У току је поновљени поступак за избор члана Савета Регулаторног тела за електронске медије које предлаже овлашћени предлагач удружења чији су циљеви остваривање слободе изражавања и заштита деце, заједничким договором. Иако су организације цивилног друштва кандидовале представнике, Милана Антонијевића и Снежану Стојановић Плавшић, Народна скупштина Републике Србије, у дану за гласање, 14. октобра 2016. године није изгласала ниједног од предложених кандидата. Поступак за избор је поновљен, упркос апелу који је потписало 53 кредибилних организација, у ком се захтева да се изабере један од предложених кандидата.
У поновљеном поступку избора, волшебно се појављује 56 организација које кандидују два нова кандидата. Да ствар буде апсурднија, свака од ових 56 организација бави се питањима особа са инвалидитетом, од чега су бројне организације саставни део већих савеза, а ти савези саставни су део Националне организације особа са инвалидитетом Србије. Суштински посматрано, ако не рачунамо сваку организацију која је чланица одређеног савеза, број организација које су предлагачи је заправо 10, односно четири савеза и шест самосталних организација.
Тако, на пример, имамо Савез глувих и наглувих Србије која је једна од организација предлагача, а онда имамо још 34 градске и међуопштинске организације које се баве глувим и наглувим особама. Ове 34 организације јесу засебна правна лица, али им је кровна организација Савез глувих и наглувих Србије, која им дистрибуира финасијска средства Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, за такозване програмсе активности.
Затим имамо, као предлагача, Савез слепих Србије и још две оганизације из Лесковца и Велике Плане које се такође баве особама које не виде, а које су саставни део поменутог Савеза.
Потом иамо Савез удружења за помоћ ментално недовољно развијеним особама Србије и још 9 организација у саставу тог Савеза из Алексинца, Александровца, Новог Пазара, Тополе, Србобрана, Ивањице, Врања, Трстеника и општине Звездара у Београду. Организација која је такође подржала предложене кандидате је и Савез параплегичара и квадриплегичара Србије, без градских организација. Остаје још 6 самосталних организација, а као кровна организација поменутих савеза, међу предлагачима налази се Национална организација особа са инвалидитетом Србије.
Ако се осврнемо на циљеве због којих су наведене организације основане, прегледајући статуте савеза и Националне организације, нигде се у циљевима не налази остваривање слободе изражавања и заштита деце. Требало би истаћи и то да Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, скупштински Одбор за рад, социјална питања, друштену укљученост и смањење сиромаштва, који се бави питањима особа са инвалидитетом, као „релевантног“ представника интереса особа са инвалидитетом углавном признаје Националну организацију особа са инвалидитетом, аргументујући то како она има највећи број чланова, узимајући у обзир збирно чланове свих појединачних савеза.
Мало ко говори да то чланство најчешће није добровољно нити је разлог учлањења слагање с програмским циљевима, а још мање задовољство постигнутим резултатима ових организација. Чланство је најчешће услов да би организација посредовала у праву на остваривање одређене услуге.
Како би било јасније о чему је реч, представићу свој пример. Када сам почела да студирам морала сам да се учланим у Удружење параплегичара града Београда да бих остварила право на коришћење адаптираног превоза до факултета и студентског дома. Процедура је била следећа: Учланим се у поменуто удружење, доставим распоред предавања, а онда Удружење прослеђује Градском саобраћајном предузећу. Дакле, ако не желим да будем члан, не могу директно да се обратим ГСП-у. Слично је и са добијањем књижице за бесплатне вожње за особе које не виде, а које су могле да вам издају само организације чији сте чллан морали да будете. А онда се оне, по критеријуму бројности чланства, сматрају релевантним.
После 2000. године, социјално и психолошки оснажене особе са инвалидитетом оснивале су нове организације, које никада нису биле равноправно третиране са савезима и њиховим организацијама. Организација чија сам ја била директорка у једном периоду, била је толико успешна да смо се у најмањој мери ослањали на државно финансирање. Међутим, непремостив јаз између новооснованих организација и постојећих савеза је направљен 2007. године када је, сугерисањем Министарства за рад, основана Национална организација, која је ујединила све савезе и поставила критеријуме за чланство које нове организације нису могле да испуне. Критеријуми нису били постигнути резултати већ број чланова.
На челу неких савеза налазе се исти људи више од 15 година и када се неко од чланова побуни и покуша да их смени, увек се заврши негативно по чланство.
На крају, ред је да се позабавим и кандидатима за чланство у Савету РЕМ-а. Предложени кандидати су: Радоје Кујовић и Радослав Николић. Радоје Кујовић је секретар Савеза глувих и наглувих Србије од 2000. године и члан Управног одбора Националне организације особа са инвалидитетом Србије. За јавност битан податак је то да није ни глува ни наглува особа, што наравно није нужно за ову функцију, али сопственим залагањем за инклузију глувих особа, требало би да као резултат свог рада има то да га на место секретара замени неко ко је глув. Другог кандидата не познајем, али из приложене биографије не налазим никакву везу између радног искуства које има и електронских медија, још мање с дечијим правима и слободом изражавања. Интересантан податак је да је господин Николић био директор Градског саобраћајног предузећа од 2008. до 2010. године. Искрена да будем, не видим ниједну логичну везу између њега и организација које га предлажу, осим оне из горе поменуте ситуације о праву на коришћење превоза.
За мене постоји неколико дилема. Ко је позвао Националну организацију и затражио кандидате. Зар Национална организација особа са инвалидитетом, на чијем сајту између осталог пише: „НООИС је основана са циљем да представља уједињени покрет особа са инвалидитетом Србије, говори у име већине особа са инвалидитетом и чини најважнију политичку снагу у заступању њихових заједничких интереса и потреба“, није имала кандидате са инвалидитетом који су истакнути новинари, репортери и дипломци Факултета политичких наука? Ја их знам најмање десет. Али, све док ова организација буде испуњавала један део наведеног циља „чини најважнију политичку снагу“, организације особа са инвалидитетом ће бити (ис)коришћене за најважније политичке игре. Очигледно су креатори овог веома подлог плана сматрали да нико неће смети да се успротиви, јер ми смо „хумано“ друштво и како би ико могао да замери нешто представницима ове популације.
Желим да истакнем и то да би за заједницу глувих од непроцењиве важости било да у Савету РЕМ-а буде неко ко ће промовисати и ширити употребу спрског знаковног језика кроз медије и у медијима, и овај текст није противљење томе. Међутим, о томе је требало водити рачуна приликом доношења Закона о електронским медијима и дати могућност да међу овлашћеним предлагачима буду удружења која се баве питањима особа са инвалидитетом. Ово је противљење злоупотреби организација које би требало да заступају већину особа са инвалидитетом. Противим се ЈА и дајем себи за право да кажем у име „мањине ооба са инвалидитетом“ коју не заступа ниједна организација и која не заступа ниједну особу са инвалидитетом, већ говори као једна међу њима.
Љупка Михајловска
народна посланица
чланица покрета “Доста је било”, Панчево
Прилози
Табеларни приказ 56 предлагача
Отворено писмо 53 НВО које се противе изборима
Želim Vam svako dobro ,izbistrili ste deo kaljuže !!! Ovo neće ostati neprimećeno ! puna podrška !!!