопа раста мало већа, онда се каже – ето, ми имамо већи раст од тих земаља. То није коректно поређење. Србија спада у земље на нижем степену развоја и она би морала имати много веће стопе раста од развијених европских земаља, ако желимо да напредујемо. Чини ми се да је наш премијер врло вешт у промоцији својих резултата и туђих неуспеха – и на томе му скидам капу, али мора се држати чињеница. Али, могуће је да он тако говори зато што неке ствари не разуме, јер није економиста. Више бих волео да је у питању ово друго него оно прво.

Стрпите се још мало

Омер Карабег: Изгледа је Вучићева специјалност да грађане стално засипа бројкама о привредним успесима од којих људи практично немају ништа.

Александар Стевановић: То је део маркетинга. Уколико желите да будете популарни, морате причати да сте успешни, нико вас неће волети ако сте неуспешни. Ова влада нити је претерано успешна, нити је претерано неуспешна. Врло је просечна у поређењу са другим владама у региону, а када је посматамо у ширем, светском оквиру, она је далеко испод просека. Народу се стално поручује – ево, кренуло нам је, иде нам супер, треба још мало да се стрпите. Али једног дана ће људи почети да се питају – а где су те стотине фабрика које су отворене за време предизборне кампање, где је тај привредни раст који се не види у нашим новчаницима, где су та нова радна места. То није добар приступ, али видим да за сада то функционише.

Омер Карабег: Да ли је стање у државној каси боље пре свега због смањења пензија и плата у јавном сектору и ригорозне политике наплате пореза од грађана?

Миодраг Зец: Може држава да смањује пензије, али линеарно, али ово што је Србија урадила – то нико никада није урадио и то је велика повреда стечених својинских права. Један део становништва је кажњен одузимањем дела пензије, док се истовремено војним пензионерима повећавају пензије и враћа им се некакав дуг. Вучић је опседнут економијом, али економија је опасна ствар, она је привидно једноставна, али је у тој области најтеже поставити дијагнозу. Због тога се наша економија често лечи погрешним лековима. Код нас се раст индустријске производње остварује уз помоћ субвенција које држава даје страним инвесторима да би овде отварали погоне. Вучић би требало да се запита зашто земље које, за разлику од нас, не дају никакве субвенције имају много већи прилив страних инвестиција. А Србија и Вучић кажу – ко год страном инвеститору да било какву погодност, ми ћемо дати још више. Изложити земљу таквом ризику – мислим да је јако опасно. То ће се врло брзо показати. То је капитално питање које овде не смеш ни да поставиш. С друге стране, Вучић каже да компаније плаћају ПДВ, што уопште није тачно. ПДВ плаћа становништво. Државну касу пуне грађани када купују пиво, млеко, цигарете, јаја, било шта на шта се плаћа ПДВ. То је ноторна чињеница. А онда се тај новац користи да би се стимулисали страни инвеститори. Треба поставити питање да ли је тај раст друштвеног производа, којим се влада хвали, квалитетан и да ли је одржив. Јер раст може бити лош, може бити малиган. Постоји читав низ питања о којима би требало отвирити дебату, али, нажалост, те ствари се само саопштавају, а народу једино остаје да верује у то. За сада већина верује, али ја у њу не спадам.

Александар Стевановић: Дефицит се решава тако што се једном делу пензионера смањују пензије. А никога није брига што им је влада таквим потезом практично конфисковала имовину коју ће неко морати да им врати, када једног дана Вучић не буде на власти. Ви сте, значи, тај дефицит само преселили на неко неодређено место у будућности, па ће га онда неки премијер, у ствари не премијер него грађани Србије, морати да плати. Основ за такво понашање је у колосалном несхватању улоге државе. Кључно је питање – да ли грађани постоје да би финансирали државу или држава постоји да би била сервис грађана. Чини ми се да се из многих наступа чланова владе може извући закључак да они мисле да сви ми овде постојимо једино због тога да бисмо финансирали државу.

Зла мећеха

Омер Карабег: Може ли се рећи да се финансијска политика владе своди на то да држава све више узима од грађана, док им истовремено све мање даје, па онда испада, као што је недавно рекао један коментатор, да се држава у Србији понаша према грађанима као зла маћеха?

Миодраг Зец: Овде нема ни довољно политичке воље, а ни знања, да се направи производ звани држава. Мислим да је Вучићева грешка што није реструктуирао тај производ звани држава, да се тачно зна чему она служи и колико кошта. Овде се стално говори да нема пара за ово или оно, али се не говори шта се мора платити. Србија нема новца за оволико школство, али сигурно има довољно да школује 200 врхунских лекара и да их овде запосли. А не се да се на медицину уписује хиљаде студената, па онда најбољи оду у Немачку. Какву корист има београдски универзитет што му расте рејтинг на шангајској листи и што је изнад многих европских универзитета – да не говоримо о онима на Балкану и у источној Европи – кад његовим професорима Вучић смањује плате, а повећава трошкове за неке периферне школе које ничему не служе? Како се Вучић није сетио да смањи плате запослених у читавом низу административних тела, која ничему не служе, него је ударио само на базичне друштвене службе, а то су просвета, здравство и правосуђе? Посао државе је да брине о тим службама, а не да намамљује стране инвеститоре и да их чашћава.

