U toku je ponovljeni postupak za izbor člana Saveta Regulatornog tela za elektronske medije koje predlaže ovlašćeni predlagač udruženja čiji su ciljevi ostvarivanje slobode izražavanja i zaštita dece, zajedničkim dogovorom. Iako su organizacije civilnog društva kandidovale predstavnike, Milana Antonijevića i Snežanu Stojanović Plavšić, Narodna skupština Republike Srbije, u danu za glasanje, 14. oktobra 2016. godine nije izglasala nijednog od predloženih kandidata. Postupak za izbor je ponovljen, uprkos apelu koji je potpisalo 53 kredibilnih organizacija, u kom se zahteva da se izabere jedan od predloženih kandidata.
U ponovljenom postupku izbora, volšebno se pojavljuje 56 organizacija koje kandiduju dva nova kandidata. Da stvar bude apsurdnija, svaka od ovih 56 organizacija bavi se pitanjima osoba sa invaliditetom, od čega su brojne organizacije sastavni deo većih saveza, a ti savezi sastavni su deo Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije. Suštinski posmatrano, ako ne računamo svaku organizaciju koja je članica određenog saveza, broj organizacija koje su predlagači je zapravo 10, odnosno četiri saveza i šest samostalnih organizacija.
Tako, na primer, imamo Savez gluvih i nagluvih Srbije koja je jedna od organizacija predlagača, a onda imamo još 34 gradske i međuopštinske organizacije koje se bave gluvim i nagluvim osobama. Ove 34 organizacije jesu zasebna pravna lica, ali im je krovna organizacija Savez gluvih i nagluvih Srbije, koja im distribuira finasijska sredstva Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, za takozvane programse aktivnosti.
Zatim imamo, kao predlagača, Savez slepih Srbije i još dve oganizacije iz Leskovca i Velike Plane koje se takođe bave osobama koje ne vide, a koje su sastavni deo pomenutog Saveza.
Potom iamo Savez udruženja za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Srbije i još 9 organizacija u sastavu tog Saveza iz Aleksinca, Aleksandrovca, Novog Pazara, Topole, Srbobrana, Ivanjice, Vranja, Trstenika i opštine Zvezdara u Beogradu. Organizacija koja je takođe podržala predložene kandidate je i Savez paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, bez gradskih organizacija. Ostaje još 6 samostalnih organizacija, a kao krovna organizacija pomenutih saveza, među predlagačima nalazi se Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije.
Ako se osvrnemo na ciljeve zbog kojih su navedene organizacije osnovane, pregledajući statute saveza i Nacionalne organizacije, nigde se u ciljevima ne nalazi ostvarivanje slobode izražavanja i zaštita dece. Trebalo bi istaći i to da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, skupštinski Odbor za rad, socijalna pitanja, društenu uključenost i smanjenje siromaštva, koji se bavi pitanjima osoba sa invaliditetom, kao „relevantnog“ predstavnika interesa osoba sa invaliditetom uglavnom priznaje Nacionalnu organizaciju osoba sa invaliditetom, argumentujući to kako ona ima najveći broj članova, uzimajući u obzir zbirno članove svih pojedinačnih saveza.
Malo ko govori da to članstvo najčešće nije dobrovoljno niti je razlog učlanjenja slaganje s programskim ciljevima, a još manje zadovoljstvo postignutim rezultatima ovih organizacija. Članstvo je najčešće uslov da bi organizacija posredovala u pravu na ostvarivanje određene usluge.
Kako bi bilo jasnije o čemu je reč, predstaviću svoj primer. Kada sam počela da studiram morala sam da se učlanim u Udruženje paraplegičara grada Beograda da bih ostvarila pravo na korišćenje adaptiranog prevoza do fakulteta i studentskog doma. Procedura je bila sledeća: Učlanim se u pomenuto udruženje, dostavim raspored predavanja, a onda Udruženje prosleđuje Gradskom saobraćajnom preduzeću. Dakle, ako ne želim da budem član, ne mogu direktno da se obratim GSP-u. Slično je i sa dobijanjem knjižice za besplatne vožnje za osobe koje ne vide, a koje su mogle da vam izdaju samo organizacije čiji ste čllan morali da budete. A onda se one, po kriterijumu brojnosti članstva, smatraju relevantnim.
