Даме и господо, поштовани грађани, ја бих да говорим о процедури овог избора, јер је ова Скупштина део те процедуре. Ми бирамо данас неколико врста судија, бирамо неке судије који се по први пут бирају на судијску функцију – двоје, бирамо седморо председника судова и бирамо или предлажемо кандидате за судије Уставног суда. Ја ћу да говорим о овим стварима.
Хоћу прво да објасним на који начин би требало да разумемо нашу функцију овде, тј. шта ми овде радимо. Дакле, ми не можемо да улазимо у процес номинације председника Републике за судије Уставног суда. Не можемо такође ни да улазимо у процес процене које кандидате да предложимо за председнике судова или оне који први пут ступају на судијску функцију због тога што је то резервисано за Високи савет судства. Али, оно што свакако и у једном и у другом случају можемо да радимо, јесте да преконтролишемо и да видимо на који начин је цела процедура за номинацију ових кандидата урађена.
Хтео бих прво да говорим о овој процедури коју је предложио Високи савет судства, односно о кандидатима које је предложио Високи савет судства, због тога што мислим да је у том процесу било јако пуно недостатака који би требало да се исправе. Дакле, ми долазимо на крају процеса. Оно што је Високи савет судства припремио ми сада треба да финализирамо и донесемо коначну одлуку о томе ко ће бити председници судова, а ко ће бити судије по први пут. Да бисмо то могли да урадимо, неопходно је дa имамо све неопходне информације о томе на који начин смо стигли до ових кандидата. Ми, нажалост, немамо те информације, и то не само да их немамо, него и после неколико интервенција, рецимо, са моје личне стране, да бих добио те информације, и даље их немамо.
Како можемо да донесемо одлуку која је утемељена на информацијама, ако немамо основне информације о томе како је цео процес предлагања кандидата ишао у самом Високом савету судства? Ја мислим да не можемо. Ево које нам информације требају да бисмо могли да знамо да ли је наша одлука добра или не. Дакле, од ових седам судија за председнике судова и од ово двоје који се први пут предлажу за судијске функције, дакле, поред њих и њихових биографија које смо добили, то је у реду, треба да знамо и ко су људи који су такође били кандидати, а који нису предложени. Не знамо колико их има у случају кандидата за председнике судова. Знамо, додуше, да за неке позиције је био само један кандидат, дакле, у том случају очигледно никакве информације нам нису ни потребне, али у неким другим случајевима, да ли знамо заиста ко су били други кандидати и какве су њихове квалификације. Не знамо чак ни у случају за људе који се по први пут бирају на судијску функцију ко су били њихови противкандидати. Како да знамо да ли је оно што нам је предложено добро, у складу са прописима, ако не знамо ко су били кандидати и како је Високи савет судства одлучио да баш ти људи који су нам предложени буду предложени? О томе, дакле, не знамо ништа.
Када смо прошли пут бирали судије по први пут, у октобру месецу, ја сам од Високог савета судства тражио податке о свим кандидатима и добио сам заиста. Добио сам биографије свих кандидата, како оних који су предложени, тако и оних који нису предложени. Онда сам узео и сам сам пробао да израчунам да видим да ли је Високи савет судства урадио добар посао када је бодовао кандидате и предложио их. Да вас подсетим само, и тада и сада нисмо добили никакву ранг-листу и образложење због чега су неки кандидати предложени, а неки не. Добили смо само њихове биографије.
Када имате више кандидата, од којих су неки одбачени а неки остају, морате да имате писмено образложење због чега неки отпадају, а неки не. Морате да имате ранг-листу. Ми то нисмо добили ни тада ни сада. Постоји начин како се утврђује та ранг-листа и она је веома прецизна и веома се може лако квантификовати, изразити неким бројевима и постоји објашњено у документу који се зове Одлука о утврђивању и критеријуми и мерила за оцену стручности, оспособљености и достојности за избор судија и председника судова, објављена у „Службеном гласнику РС“, број 49/2009 и оно стоји на сајту Високог савета судства. Дакле, ово сада није мој лични утисак, него постоји писмена одлука која обавезује Високи савет судства, по том документу, да бисте неког изабрали за судијску функцију по први пут, треба да видите која му је просечна оцена са студија, колико је дуго студирао и оцене његових претпостављених, ако је, рецимо, радио у суду као судијски помоћник. То се веома лако може квантификовати, пошто се све може бројчано изразити.
