Пинокио, омиљена бајка премијера

Наставак расправе о буџету у Народној скупштини Републике Србије. Ређали су се посланици са својим говорима, премијер је „одговарао“ на питања тако што углавном није одговарао на њих, већ је говорио оно што, према његовом мишљењу, грађани треба да чују. Дакле, ништа необично.

У једном тренутку гледаоца су прошли жмарци, слични онима када у хорор филму језива музика најављује страшну сцену, а ви се уплашите иако сте је очекивали. „Премијер се баш зацрвенео, премијер гори у лицу“ размишља гледалац ишчекујући кулминацију исказане нервозе првог човека српске Владе. У глави пребраја: „Да ли је могуће да је нашао страницу у буџету коју је заборавио да исцепа приликом првог цепања, да ли више нисмо убедљиви лидери у региону, да ли је раст успорио за 0,01%…“. Бројна питања у глави гледаоца. Просто постаје неиздрживо..

А онда му је синуло: „Гле! Бајке! Па, бајке су то што он говори“. Јер, по дефиницији, у бајкама између природног и натприродног, стварног и измишљеног нема правих супротности, прелаз из различитих светова за јунака је безболан и лако остварљив. То је то. На том прелазу је гледалац негде застао, па се збунио. Тек са бајком о малом дечаку који је познат по свом малом носу који порасте сваки пут када слаже или када је под стресом, гледалац осети олакшање.

Зато се премијер зацрвенео. Није му се свидела бајка. Да, не свиђају се свима све бајке. И ја сам се увек јежила на „Девојчицу са шибицама“. Јер, то су те бајке које гађају тамо где највише боли. Па он се толико изнервирао да је чак због те бајке и парламентарне изборе најавио. Пинокио га је погодио. Можда му је требала нека друга бајка, можда нека као „Царево ново одело“.

Ана Радојевић
чланица покрета ДЈБ, Лазаревац