Mediji su nas obavestili ovih dana da učenici iz Srbije nisu bili testirani 2015. godine u sklopu OECD-ovog PISA testiranja. Reakcije na vest su mlake i depresivne. Zato ovde želim da ponudim stroži i borbeniji ugao gledanja na tri činjenice ovog slučaja.
1. Veličina odgovornosti. Ovako izgleda sistematizacija radnih mesta u Ministarstvu prosvete Republike Srbije.
Ako ste pomislili da je svaki plavi kružić jedno radno mesto odnosno jedna zaposlena osoba, pogrešili ste, jer ovde ima tek stotinak kružića dok u Informatoru u radu ministarstva cifra o broju zaposlenih je teško utvrdiva ali sigurno se nalazi između 430 i 500. Ono što treba znati je to da među ovim kružićima ili među tih 430-500 ljudi nalazi se i osoba koja nosi titulu Nacionalni koordinator za PISA testiranje. Javnost najverovatnije neće nikada saznati ko je ta osoba, šta je radila u proteklom periodu, kako je njen rad bio ocenjivan, kao ni koliko je novca iz budžeta primila na ime plate. Ona je zaklonjena u masi sa svim ostalima, zaklonjena iza svog ministra, pomoćnika ministra, državnih sekretara, i najverovatnije neće snositi nikakve posledice za krajnji rezultat svog rada tj. najnovije neučestvovanje Srbije u ovom međunarodnom programu (nakon nekoliko prethodnih učestvovanja). Lako je zamislivo da će ista osoba biti na istom mestu i za naredni krug testiranja 2018. god. pa čak i duže tj. sve do svoje penzije. Profesionalni porazi te vrste ne utiču na karijeru u ministarstvu. Hipotetički gledano, kad bi ta osoba bila u stanju da oseti ličnu moralnu odgovornost, možda bi dala ostavku, tražila premeštaj na drugo radno mesto, upotrebila medije i objasnila dešavanja oko PISA testiranja u svetlu kako svoje tako i tuđe odgovornosti za ishod, pa čak iznela insajderski ugao gledanja na ceo slučaj. Više je nego lako sumnjati da će ovde toga biti.
2. Veličina izazova. Javnost treba da zna šta je potrebno da bi se PISA testiranje sprovelo. Ovde ne govorimo o analizi dobijenih rezultata testiranja, za koju ostavljamo mogućnost da je profesionalno zahtevna, već govorimo samo o prvom koraku tj. sprovođenju testiranja. Ukratko, treba napraviti slučajan uzorak od oko 5.500 đaka uzrasta 15 godina, još preciznije treba dogovoriti da se oko 150 srednjih škola iz cele Srbije uključi u program sa po nekoliko svojih odeljenja. Nastavnici u ovim školama bi trebalo da tim odeljenjima tj. učenicima objasne svrhu testiranja, provežbaju sa njima sadržinu testova iz ranijih krugova testiranja, i organizuju testiranje prema zadatom međunarodnom standardu. Testiranje je pisano, a deo se radi i na računarima. Testovi se sastavljaju izvan Srbije tako da stižu gotovi. Ostavljena je fleksibilnost oko datuma održavanja testiranja u školama, s tim da je okvirni rok druga polovina aprila. Materijalni izdaci su nepostojeći ili minimalni. Zadatak (po nalogu iz resornog ministarstva) da ovo organizuje čak i umereno sposoban direktor srednje škole bi trebalo da može da odradi dok se kaže keks. S druge strane, ako se isti direktor boji da će se u njegovoj školi pokazati slabi rezultati, ako mu je cilj da ne iskače iz mase i ne bude uočen, ako ga prosveta i poboljšanje sistema zanima kao lanjski sneg, onda će naći pregršt izgovora. Pitanje koje golica radoznalost je da li se ijedan od direktora škola u kojima je testiranje izvršeno 2009. ili 2012. godine setio da je vreme za novi krug, da li se zainteresovao šta se sa tim dešava, ili se pak ni ne usuđuje da digne slušalicu telefona i uznemiri ministarstvo sa ne daj bože nekim pitanjem.
