Преносимо вам истраживање ЦИНС-а о докторату Јоргованке Табаковић, који је 20% плагијат.
Анализа докторске дисертације гувернерке Народне банке Србије Јоргованке Табаковић показује да је преко 20 одсто текста преузето без цитирања из радова и књига економиста или академаца.
Гувернерка Табаковић је без цитирања преузела радове свог некадашњег сарадника у Народној банци Николе Тасића, економисте Мехмеда Мурића, професорке Лидије Барјактаровић са Универзитета Сингидунум, Јасне Атанасијевић са Универзитета у Новом Саду и других научника.
У неким случајевима копирани су читави параграфи или потпоглавља, уз уношење минималних измена, попут коришћења речи „отуда“ уместо „с тога“ на почетку реченице, док је остатак садржаја идентичан. Аутори нису цитирани, а углавном нису навођени ни у списку коришћене литературе.
Табаковић је докторирала 2011. године на Факултету за услужни бизнис, на Универзитету Едуконс из Сремске Каменице, а теза под насловом “Инструменти централне банке – домети и ограничења на примеру Републике Србије” има 240 страна. Ментор је био професор Миленко Џелетовић, који је данас председник Економског савета Српске напредне странке (СНС).
Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) је копију доктората добио у јуну 2016. године, тек након што је Повереник за информације од јавног значаја Едуконсу запретио новчаном казном. Пре тога, више од две године су одбијали да доставе рад гувернерке Табаковић.
Уз помоћ професора са неколико универзитета, докторат је провучен кроз софтвер Turnitin за детектовање плагијата. Реч је о често коришћеној методи за проверу студентских радова на универзитетима широм света.
Новинари ЦИНС-а су најпре штампане копиране странице доктората претворили у претраживи Word документ на ћирилици, а потом их пребацили у латиницу. Обе верзије, латинична и ћирилична, провучене су кроз наведени софтвер. Реченице које је софтвер одредио као потенцијалне плагијате посебно су проверене у изворима који су означени као оригинални.
Јоргованка Табаковић није одговорила на позиве ЦИНС-а за разговор. Аутори оригиналних текстова који су контактирани такође нису желели да разговарају о овој теми. Миленко Џелетовић није био у прилици да одговори на питања ЦИНС-а због обавеза које тренутно има у Телекому Србије, где ради као финансијски директор.
Александар Андрејевић, ректор Универзитета Едуконс каже да су све процедуре за одбрану доктората биле испоштоване и да је квалитет рада потврдило пет врхунских стручњака у тој области. Поред позитивне оцене трочлане комисије за одбрану доктората, у којој је био и Џелетовић, Андрејевић објашњава да је годину дана касније иницирао и две додатне независне рецензије.
Андрејевић такође наводи да, за разлику од природних и техничких наука, у друштвеним областима постоји већа толеранција на поклапање текста, за коју су му колеге рекле да може да износи и до 20%.
У академској заједници се представљање туђег рада као сопственог, без јасног навођења аутора и извора, сматра недопустивим. Према Кодексу професионалне етике Универзитета у Београду „дословно преузимање текста другог аутора, односно копирање из електронских или штампаних извора, са српског или страног језика, у деловима или целости”, без навођења имена аутора и извора, представља плагирање.
Ресавска школа читавих потпоглавља
Према налазима Turnitin-a, око 12 одсто текста из доктората базирано је на књизи “Монетарно-кредитни и девизни систем” професорке Лидије Барјактаровић. Реч је о уџбенику за студенте Пословног факултета Универзитета Сингидунум, објављеном 2010. године.
Половина прва два поглавља доктората написана је на основу ове књиге, без цитирања професорке Барјактаровић. Њен уџбеник није наведен ни у списку коришћене литературе. Цели пасуси преписани су без цитирања, уз ситне измене у реченици или формату писања.
Тако је Табаковић из овог уџбеника дословно преписала целокупна потпоглавља под називом “Функције централне банке у тржишној привреди” и “Макроекономски циљеви и монетарна политика централне банке”, уз додавање своја два пасуса.