Posle 2000. godine, socijalno i psihološki osnažene osobe sa invaliditetom osnivale su nove organizacije, koje nikada nisu bile ravnopravno tretirane sa savezima i njihovim organizacijama. Organizacija čija sam ja bila direktorka u jednom periodu, bila je toliko uspešna da smo se u najmanjoj meri oslanjali na državno finansiranje. Međutim, nepremostiv jaz između novoosnovanih organizacija i postojećih saveza je napravljen 2007. godine kada je, sugerisanjem Ministarstva za rad, osnovana Nacionalna organizacija, koja je ujedinila sve saveze i postavila kriterijume za članstvo koje nove organizacije nisu mogle da ispune. Kriterijumi nisu bili postignuti rezultati već broj članova.
Na čelu nekih saveza nalaze se isti ljudi više od 15 godina i kada se neko od članova pobuni i pokuša da ih smeni, uvek se završi negativno po članstvo.
Na kraju, red je da se pozabavim i kandidatima za članstvo u Savetu REM-a. Predloženi kandidati su: Radoje Kujović i Radoslav Nikolić. Radoje Kujović je sekretar Saveza gluvih i nagluvih Srbije od 2000. godine i član Upravnog odbora Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije. Za javnost bitan podatak je to da nije ni gluva ni nagluva osoba, što naravno nije nužno za ovu funkciju, ali sopstvenim zalaganjem za inkluziju gluvih osoba, trebalo bi da kao rezultat svog rada ima to da ga na mesto sekretara zameni neko ko je gluv. Drugog kandidata ne poznajem, ali iz priložene biografije ne nalazim nikakvu vezu između radnog iskustva koje ima i elektronskih medija, još manje s dečijim pravima i slobodom izražavanja. Interesantan podatak je da je gospodin Nikolić bio direktor Gradskog saobraćajnog preduzeća od 2008. do 2010. godine. Iskrena da budem, ne vidim nijednu logičnu vezu između njega i organizacija koje ga predlažu, osim one iz gore pomenute situacije o pravu na korišćenje prevoza.
Za mene postoji nekoliko dilema. Ko je pozvao Nacionalnu organizaciju i zatražio kandidate. Zar Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom, na čijem sajtu između ostalog piše: „NOOIS je osnovana sa ciljem da predstavlja ujedinjeni pokret osoba sa invaliditetom Srbije, govori u ime većine osoba sa invaliditetom i čini najvažniju političku snagu u zastupanju njihovih zajedničkih interesa i potreba“, nije imala kandidate sa invaliditetom koji su istaknuti novinari, reporteri i diplomci Fakulteta političkih nauka? Ja ih znam najmanje deset. Ali, sve dok ova organizacija bude ispunjavala jedan deo navedenog cilja „čini najvažniju političku snagu“, organizacije osoba sa invaliditetom će biti (is)korišćene za najvažnije političke igre. Očigledno su kreatori ovog veoma podlog plana smatrali da niko neće smeti da se usprotivi, jer mi smo „humano“ društvo i kako bi iko mogao da zameri nešto predstavnicima ove populacije.
Želim da istaknem i to da bi za zajednicu gluvih od neprocenjive važosti bilo da u Savetu REM-a bude neko ko će promovisati i širiti upotrebu sprskog znakovnog jezika kroz medije i u medijima, i ovaj tekst nije protivljenje tome. Međutim, o tome je trebalo voditi računa prilikom donošenja Zakona o elektronskim medijima i dati mogućnost da među ovlašćenim predlagačima budu udruženja koja se bave pitanjima osoba sa invaliditetom. Ovo je protivljenje zloupotrebi organizacija koje bi trebalo da zastupaju većinu osoba sa invaliditetom. Protivim se JA i dajem sebi za pravo da kažem u ime „manjine ooba sa invaliditetom“ koju ne zastupa nijedna organizacija i koja ne zastupa nijednu osobu sa invaliditetom, već govori kao jedna među njima.
Ljupka Mihajlovska
narodna poslanica
članica pokreta “Dosta je bilo”, Pančevo
Prilozi
Tabelarni prikaz 56 predlagača
Otvoreno pismo 53 NVO koje se protive izborima
Želim Vam svako dobro ,izbistrili ste deo kaljuže !!! Ovo neće ostati neprimećeno ! puna podrška !!!