3. Veličina zablude. Deo srpske javnosti oseća tugu ili sramotu na vest u medijima da naše zemlje nema na toj rang listi. Zbog rang liste objavljene 6. decembra smo i saznali za ceo slučaj. Zaboga, to nam kvari međunarodnu reputaciju, pa nismo mi tikva bez korena, ovde obrazovni sistem postoji već vekovima, imamo talentovanu decu i svetski ugledne stručnjake itd. No, taj ugao gledanja vodi pravo u zabludu – zabludu oko smisla testiranja. Ne služe PISA rezultati za reputaciju zemlje, nego da daju informaciju, i to korisnu za one koji žele poboljšanje obrazovnog sistema. Testiranje se radi radi same dece, njihovog boljeg obrazovanja i u krajnjem razvoja privrede. Mnogi su izrazili sumnju da je ovo propuštanje testiranja čak bilo namerno jer se želela izbegnuti očekivana loša informacija tj. loši rezultati testiranja. Međutim, javnost može momentalno (decembra 2016. godine) da spreči ministarstvo prosvete da se krije iza nesuvislih izgovora za nečinjenje. Propuštanje testiranja nije tema, tema treba bude poboljšanje funkcionalne pismenosti u Srbiji. Nezavisno od OECD-ovog međunarodnog programa, može se zahtevati da resorno ministarstvo uradi isto ili slično testiranje u školama početkom 2017. godine, da pripremi analizu rezultata do polovine 2017. godine i da kreira preporuke za promenu obrazovnog sistema za implementaciju već od septembra 2017. godine. Može se tražiti da povećanje funkcionalne pismenosti bude prioritet ministarstva prosvete za 2017. godinu. Na kome će raditi svih njegovih 430 ili 500 zaposlenih. Lamneti nad novinskim vestima su beskorisni, smisla ima samo neodložna akcija koja se mora na sav glas tražiti. Ako nema političke volje da se radi na tako važnoj temi, onda svima kojih se to tiče ostaje da dignu glas više i jače, i da razbiju gubitničku tišinu obrazovnog sistema.
Na kraju, ako ste roditelj i želite da vidite kako vam se dete snalazi sa zadacima sa PISA testa, a imate računar i internet plus volju i vreme, možete na internet stranicu OECD-a, gde se nalazi test na engleskom ali i na crnogorskom jeziku pa polako, zadatak po zadatak. Kažu da traje oko 2 sata. Ako sistem nije briga, neka ste barem vi nešto uradili za funkcionalno opismenjivanje svog deteta.
Da se ne zvaravamo, potpuno je jasno kao dan da je Ministarstvo svesno izbeglo ucesce nase dece na PISA testiranju plaseci se ishoda. Nikoga u aktuelnom (a i onom pre njega, i onom pre njega…) nije zanimalo unapredjenje obrazovnog sistema. Da jeste neke mere bi vec davno bile preduzete. Vasa preporuka da roditelji sa decom proradjuju PISA testove je sasvim OK ali to ne resava problem.
Svakako da ima dobrih osrednjh i losih nastavnika. Raspodela je data Gausovom krivom. Mora se pretpostaviti da deca nisu sama sebe ucila vec su ih ucili nastavnici. Rezultati PISA testiranja pokazuju kvalitet rada nastavnika. Rezultati su losi pre svega jer se u nasem obrazovnom sistemu forsira reproduktivno znanje. Dakle bubanje cinjenica. PISA test trazi nesto drugo. E to drugo se satire. Bio sam svedok da dete resi zadatak na sopstveni nacin a da nastavnik uprkos tacnom rezultatu boduje sa nula bodova. Dakle ocigledno je satiranje kreativnosti.
Skripi u prosveti vec 25 godina. Srozane plate, unisten ponos i borba za goli opstanak tera sposobne nastavnike van zemlje ili na bolje placene poslove/ Sa druge strane na nastavnicke smerove odlaze najnekvalitetniji studenti. Takvi nastavnici koji su sami sa klimavim 6 zavrsili jedva i kojima samim nije jasno dolaze u prosvetu. Nastavnici se pravdaju: deca su losa, roditelji su losi… sve je lose samo su oni dobri.
Koliko je to realno?
Svaki prirodnjak reci ce odmah NIMALO.
Evo zasto. Osobina sposobnosti, marljivosti kao i vecina drugih osobina unutar populacije data je krivom normalne raspodele tj Gausovom krivom. Ona je ista na bilo kojoj tacki planete. Prema njoj postoji mali broj losih, nezainteresovanih djaka i mali broj ekstremno dobrih. Najveci broj je ocekivanog srednjeg interesovanja i sposobnosti. Kriva dakle ima oblik zvona. Tako je ovde, tako u SAD ili drugde. Deca su svuda ista. Ona su Tabula rasa po kojoj nastavnici i roditelji pisu. Dakle teya nastavnika kojom se brane da su deca losa ne stoji jer pada na statistickoj raspodeli verovatnoce. Da stvar bude crnja tu tezu uglavnom plasiraju nastavnici matematike koji bi po prirodi stvari morali najbolje razumeti kakve nebuloze govore.