Онда сам сам узео све ове документе које сам добио од Високог савета судства и насумично сам изабрао двоје кандидата који су предложени и двоје кандидата који нису предложени и добио сам потпуно невероватне резултате. Они који су предложени имају мање поена од оних који нису предложени, насумично изабрани. Како то? Исто сам хтео сад да урадим и поводом ова два кандидата, међутим, овај пут нисам уопште добио никакве информације, тј. биографије ни од једног кандидата који није предложен. Дакле, нисам ни могао да упоредим.
Дакле, ако ја као народни посланик, што је јавна функција, не могу да добијем податке о ономе што се дешава у Високом савету судства, шта да раде онда обични грађани? Да ли треба и ја као посланик да преко Повереника за информације од јавног значаја тражим те информације? Иначе, судијска функција је јавна ствар. То је нешто са чиме треба цела јавност да буде упозната. Не можете само послати јавности биографије оних који су предложени. То је у реду, наравно, добро је да знамо биографије, али морамо да знамо и ко су они људи који нису предложени и како сте дошли.
Да ли рецимо знате да у целом процесу избора судија који се по први пут бирају на ту функцију. Они који отпадну, немају право жалбе, не постоји поступак којима они могу да се жале на то што нису прошли даље. Не могу ни да виде образложење због чега нису они предложени а неки други јесу.
Што се тиче избора судија од председника судова, ни ту ситуација није ништа боља. Ту се дакле бирају људи који су већ дуго судије и сада се по први пут бирају за председника судова. И, ту сам тражио биографије како оних који су прошли, предложени, тако и оних који нису предложени. Ове прве смо добили, ове друге нисмо добили.
Тражио сам такође и лични лист, лични лист је према Закону о судијама, документ који стоји у суду за сваког судију коме стоје и подаци о евентуално, његовој дисциплинској одговорности. Знате и то мора да се зна, јер то је оно што Високи савет судства узима у обзир према овој одлуци, када доноси коначну одлуку о томе кога ће да предложи. Ако је рецимо, неки судија током своје каријере, имао дисциплински поступак и био дисциплински кажњен, да ли је он достојан да буде председник суда? Морали бисмо то да знамо.
Високи савет судства такође треба да донесе некакво образложење због чега је предложио баш ове кандидате за председнике суда. Нема ни тог образложења. Погледајте шта Високи савет судства мора све да утврди да би знао због чега нам је неко предложио. Да ли је кандидат способан у организацији рада у суду, да ли познаје послове судске управе, да ли ужива углед према својим колегама, да ли је способан да успешно комуницира, да ли уме да сарађује са другим институцијама и органима, да ли испољава достојанство у репрезентовању суда, итд.
Све су то ствари о којима Високи савет судства вероватно нешто зна, а ми не знамо ништа. А требало би ми да знамо. Требало би да видимо писмено образложење у коме се види на који начин је Високи савет судства предложио баш ове судије, а не неке друге. Оваква врста процеса који је, на жалост, нетранспарентан, није добар за избор судија, јер, понављам још једном, ми смо ти који доносимо коначну одлуку о томе, ми смо овлашћени да доносимо коначну одлуку. Ми овде тапкамо у мраку и треба да одлучујемо.
На седници Одбора од пре неколико дана, када смо о овоме расправљали, каже један посланик, па то су знате лични подаци. Не могу да буду лични подаци пошто је ово јавна функција. Лични лист не садржи личне податке о приватном животу кандидата, него податке који су релевантни за његов посао као судије, односно председника суда. Исто тако, каже један други посланик у тој полемици на одбору, само они који су стручни могу да процене ко је заправо прави кандидат за судију и за председника суда. Јесте, не тражим ја да то процењујем, али хоћу да видим како си ти проценио. То не видим одавде.
Што се тиче избора судија Уставног суда, ту је процедура за избор нешто другачија и ту постоји велика дискреција, тј. дискреционо одлучивање од стране председника државе који предлаже своје кандидате и Скупштине Србије који предлаже своје кандидате. Ту не можете да улазите много у такву врсту процедуре, због тога што је апсолутно дискреционо, загарантовано председнику да може да предложи кога хоће, под условом да испуњава кандидат један услов, а то је да буде стручан у правној дисциплини, да буде врстан правник. Шта сад то тачно значи, то није баш сасвим јасно, али ајде да претпоставимо да можемо да се сложимо од прилике шта значи бити врстан правник.