Неке фусноте из књиге професорке Барјактаровић су у докторату интегрални део текста, на једном месту је реченица од једне претворена у две, а неке које су у оригиналу написане као поделе овде су обичне реченице.
Табаковић (страна 17):
У одређеним деловима текста се могу пронаћи и грешке у писању речи, које подсећају на једноставно копирање оригиналног текста, па је на пример у једној реченици остала цртица код речи “прет- поставка” која је у књизи професорке Барјактаровић после цртице прешла у нови ред.
Реченицу коју је професорка Барјактаровић употребила на два места Табаковић је приликом преузимања такође поновила два пута, без цитирања, као уводну реченицу у поглављу 1.1. на страни 13 и у поглављу 1.3. на страни 17.
Реченица у докторату на страни 29 почиње са: “Дакле, есконтна политика мора бити вођена у уској координацији са осталим сегментима макроекономске политике…”, док таква иста реченица у уџбенику почиње са: “На крају можемо закључити, да есконтна политика мора бити вођена у уској координацији са осталим сегментима макроекономске политике…”.
Позајмица од бившег колеге из НБС
Још један често коришћени извор јесу радови некадашњег саветника у Народној банци Србије, Николе Тасића, данас предавача Високе школе за пословну економију и предузетништво – ПЕП. ЦИНС је пронашао четири Тасићева текста која су без цитирања коришћена у докторату, од којих је само један наведен у литератури.
Ради се о текстовима из 2008. и 2009. године које је Тасић писао сам или у сарадњи са другим ауторима, а које је софтвер пронашао на сајтовима Народне банке Србије, Удружења банака Србије и интернет страници овог аутора www.tasic.net која више није у функцији.
У потпоглављу о обавезној резерви на страни 35 доктората говори се о примеру Чилеа. Идентичан текст налази се у раду “Ефикасност стопе обавезне резерве као инструмента монетарне политике” чији су аутори Мирјана Палић и Никола Тасић. Целе три стране, односно 37 реченица, су од речи до речи преузете из овог текста, уз врло ситне измене, али и исте грешке у куцању као у оригиналном раду.
Група аутора, међу којима је Тасић, у тексту “Канал каматне стопе у условима доларизације: случај Србије” у уводном поглављу каже: 
Уместо варијабле – промењива
Један део текста у докторату је преузет из текста под називом “Предностите и недостатоците на концептот на таргетирање на инфлацијата” доктора Мехмеда Мурића, објављеног 2010. године у македонском часопису Економија и бизнис. Новинари ЦИНС-а имали су увид у српску и македонску верзију овог рада.
Међу другим изворима које је софтвер Turnitin препознао у докторату Јоргованке Табаковић наводи се и интернет страница професорке Данице Поповић (danica.popovic.ekog.bg.ac.rs), која је редовни професор Економског факултета у Београду.
На сајту Данице Поповић се раније налазио текст Јасне Атанасијевић (тада Димитријевић), предавача на Природно-математичком факултету Универзитета у Новом Саду, који је написан 2007. године. Делови овог рада су коришћени у другом поглављу доктората. Највише преузетог текста налази се на странама 38, 39 и 40, преко 20 целих реченица.
Тренутно важећи прописи Универизета Едуконс на коме је Табаковић докторирала предвиђају да сваки студент пре одбране мора да потпише изјаву о ауторству којом гарантује да је дисертација резултат сопственог рада и да нису прекршена туђа ауторска права нити коришћена интелектуална својина других лица без одобрења.
У Правилнику о докторским студијама Едуконса нема информација о томе да ли се кандидату може одузети докторат због плагирања.