Sa druge strane prema zakonu o odrzanju energija (pa i rad) se ne moze unistiti niti ni iz cega stvoriti. To najbolje znaju losi djaci koji ne uce pa onda nista i ne znaju. Ipak jako je malo verovatno da 85 % djaka u razredu ne uci. Statisticki je nemoguce. Kada nastavnik podeli 25 jedinica od 30 djaka onda on pokazuje da je rad vecine ispario. Dakle nastavnik je ne znajuci napravio obrnuti perpetuum mobile 1. vrste. To u principu rade dve kategorije ljudi: 1. neuracunjivi i 2. Ljudi sumnjivog morala. Ako pretpostavimo mogucnost da se deljenje jedinica ne obavlja uvek zato sto je nastavnik neuracunjiv onda sledi zakljucak da se verovatno radi o privatnim casovima na kojima se zaradjuje novac sto tu kategoriju nastavnika svrstava u 2.
Jedini lek za katastrofalno stanje u prosveti je sledeci
a. Povecati plate na ne odlicne (jer nam je privreda takva kakva je) ali bar pristojne. Recimo neka to bude na nivou sudija, jer ne vidim da je sudijski posao vazniji od prosvetnog. Ovo bi povuklo bolje strucnjake da se opredele za rad u prosveti sto bi poboljsalo kvalitet rada.
b. Uvesti reizbor nastavnika koji bi omogucavao da se los kadar brzo ukloni a dobar dodje na njihovo mesto. To je mehanizam zdrave konkurencije.
c. Kontrolu nad kvalitetom rada nastavnika poveriti katedrama za metodiku nastave na fakultetima Univerziteta. Time bi se samo nna prirodan nacin produzila kontrola obrazovnog procesa na Univerzitetu koji su nastavnici prosli. Dakle ne samo Ministarstvo (gde pitanje koji partijski kadar sedi) vec i Univezitet da kontrolise rad svojih bivsih studenata.
Davne 1965. godine, na prvoj godini TT odseka u Elektrotehničkoj školi Nikola Tesla postojalo je pet odeljenja T11 – T15. U drugoj godini bilo je četiri odeljenja (T21 – T24)! Isto je bilo i sa prethodnim školskim godinama. To na neki način govori o strogim kriterijumima u toj školi. Na prelazu iz prve u drugu godinu, svaki 5. učenik je ponovio razred. Drugi primer, vezan je za istu generaciju četiri godine kasnije. Na celom odseku bilo je samo dvoje učenika (T43) koji su završili sa odličnim uspehom školu (igrom slučaja oni su kasnije sklopili brak). Ostali učenici (među kojima i pisac ovih redova) su bili vrlo dobri i dobri. Od učenika koji su sa tog odseka potom upisali Elektrotehnički fakultet u Beogradu (11) svi su završili. Oni koji iz bilo kojih razloga nisu upisali, bili su bez ikakvih problema primljeni u Gradski telefon odmah iz školske klupe, gde su se pokazali kao vrsni stručnjaci.
Kakva je situacija danas? Radeći u jednoj RTV stanici imao sam priliku da primam po 30-40 učenika na stručnu praksu upravo iz te iste škole. Povremeno sam se interesovao kakav uspeh imaju, jer sam i sam bio u toj školi. Ogromna većina je bila vrlo dobra, nešto manje ih je bilo sa odličnim uspehom, a tek po neki je bio dobar. Prosto su se čudili zašto pitam!. Postavio bih im par pitanja iz domena struke za koju dolaze na praksu, i vrlo retko sam dobijao tačan odgovor.
Šta ovo govori? Da li su učenici iz ranijih generacija bili toliko neintilegentni da je tek po neki bio odličan, a ovi današnji izuzetno nadareni? Odgovor je da su manje-više isti (sa istim manguplucima). Samo su kriterijumi ocenjivanja znanja učenika drastično promenjeni. Na žalost, veoma su sniženi, što najviše šteti samom učeniku.
Priča druga. Elektrotehnički fakultet u Beogradu je slovio za jedan od izuzetno teških, gde nikada niste bili sigurni da ma koliko da ste vežbali zadatke, uvek ste morali strepeti, jer su profesori uvek davali ispitna pitanja sa tzv. “cakama” (problemima), koje vas uvek mogu odvući na pogrešnu stranu. Čuvena je šala kada se brucoš zainteresovao kako je na fakultetu, na šta mu je stariji kolega odgovorio “teške su samo prve tri godine, a posle kada upišeš drugu godinu već je lakše”. Isti fakultet i danas je jedan od najtežih i uživa visok renome u inostranstvu, ali se nakon uvođenja bolonjskog načina studiranja ipak lakše završava što je i bio cilj reforme, ali utisak je da je nivo znanja niži. To sam imao prilike lično da se uverim kod pojedinaca koji su dolazili na praksu, a takođe i u neposrednom razgovoru sa mnogobrojnim studentima i profesorima.