Моје примедбе на избор судија Уставног суда су следеће. Овај систем који подразумева велику дискрецију и на страни председника Републике и на страни Народне скупштине је лош због тога што не постоје никаква квантификациона мерила којима може да се утврди да ли је неко заиста компетентан да буде судија Уставног суда.
По мом схватању, ја не могу да замислим да неко може да буде судија Уставног суда што би рецимо требала да буде функција која долази на врху нечије судијске каријере, а да никада није био судија, да никада није био адвокат и да никада није био јавни тужилац или помоћник тужиоца. Мени је то незамисливо. А ипак, половина од предложених кандидата нису никада имали додира са правном праксом, са судијском праксом. Никада нису судили у суду, никада нису заступали некога у суду, никада нису подизали оптужнице пред судом. Како је то могуће? Мислим да је систем који дозвољава такву, а ипак, све је легално, зато што је могуће предложити некога ко није имао додира са судском праксом.
Могу да разумем, у реду, има рецимо професора универзитета који су веома квалификовани за правну дисциплину и можда код њих може да се деси, или може да се прихвати, да неко ко није имао конкретну судску праксу буде предложен, али мислим да на овој листи кандидата има превише. Има превише људи који никада нису били у суду као активни учесници судског процеса. Мислим да је то лоше, мислим да то треба да се промени, мислим да и у избору судија Уставног суда такође треба да се уведе систем јавног конкурса, где ће се судије јављати на конкурс и где ће квалификације за њихов избор бити да има неко судијској искуство. Као код судија Врховног суда. Сада замислисте, донесе рецимо Врховни суд неку одлуку коју Уставни суд обори, а Уставни суд пун састављен од људи који никад нису судили. На шта би то личило?
Мислим да Уставни суд, као посебну категорију би требало укинути и направити одељење при Врховном суду које ће се бавити уставним питањима. За то одељење судије морају да се бирају на основу јавног конкурса јер на начин на који се сада бирају, кандидати могу да буду искључиво људи који имају политичке везе. То је лоше. Дакле, искључиво људи које познаје председник Републике. Искључиво људи које познаје неко у Народној скупштини, тј. шеф већине у Народној скупштини. Други не могу уопште да приђу целом процесу, изборном процесу. Не могу да буду уопште кандидати.
Ако се судије овако бирају, на овако нетраспарентан начин, враћам се поново на избор од које смо почели, дакле, како ове судије које се бирају за председнике судова, тако и за судије Уставног суда. Ако се судије овако бирају, отвара се простор да те судије остају некоме дужне, а судије које су некоме дужне не могу да суде по сопственој савести и не могу да суде примењујући правду.
Предлажем да се цео овај процес стопира и да се информишемо о људима који су нам предложени, тако и онима који нису предложени и о начину на који Високи савет судства донео одлуку, па да онда одлучујемо о ономе што нам је предложено. Хвала вам.
Погледајте снимак говора Душана Павловића
Slažem se sa stavovima autora osim pogledu tvrdnje da samo sudije, tužioci i advokati treba da budu sudije Ustavnog suda. Profesor na fakultetu koji se bavi pravnom naukom i istraživanjima u oblasti prava analizira na hiljade sudskih presuda u svojoj karjeri. To nisu jednostavne presude koje po rutini donose sudije u svakodnevnom radu, već je reč o kompleksnim slučajevima koji iziskuju dodatni napor. Prema tome, linija između teorije i prakse je veoma elastična i skoro da ne postoji. Sa druge strane, pogrešno bi bilo za sudije reći da oni samo sude i da mu nije potrebno da čita komentare, monografije članke, rezultate istraživanja itd.
“Могу да разумем, у реду, има рецимо професора универзитета који су веома квалификовани за правну дисциплину и можда код њих може да се деси, или може да се прихвати, да неко ко није имао конкретну судску праксу буде предложен”
Мислим да ни ту нема великог размимоилажења у мишљењу.
Diskrecija je jedno, a diskreciono pravo nešto sasvim drugo.
Sretene, nema razloga za malicioznošću. No, pre svega, Djb-u zahvaljujem na ovaj put objavljenom komentaru. Što se komentara tiče, Sretene, niste dobro čitali. Moj stav o stanju u našem sudstvu, o stanju pravne nauke u našoj zemlji i više je nego jasan i on se u potpunosti poklapa sa stavom, recimo, Djb. Razlikuju se, medjutim, ideje o načinu rešavanja mnogih problema, pa i ovog. Ako pažljivije i bez suvišnih predrasuda pročitate komentar, shvatićete. Na kraju, Pavlović je sve pre nego neuk čovek, uostalom, profesor je, iako, istine radi, to nije automatski garant i najkvalitetnijih ideja. Upravo zbog toga sam i odabrao taj tekst za komentar. Jer, teme koje dokačio u njemu – jesu krucijalne. Samo su nam boje očiju drugačije.