Омер Карабег: Лјуди у Србији се с правом жале да су им порези врло високи, посебно на некретнине. Ево једног примера. Један мој пријатељ овде у Прагу има луксузни стан од 160 квадрата у центру града, на који годишње плаћа порез од 75 евра. Он има и мали двособан стан од 51 квадрата на Новом Београду, за који годишње плати порез од 140 евра. Значи, у Београду се за мали стан, који није у центру, плати два пута већи порез него за троструко већи стан у центру Прага, да не говоримо о томе да су цене станова у Прагу бар двоструко веће. Како људи у Србији могу да поднесу толика оптерећења?

Миодраг Зец: Нажалост, ми годинама грађанима нисмо давали шансу да иду у бизнис и онда су људи у жељи да сачувају своје штедне улоге, јер су им пропадали у банкама, кренули у јуриш на некретнине и сада их је држава дочекала великим порезом. У Србији су драстично велики порези на некретнине, али су најмањи на добит. Власт се додворава индустријалцима, а становништво кажњава драстичним опорезивањем некретнина. Не каже се случајно: каква држава – такви и порези. Када држава расте и када се развија, она се финансира опорезивањем дохотка, а када стагнира, онда јуриша на некретнине. Тако је било и са турском царевином. Кад се ширила, порез је био релативно мали, па се потчињени народи нису бунили. Али када су турској царевини кола кренула низбрдо, она је почела да опорезује све – оџаке, димњаке, женидбе, удадбе. На жалост, и Србија је у том погледу изабрала погрешну политику. Становништво, које је на разне начине дошло до станова и кућа – било веома јефтиним откупом станова или бесправном градњом – сада ће бити кажњено. Када странцу кажете да овде осамдсет посто људи има свој сопствени стан, он ће помислити да ми овде имамо пристојан стандард, а људи немају пара, не само да плате порез, него ни воду и струју. Ако ви четрдесет година уплаћујете за пензију, а онда вам неко одузме део пензије, то значи да се овде не поштују никаква правила.

Обећање лудом радовање

Омер Карабег: Вучић је 1. септембра најавио да ће за два месеца бити повећане пензије и плате у јавном сектору. Наравно, то не би било никакво повећање, него само враћање дела онога што је пре две године узето пензионерима и запосленим у јавном сектору, мада Вучић стално говори о повећању. Верујете ли да ће он остварити то обећање и да ће 1. новембра вратити део пензија и плата?

Александар Стевановић: То је велика мистерија. У Србији се каже – обећање лудом радовање. Истина, понекад се деси да се нешто од онога што је обећано и испуни, али потпуна је мистерија које ће од силних обећања бити испуњено. То нико не зна осим премијера. Иначе, није немогуће вратити део пензија и плата. Довољно је само на неким другим местима смањити трошкове, па би се та средства могла наћи, поготово што би био враћен мањи део – то на месецном нивоу не би било више од 10 до 15 милиона евра. А да ли ће се то урадити – то је, као што сам рекао, велика непознаница. И још нешто. Као што знамо смањење пензија не односи се на људе са ниским пензијама, а Српска напредна странка је најпопуларнија у том делу бирачког тела, док је међу онима са већим пензијама прилично непопуларна. Значи, иза свега стоји политички мотив. Ако ви приликом доношења закона и одлука не гледате како да изградите праведан систем, него исључиво водите рачуна како ће то утицати на ваш рејтинг, онда нема шансе да Србија постане модерна држава, нити да буде сервис грађана.

Миодраг Зец: Ми имамо два закона којима се регулишу пензије. По Закону о пензијском и инвалидском осигурању ви добијете решење којим вам се одређује пензија на основу ваше плате и година радног стажа. Али наша влада се досетила да донесе још један закон, а то је закон о исплати пензија по коме вам се пензија умањује за 15, 20 или 25 посто – зависно од висине пензије. У том закона не пише да ли је он привремен, до када важи и да ли ће се враћати оно што је одузето. Искоришћена је једна правна заврзлама на коју се Уставни суд не осврће. Тако да ја не знам шта ће бити од тог обећања о враћању дела пензија. Колико ја разумем премијера, он говори о повећању пензија уопште, а не о враћању онога што је одузето пензионерима са нешто вишим пензијама којих има између 500 и 600 хиљада. Уштеда која је тако остварена вишеструко је мања од онога што он несебично и левом и десном дели страним инвеститорима. Можда Вучић истински верује у ту мантру о потреби да се субвенционирају страни инвеститории, али би требало да погледа зашто капитал бежи из земаља, које то раде, и иде тамо где, не само да нема никаквих субвенција, него су и порези високи. Зашто сви Руси беже у Енглеску и Швајцарску? Не беже у Србију. Можете ви имати и нула порез, али они вам неће доћи. Они купују стабилност, предвидљивост. А то гарантује држава. Код нас се, пензије су за то најбољи пример, врши радикална прерасподела стечених права. А када се с тим крене – то се неће завршити на пензијама. На удару ће се наћи и друга имовина – куће, станови, земља. Јер кад то једном почне – завршава се једнаким платама и једнаким пензијама.