Nije to neki problem, jer se naši tek svršeni studenti vrlo brzo adaptiraju i postanu vrsni stručnjaci u svom poslu, ali su problem pojedini privatni univerziteti na kojima student koji ne uspe na državnom s lakoćom prolazi. Da ne govorimo o tome da je suštinska razlika između američkih i naših privatnih univerziteta da je kod američkih primarno znanje, a kod naših novac! Jer pobogu, ko će studirati na našim privatnim fakultetima ako se izjednače kriterijumi sa državnim? Kako će se u tom slučaju samofinansirati privatni univerzitet? Nije baš najbitnije da student mora sve da zna, ako mu kasnije bude trebalo neka se sam potrudi i nauči.
Da ne govorimo o bukvalnoj kupovini fakultetskih diploma, plagijatskih magistratura i doktorata za koje svaki dan (počev od predsednika i pojedinih ministara) možemo čuti u sredstvima javnog informisanja, Zato imamo situaciju da nam prvi čovek države “pomeša” sile antante iz Prvog svetskog rata sa silama Trojnog pakta iz Drugog svetskog rata. I to na obeležavanju stogodišnjice iskrcavanja srpske vojske na ostrvo Krf! Kud će te veće bruke! Ali, to je naša Srbija i naše školstvo koje je totalno propalo. Izgubljeni su normalni kriterijumi predavanja i ocenjivanja. Uglavnom se sve svodi na otaljavanje posla, jer novac za koji su predavači plaćeni je ispod svakog nivoa pristojnosti. Loše školstvo će se kao bumerang vratiti (i već se vraća!) našoj državi. Za ono što je učinjeno za poslednjih 15-ak godina, trebaće bar dvostruko više vremena da se vrati u normalni kolosek. Ne mogu oni koji su s predavači falš diplomama da izvuku školstvo iz blata u kojem se sada nalazi. A takvih je veoma – veoma mnogo. Prisutna je i činjenica da se prvo završe osnovne studije u trajanju od 4 godine na privatnom fakultetu, a potom se upišu master studije na državnom. Treba li pogađati koji je fakultet lakši a koji cenjeniji? Takođe, u najmanju ruku čudi indiferentnost države koja pred svaki upis na fakultet daje preporuku da budući student – (parafraziram) proveri važnost diplome željenog fakulteta! Neviđeni nonsens. To je isto kao kada bi bolesnik morao pre odlaska na lečenje da proveri da li ta zdravstvena ustanova ima pravo na lečenje! Ako je i od ove države i njenih ministara obrazovanja – mnogo je!
Prema tome, ne treba se čuditi svemu ovome što je izneto u vezi (ne)testiranja. Sve ima duboke korene u samom načinu i sprovođenju obrazovanja, počev od osnovnog, pa srednješkolskog i na kraju visokog. Kakav je opšti nivo znanja, možda je i bolje što nije vršeno testiranje. Manja je bruka!
Naravno da nisu svi fakulteti i škole takve. Čast izuzecima, na primer poput Matematičke gimnazije u Beogradu i pojedinih gimnazija u Nišu, Kraljevu i drugim mestima čiji nam učenici sa svetskih takmičenja donose medalje. Dok je njih, ima nade za ovu zemlju. Uz uslov da ne odu iz nje a ako odu da se vrate s novim obogaćenim znanjima.
Što se tiče studenata ETF-a, naravno da generacija koja studira svaku godinu studija po 2 ili tri kalendarske godine ima bolje ocene od onih koji studiraju planiranih 5. Veoma je loše da fakultet ima prosečno vreme studiranja 9 godina. Pa ko će da ih izdržava tih 9 ili više godina? U računarima ljudi sa 5 godina radnog iskustva su već priznati stručnjaci, a ko će nih sa 28-29 godina da primi na prvu praksu?
Hvala što ste podelili s nama zapažanja vezana za fakultete. Moj fokus je bio na mlađem uzrastu, tj. osnovnoj školi u kojoj dete treba da dođe do funkcionalne pismenosti, koja se – ne slučajno – meri kod dece u uzrastu 15 godina tj. prvi razred srednje škole. Ako se taj prethodni period ne iskoristi na pravi način, kasnije obrazovanje mlade osobe ima neke druge ciljeve, gde za “nadoknađivanje” ima malo prostora. Ima u Srbiji dosta funkcionalno nepismenih zrelih ljudi i penzionera, svakako i za njih treba nešto učiniti, ali meni je grehota da deca u osnovnoj školi umesto da uče da uče, uče da misle, uče da zaključuju, umesto da se intelektualno i psihički razvijaju, jednostavno su uskraćena za sve to jer je sistem takav. A u svetu njihovi vršnjaci upravo tada rastu neometano i stiču prednost tj. konkurentnost, jer je sistem dobro promišljen i postavljen.
Srecom internetom se moze ovakav test videti, sto ujedno i potvrdjuje da prosveta uopste nije potrebna nasem drustvu, knjige se razlikuju od skole do skole sto samo po sebi predstavlja haos kakav je nemoguce zamisliti.