Pavlović se malo zbunio. Iz prve polovine svog izlaganja se vidi da Pavlović očekuje da se Skupština bavi onim pitanjima koja su daleko ispod nivoa pitanja kojima – Skupština treba da se bavi. To je onaj sindrom pijanca i njegovog plota – gde se Djb drži, tj., bavi banalizacijom javnih konkursa (osim kada su finansije Djb u pitanju – tu pada svaka transparentnost), a koju Pavlović prenosi na skupštinski rad. Naime, Skupština može inicirati formiranje kontrolnih poluga, organa u državi koji će na nižem nivo odraditi tehnikalije (ko, šta, kako, zašto, gde i od koga, u vezi sa čim i na osnovu čega je neko predložen), i takvo telo onda ozakoniti, a potom kada se tehnikalije “raščiste”, i tako sterilisano, pasterizovano stigne u Skupštinu, poslanici onda donose “vrhovnu odluku i sud” koga biraju, koga ne. Ovako, Skupština bi se udavila u “obaveštajno-saznajno-provernom” radu, i bila bi i zagušena i ukočena za ozbiljan i celishodan rad. Dakle, problem sa sudstvom ne da postoji, on je dramatičan (sa tužilaštvom još i više), ali – treba razumeti ulogu Skupštine, pa i poslanika. Drugo, u ovom drugom delu izlaganja, Pavlović još jednom “puca” van kontrole. Ustavni sud postoji i u Tunguziji, u afričkim plemenima, pa najverovatnije i medju neotkrivenim amazonskim Indijancima. Zašto li je to tako Pavloviću, a? I ovde opet može biti pokrenuta inicijativa za promenu važećeg načina (što jeste ključno) biranja i ovih sudija. Nesporno. Pavlović, medjutim, nudi i “rešenje” – prebacimo ih iz jedne u drugu kancelariju, te im malo promenimo i naziv. I?
Kažete: “Skupština može inicirati formiranje kontrolnih poluga, organa u državi koji će na nižem nivo odraditi tehnikalije” . Videli smo kako su se do sada na nižem nivou odrađivale tehnikalije: tako što su predlagani i primani kandidati sa niskom prosečnom ocenom tokom studiranja, kandidati koji su studirali po deset godina i koji nemaju odgovarajuće radno iskustvo i ocene nadređenih. Kažete da bi se skupština udavila u “obaveštajno saznajnom radu”. Za najobičniji posao u privatnoj ili državnoj firmi komisiji koja odlučujue koga će zaposliti su dostupne biografije kandidata, a odluka o izboru jednog od njih se obrazlaže. Ne vidim zašto isto ne bi bilo sa izborom sudija. Na kraju, ako smatrate da skupštinu zagušuje i koči preobiman materijal o biografijama kandidata za sudije, najbolje da i sam izbor sudija prepustimo organima na nižem nivou – na primer ministarstvu pravde. Siguran sam da se protiv takvog rešenja ne biste bunilli: bilo bi kadija te tuži, kadija ti sudi. Prema tome, dosadašnja praksa svodi skupštinu na dekor, odnosno glasačku mašinu koja i ne zna za koga glasa i da li je bilo boljih kandidata na konkursu za izbor sudija. A sve to sa ciljem da se izaberu sudije sa vezama i bliske vlasti, a ne najbolji stručnjaci.
Ostvarite kontakt sa gospodinom Majicem.
Inace, tekst ima smisla osim onog dela da treba ukinuti Ustavni sud. Ne treba ga ukinuti vec “uvesti red”, kako vi u DJB to kazete 🙂
Sada treba objasniti građanima ko je centar korupcije u Srbiji. To je onaj ko sa jedne strane onemogućava preko vladajuće većine transparentan izbor sudija u Srbiji. O javnim tužiocima da ne govorimo. Takođe, centar korupcije je onaj ko sprečava da se budžet troši transparentno kao što je DJB predložio u skupštini – da se zna gde odlazi svaki dinar, da se objave svi ugovori sa dobavljačima, da se objave sva primanja svakog državnog službenika itd. Treba objasniti građanima da je centar korupcije Aleksandar Vučić.