Зашто је Вучић незадовољан народом

Омер Карабег: Изгледа да је Вучић незадовољан народом, иако његова станка стално премоћно побеђује на изборима. Он често прича да људи у Србији мало раде, да су изгубили радне навике и да треба да се угледају на Скандинавце. Он народу поручује – мораћете да више радите, ако желите да више зарадите.

Миодраг Зец: То што каже Вучић у принципу је тачно, али проблем јеу томе што наш систем то не омогућује. Овде немате шта да радите, немате где да радите. Осим тога Вучић је контроверзан – он заступа либералну државу, а сада нас упућује на Скандинавце који имају социјалну државу. Мислим да је он помешао неке ствари. Вучић би морао да зна да су људи као појединци врло слични, али су државе битно различите. Не постоји велика разлика између Србијанца и Скандинавца, али је велика разлика између српске државе и скандинавских држава. А онда се поставља питање ко тамо прави државу, а ко је прави овде. Не знам, Вучић можда није живео на Западу, али ја тврдим да се на Западу не ради много више. Радно време је краће него овде, овде се ради 12 сати дневно, а тамо мање од осам сати. Друго, тамо је све организовано. Ради се све у право време и на прави начин, а овде се један те иста улица асфалтира 17 пута. Државу не прави народ, праве је њени народни представници. Ако најбољи студент медицине не може да се запосли или ако најбољи студент економије мора да иде у иностранство, јер за њега овде нема посла, а ови који купују дипломе запошљавају се у Клиничком центру, Народној банци или Министарству финансија, онда је то проблем државе, а не народа. Ако у Телекому не могу да се запосле најбољи студенти електротехнике, онда ће они отићи из земље. Због тога је Србија на првом месту по емиграцији људског капитала.

Александар Стевановић: Откако је Србија, по Вучићу, ушла у најзначајније реформе – никада није било веће исељавање. Само у прошлој години из Србије се иселило око 60.000 људи. Не постоји бољи показатељ да у једној земљи све иде наопако. То је права национална катастрофа. То вам је најбољи одговор на питање у ком правцу су кренуле реформе у Србији. Нису кренуле у добром правцу. Ни у ком случају. А што се тиче Вучићевог позива да се више ради, ја мислим да у Србији зарада не зависи од тога колико радите. Овде најсиромашнији људи – то су земљорадници у пасивним крајевима Србије – раде по цео дан, а њихова примања су изузетно мала и они су у већини социјални случајеви. Није ствар у томе да наши људи неће да раде, они хоће да раде – јер да не раде Србија би била у још већим проблемима – али поента је у томе – у каквој држави радимо. Ако ова влада жели да радимо као Скандинавци, онда треба да се потруди да и наша држава личи на скандинавске државе.

Омер Карабег: Мислите ли да ће се ови наводно сјајни економски резултати, којим се хвали власт и премијер Вучић, једног дана претворити у веће плате и пензије и боље здравствено и социјално осигурање, једном речју у бољи живот?

Миодраг Зец: Нисам сигуран да ће се то тако брзо десити. Кад погледате десетак ствари, које једну нацију чине стабилном – то су однос производње и потрошње, штедње и инвестиције, запослених и незапослених, развијених и неразвијених, богатих и сиромашних – по свим тим параметрима Србија има одступања која нису добра. Србија, нажалост, није решила капитална питања. На крају бих рекао – држава је озбиљан производ људског друштва и она се не може направити пеко ноћи. А овде се кречи фасада, док се љуља камен темељац. Мислим да у Србији много тога треба да се потпуно другачије уради, али ја сам вероватно у заблуди, а Вучић је у праву. И народ верује да је то тако.

Александар Стевановић: Мислим да грађани Вучићеве Србије неће дочекати бољи живот. Да би дошло до побољшања, које би важило за све, а не само за оних десетак посто, који данас добро живе, мора се створити систем који то омогућује. Систем добар за све. Међутим, ако се настави као до сада – то се и поред највећих жеља неће десити. Ми не живимо у свету Маркесових и Коељових књига, па ће нам се, ако нешто јако желимо, то стварно и десити. Неће. Зна се како се то дешава. Морају да се ураде врло конкретне ствари.