Očigledno je da u prosveti mnogo togs škripi. Nezadovoljni su zaposleni, nezadovoljni su roditelji ali najviše prava na nezadovoljstvo imaju deca. Roditelji moje generacije su nama obezbedili dobre škole. Šta smo mi obezbedili našoj deci? I pored nesporne deklarativne želje da obezbedimo svojoj deci sve najbolje moja generacija je dopustila sebi da propusti da obezbedi deci ono najbitnije – dobro obrazovanje.
Da ne grešim dušu, svakako da ima časnih ljudi u prosveti. Možda bi se moglo reći i da je većina takva. Ipak jedan deo slučajno zalutalih ljudi u prosvetu baca senku na one koji svoj posao vole i rade ga časno. Mnogo koji učitelj putuje u zabačeno selo, mnogo koji nastavnik putuje na drugi kraj grada spreman za predavanje koje treba da obavi. To su oni ljudi koji vole decu i koji su sami iz ljubavi odabrali svoj poziv. DRŽAVA MEĐUTIM TE LJUDE NITI PREPOZNAJE, niti je interesuju. Ministarstvu je jedina briga da je formalno ispunjen plan. Ljudi, nastavnici, roditelji i deca appsolutno nisu u fokusu interesovanja Ministarstva.
Nije moguće formirati bilo koju ljudsku delatnost na kvalitetan način ako se ne obezbedi i kvalitetna zarada zaposlenima. To je ono što se opisuje rečima:”Nema besplatnog ručka” ili “koliko para toliko muzike”. Posao Ministra prosvete nije da svakodnevno lansira ideje o nekim reformama. Reforme se prave već 25 godina. Rezultat tih reformi vidimo. Posao Ministra je da stvori materijalne i organizacione uslove za rad prosvete ( a u našem slučaju i nauke). To je ono što nijedan Ministar unazad 25 godina nije radio. Dakle nije radio svoj posao. U takvim okolnostima, uz ekonomski sunovrat, siromašenje, pljačku, i nebrigu Ministarstva i nauka i prosveta tonu. To je srećom dug proces. U protivnom prosveta bi bila satrta kao i privreda. Šta nam je onda činiti?
1. Izbiti iz glave reforme. One će svakako biti neophodne u nekom trenutku. Ipak lipteća rana je beznađe.
2. Pronaći novac u budžetu za adekvatne plate nastavnog osoblja. TO NIJE 10, 20 ILI 50%. Primanja nastavnika moraju biti ne samo dostojna njihove uloge u društvu već i dovoljna za pristojan život.
3. Zakonom regulisati kvalitet obrazovanja i zabraniti rad svim prodavcima diploma te onemogućiti razne Tomislave da dospeju na mesto šefa države sa kupljenom diplomom u džepu.
4. Sve ovo neće biti dovoljno da se od ovog haosa napravi red. Potrebno je dakle uvesti kontrolu rada nastavnika po školama. Pošto se pokazalo da inspektorat prosete to ne radi onda treba stvoriti uslove da katedre za metodiku nastave na matičnim fakulztetima to rade paralelno sa Ministarstvom.
5. Treba uvesti reizbor i napredovanje nastavnika. Na taj način nastavnik se stimuliše da se usavršava. Mnogi nastavnici to i rade ali za taj svoj trud nisu nagrađeni. Ovo bi mogao biti način da se trud tih dobrih i vrednih ljudi vrednuje. Pravo postavljanja nastavnika u više zvanje trebalo bi dati fakultetima. To za njih nije problem jer na Univerzitetima ta praksa odavno postoji.
Čini se da ako se ovih 5 tačaka ostvare onda nikakve velike reforme trenutno nisu nužne već je samo nužno tekuće prilagođavanje gradiva.
Na kraju imali bi srećnog, poštovanog i plaćenog nastavnika. Kvalitetniji kadar bi krenuo u prosvetu. Samim tim podigao bi se i kvalitet nastave – pa i kvalitet znanja đaka. Ta deca sutra će biti na našim mestima kadra da društvo organizuju bolje no što smo mi umeli.
Deca su svuda ista, ima vrednih, supervrednih i onih koji to nisu. Od nas se očekuje da za njih – za svoju decu napravimo sistem kojiće im dati i znanje i mogućnosti.
Ono što se sada dešava je da Ministar Šarčević pravi SISTEM ZA SNS glasače koji uključuje privatne škole i mega univerzitete za naprednu elitu a loše škole za funkcionalno nepismenie armije botova i birača SNS.
Sa mnogo toga što ste izneli mogu se složiti, pre svega slažem se sa tim da je potrebno povećanje plata nastavnika u osnovnim i srednjim školama i sa tim da je važan sistem kontrole kvaliteta njihovog rada (da li onaj koji vi predlažete ili neki drugi, to nek ostane neodređeno). Jedino ne delim vaš odnos prema reformama, jer je na pr. reforma nastavnog programa i te kako važna da se sa pukog reprodukovanja pređe na složenije kognitivne operacije sa gradivom (povezivanje gradiva, analiza problema, davanje argumenata). Sve se svodi na to koliko kredibiliteta može imati ministarstvo da uvodi i brani bilo kakve reforme, nakon mnogo grešaka i propuštenih šansi.
Da se opkladimo da osobe sa ovog klipa nema šanse da urade PISA test bolje od najlošijeg urađenog testa na PISA testiranju u planetarnoj konkurenciji?
https://www.youtube.com/watch?v=M255xxKGdfE
Čini se da ih Ćorbin tekst prilično verno karakteriše.
Prvo i osnovno treba biti pitanje zasto se uchi? Uchi se radi znanja koje sutra treba da ti omoguci privrednu konkuretnost. Onaj mali procenat ucenika posebno nadarenih i zainteresovanih moze da uci nauke radi, no, bez jake privrede nema ni sredstava za naucnike. Ali, 90% omladine mora da razume da se uci radi “globalne konkurentnosti”. Koji profesor objasnjava deci ovo? Takodje sta drzava radi da proces ucenja ucini funkcionalnim u saradnji sa privredom? Kod nas i dalje vazi teza “uci sine da sutra ne bi radio” komunisticka zaostavstina. Kod nas se ljudi ponose diplomama i titulama a da nikada nista konkretno uradili nisu, na zapadu nema toga, tvoje znanje i vrednost odredjuje trziste. Mi moramo da ososobljavamo decu za visokokonkurentan rad pre svega. Kriterijumi za dalju akademsku karijeru, doktorati itsl moraju da budu maksimalno zahtevni a ne da imamo doktora nauka ko viskija za sve i svasta bez 2 ozbiljna rada u naucnim casopisima. Jos kad se tome dodaju privatni magistri, doktori itd pregrst akademaca bez ikakve vrednosti. Inace, nemojte biti tako strogi prema privatnim skolama, moja je procena da su tu pristojne mogucnosti za ucenje ukoliko ko to zeli i da su profesori tu za decu. Motiv je razume se plata. Na drzavnoj ustanovi ih se ne moze naci za konsultacije. Uostalom, vi u USA mozete on line zavrsiti fax ali zna se vrednost takve diplome. Isto i ovde kod nas, vrednujte vise drzavnu diplomu ali konkurentnost ne zabranjujte. Naravno, u drzavnoj upravi zloupotrebe sa privatnim ali i drzavnim diplomama su masovne ali to se ne resava ukidanjem privatnih skola vec zabranom zaposljavanja ljudi bez rezimea. Svak nek bira svoje visoko obrazovanje a trziste ce reci zadnju rech. Uglavnom, vratiti dostojanstvo prosveti, znatno povecati plate, usmeriti znanje i decu na dostizanje konkuretnosti i sa privredom organizovati praksu. Deca a i profesori moraju da razumeju zasto ucimo, radimo i napredujemo. Onda cemo moci lakse i da verifikujemo rad prosvetnih radnika.
Danilo, dovoljno je pogledati vlasničku strukturu privatnih Univerziteta i sve će Vam biti jasno. Bogoljub Karić BK ili Alfa, Mića Jovanović Megatrend…. Sve cvećka do cvećke, proslavljeni naučnici, akademici Akademije kompjuterskih nauka… Biznis Danilo, čist biznis.
@Immobil, slazem se ja da je biznis, nema tu spora, medjutim kao sto rekoh i tu predaju isti ljudi sa drzavnih univerziteta samo za duplo vece pare i svim zainteresovanim studentima mogu preneti isto to znanje na jos kvalitetniji nacin. Poenta je da trziste i uspeh u poslu treba da odredjuju ko zna a ko ne zna. Sa prosecnom ocenom 6 nije problem zavrsiti ni drzavni fakultet, svi mi znamo masu prosecnih ljudi sa diplomama. Dakle, ne smemo ukidati privatno obrazovanje, tu lezi veliki potencijal, pogotovo u oblasti informatike i poslovanja. Ovo govorim iz prve ruke. Znam bezbroj nasih kadrova sa BU koji ne znaju da koriste strani jezik ili funkcionalno se sluze racunarskim tehnologijama. Jedan poznanik bas skoro sa Politickih nauka nije dobio posao u multinacionalnoj kompaniji zbog loseg poznavanja engleskog i excela? verujte mi toga ima koliko hocete. Nista bolje nije po raznim toplanama, rudnicima, vodovodima, fabrikama itd. kompletna infrastruktura prepuna mladih inzenjera koji ne znaju svoju struku kako treba, a najgore je sto nemaju ni od koga da nauce. Verujte mi jako dobro znam koliko je nase znanje globalno nekonkurentno, isto kao sto znam da kod onih nasih ljudi posvecenih poslu i samousavrsavanju slucaj je obrnut i zaista se dokazuju gde god da odu. Ali, takvih je i sa privatnih univerziteta, znam jer saradjujem sa ljudima i izuzetno sam pozitivno iznenadjen. Hocu reci, cilj znanja mora biti globalna konkuretnost, provera znanja mora biti trzisna, garant znanja mora biti vecno samousavrsavanje. LP
Pošto radim kao profesor u gimnaziji mogu da vam kažem da nemate pojma u čemu je suština problema. Prvo i najvažnije su “reforme”. Kako je koja reforma dolazila prosveta je bila sve gora. Ne malo gora, nego je rasulo bilo sve veće i veće. Postoji jedna poslovica za pametne ljude, ” ako nešto radi dobro NEMOJ DA POPRAVLJAŠ”.
U prošlosti profesori su bili autoriteti, časni i dostojanstveni ljudi sa ugledom u društvu. Danas su profesori krpe za brisanje poda, džakovi za udaranje, moneta za potkusurivanje, ljudi bez dostojanstva, kukavice i moralne nakaze. Nekada su đaci imali obaveze, a profesori prava, a sada obrnuto. Država danas tera profesore da uče, dok im đaci ne uče ništa. PROFESOR MORA DA SE USAVRŠAVA I UČI, A ĐAK NE MORA, a da zamenimo mesta, mi da sednemo u klupe, a oni za katedru.
Drugo, i najvažnije, negativna selekcija kadrova. Ko god je bio nesposoban za druge delatnosti, našao je uhlebljenje u prosveti. Da li znate kako se zapošljavaju kadrovi u prosveti: ” a ti si završio taj, i taj fakultet, ulazi u učionicu”, nikakva provera kvaliteta, nikakva provera stručnosti, da li je talentovan za rad sa decom, NIŠTA. O rođacima i partijskom zapošljavanju i da ne pričam. Država ja 30 godina unazad, davala mizerne plate i oterala sve kvalitetne kadrove, generisala loš kadar, a ONDA JE LOŠ KADAR, generisao lošu državu, bravo majstori, izmislili ste perpetum mobile.
Treće, i najvažnije, padne mi mrak na oči, kada mi kažu, da prosveta mora da ima male plate, jer ne radi privreda. Za svoje visoke plate, i za za svoju guzicu, ne pominju privredu, njima se visoke plate isplaćuju od poreza, valjda.
Nastavak…gledam mlade kolege koje se ovih dana zapošljavaju. Nesrećnici ne mogu da se zaposle za stalno, zbog pogubnog zakona o zabrani zapošljavanja, već im se produžuje ugovor, i tako se drže na lancu. Ne smeju ni da pisnu, a kamoli da štrajkuju, manji su od makovog zrna. Od ponosa i dostojanstva nema ni pomena. Što je najgore, oni misle da tako treba, jer i ne znaju za bolje. Eto, to je bio cilj reforme. DA LI ŽELITE DA VAM DECI PREDAJU PONOSNI I DOSTOJANSTVENI PROFESORI, ILI POSLUŠNICI DIREKTORA I MINISTARSTVA PROSVETE, izbor je vaš.
Ne znam gde predajete ali ste prilično hrabar čovek i žao mi je što ne predajete mojoj kćeri. Složiću se sa Vama u potpunosti. Stoji taj presek stanja koji ste napravili. Podržaću Vas i u stavu da društvo mora da odluči šta želi – društvo jeftinih manuelnih radnika poput onih u istočnim despotijama ili društvo tehnološki obrazovanog naroda. Kad to odluči ( a jedina je moguća pametna odluka ono drugo) onda mora da shvati da taj cilj može da se dohvati kroz obrazovanje. Racionalno ste primetili da kršiti 1. zakon nije moguće. Dakle perpetuum mobile 1. vrste nije moguć.Ako se želi promeniti ovo stanje slobodnog pada onda se mora promeniti i politika u prosveti. Nastavnik se mora platiti. Kada to shvati društvo onda možemo da razgovaramo o platama. Sadašnje stanje je neodrživo. Vi shvatate da ja ne radim u prosveti ali sam svestan društvene važnosti vašeg posla. Dakle po mom uverenju ako ima novca za sudije ili za javna preduzeća onda svakako ima i za učitelja. Platom jednog Bahatovića moglo bi biti plaćeno 10 nastavnika. Dakle prosveti obezbediti pristojnu platu. Uložen novac danas u prosvetu znači vraćanje višestruko nakon ciklusa od 10-20 godina kroz nove tehnologije…
Dakle Vladane imamo mi pojma šta bi trebalo uraditi. Pojma nema (ili želje nema) Vaš resorni ministar.
Da nastavnik mora i treba da se usavršava i SEBE radi i učenika radi i umetnosti radi. Lekari isto to moraju da rade celoga života. Da je drugačije ne bi valjalo.
Ne mogu da se složim sa ocenom dece. Vladane, dee ima lenje, vredne i osrednje kao i bilo gde na planeti. Ako ste matematičar, fizičar, hemičar ili geograf razumećete šta to znači kad kažem da je raspodela data Gausovom krivom. Dakle svakako da u vašem razredu imate nekoliko bistrih, većinu osrednjih i po nekog nezainteresovanog đaka. Druga je stvar što baveći se ovim poslednjim malo vremena ostaje za one koji najviše zavređuju Vaš trud. Za to opet Vi niste krivi. Ministri su napravili sistem koji favorizuje takvu situaciju.
I još nešto, POTPUNO STE U PRAVU kada kažete da je privreda takva kakva jeste (iako i ona ne snosi odgovornost za svooje stanje. Kriva je vlada koja je uništava) ne sme biti razlog za neulaganje u prosvetu. Prosveta je poslednja slamčica nade za Srbiju. Dakle ako ima za sudiju 1000 e onda mora da bude i za nastavnika.
Građani svakako žele najbolju školu za svoju decu i najboljeg nastavnika. To Vi želite za Vašu decu jednako koliko i ja mojoj. Problem je što režim to ne želi. Zato sam i pozvao DJB da digne dreku zbog lošeg stanja u prosveti. Nezadovoljni su nastavnici, nezadovoljni su roditelji, nezadovoljna su deca. A ko je zadovoljan? Ministar i Premijer!
Verbić, sa svim manama, je bio mila majka za ovog Šarčevića, imao je bar trunku svoje volje, zato je i odleteo.
Poštovani g. Božoviću,
vaš komentar da “nemamo pojma” mislim da je preoštar. Svi smo mi išli u školu i imamo decu koja su išla ili idu u školu, tako da smo veoma dobro upoznati. Vi ste potpuno u pravu kada kažete da je nastavno osoblje (učitelji, nastavnici, profesori) poniženo do najnižeg mogućeg dna. Svaka reforma prosvete je donosila sve gore i gore stanje, tako da nam je anas obrazovanje vrlo loše. Mislim da je tako krenulo od vremena Gaše Kneževića i Srbijanke Turajlić. Možda danas zvuči smešno, ali u ne tako davna vremena, najcenjeniji ljudi u selu su bili učitelj (nastavnik), pop i šef železničke stanice (ukoliko je kroz selo prolazila pruga). U izrazito ruralnim područjima učitelji su bili pokretači mnogih stvari koje su dovodile do opšteg progresa mesta (elektrifikacija, izgradnja puteva, …). A danas? I sami ste rekli kako je. Vi ste u pravu, ali su i ostali koji su se oglasili na ovom mestu.
S poštovanjem
Ispričaću poučnu priču!
Velika istina!
Anštajn je jednom prilikom držao predavanje na jednom univerzitetu.
Na početku predavanja su svi profesori prišli tabli a on je počeo da ispisuje tablicu množenja sa devet:
1×9=7, 2×9=18, 3×9=27, 4×9=36, 5×9=45, 6×9=54, 7×9=63, 8×9=72, 9×9=81,
10×9=90*
Prisutni su već u prvom momentu uočili grešku prvog umnoška, prihvatili sa podsmehom i ismejali starog profesora.
Neki su se sašaptavali: “Sigurno je matori počeo da ludi!’’
Na to se on okrenuo i rekao:
’’Znam zašto se smejete, ali nisam slučajno pogrešio u prvom umnošku. Voleo bih da Vas podučim nečem veoma važnom: Evo izvanredan primer, šta će te tokom života da dobijete od ljudi! Vidite! U devet slučajeva sam ispisao dobar rezultat a samo sam jedanput pogrešio. Za džabe sam u devedeset procenata tačan, jer sada svi pričaju o toj jednoj greški i tome se smeju. Naravoučenije: Svet nikada neće da prihvati ono što hiljadu puta učiniš dobro, svi će da ti zameraju kada si jednom pogrešio. Ali nemoj nikada da dozvoliš da te odvuku od cilja! Ne osvrći se na brižne čuvare greški, samo ciljno idi dalje! Ne zavisi od njih da li ćeš da dosegneš cilj!’’
Zavladala je mukla tišina u Sali a mnogi su se postideli.
Naši nastavnici poput ovih pametnijih od nastavnika uglavnom love greške i deci daju lošije ocene ponižavajući ih. Da li b i trebalo i naši nastavnici da se postide? Da ali oni to neće učiniti!