Ja cisto sumnjam da to uopste pisu oni koji dobiju doktorate. Neko im to sklepa da zadovolji formu i onda oni kao “odbrane” i to je to. Treba se raspitati ko pise te doktorate za druge, verovatno je tesko da se taj javi. Ja se secam na fakultetu, vecina studenata je davala drugima da im rade seminarske, strucne radove, master radove … retko ko se stvarno trudi kad se trud ne isplati.
ja ne znam stvarno zasto svako tezi da bude doktor ,magistar ili da ima fakultetsku diplomu na bilo koji nacin,pa bolje je srednja skola zasluzena nego fakultet kupljeni,to pokazuje ko je covek a ko ne,npr “doktor” stefanovic
@Ivan
Ne veurjem da Stefanovic, Tabakovic, Mali i ekipa znaju da napisu i polovinu ovoga. 😀 Pa oni bes savetnika se ne bi ni u wordu snasnli.
Jorgovanka je pod lupom javnosti, ali ajde da budemo posteni. Mislim da je 95% doktorskih, pa i obicnih diplomskih radova po ovakvim kriterujimama – plegijat. Jer je normalno da se koristi razna literatura i da se neki delovi ubace. E sad mozda neko ne zeli da navede na svakoj stranici da je prepisao pasus, ali je to prosto praksa. Verujem da ima veoma malo pravih istrazivackih naucnih radova, gde je sadrzaj 100% autentican.
Ja podrzavam Radulovica, ali evo ajde da uzmemo njegov diplomski pa da ga analiziramo. Kladim se da bi i tamo nasli slican obrazac.
Морате бити пажљивији у критици. Ако ништа онда се зна како се пише научни рад или докторат. Онај ко се прихвати таквог посла треба да има веома јаке разлоге за то. Дакле проблем је тренда или популизма ако би било тачно то што сте написали. Друго, свако се служи туђим текстом, критички га сагледавајући, али у том случају текст се обележи знаковима навода и онда се у фусноти напише име аутора или групе аутора, назив књиге или друге писане форме, издавач, место и година издања, и на крају страна на којој се налази текст. Не сме да се отима туђи теоријски рад и представља као свој. Ствар је веома једноставна!!! Следеће, не сме да буде цитирана већина од укупног броја страна. Што значи да се тражи аутентичност и последица научно-истараживачког рада. Уопште, циљ докторске дисертације јесте да у одређеној области потврди, негира и, што је најважније, помери дотадашње границе искуства и сазнања (рецимо карцином штитасте жлезде или сликарство српског барока, или демографска рецесија Србије од до итд…). Смисао јесте у томе, а ко није кадар за то, дакле није испунуо сијасет услова који важе у писању доктората, њега би комисија професора оборила и онемогућила му звање доктора науке одређене области. Дипломски рад је много, много минорнија ствар и квалитативна као и квантитативна граница је далеко нижа. Докторат је највише звање и сами тим подразумева озбиљан научни и умни рад. Генерално, докторатима су тежили само они који су имали на уму педагошки, дакле професорски или научни рад, рецимо у оквиру института.
Ne slazem se sa vama,Radulovic i ja smo kolege,radila sam diplomski iz iste struke.Koristila sam literaturu,ali samo u cilju pomoci za sopstvenu inovaciju,a nikako da bi iskoristila deo teksta u smislu COPY-PASTE.Na ozbiljnim fakultetima mislim da se i dalje ozbiljno radi,a za taj na kom je guvernerka doktorirala,nikad cula nisam,pa je takav i znacaj njenog rada.Ali u zemlji Srbiji ko te pita za to.
Ono sto bi nekome dalo pravo da brani doktorat mora biti bavljenje naucno-istrazivackim radom.Dakle, mora imati bar 10 strucnih radova objavljenih u relevantnim strucnim casopisima.Da je izlagao svoje teze na medjunarodnim kongresima.Da uziva ugled u
svojoj struci.Takav strucnjak bi imao pravo da pise i brani doktorat.Kod nas je na zalost sve i bukvalno sve maketa( slicna onoj Beogradu na vodi)
Pu pu daleko bilo da te ovakav doktor pregleda il jos gore -operise.
Kada sam upisivao fakultet davne 1997., mogao si da daš 5000 tadašnjih maraka na Medicinskom faksu i već bi bio upisan u drugu godinu! Dakle, ne samo da si za te pare upisao medicinu, već si i očistio prvu godinu. To je bila “javna tajna”, čitav BG je to znao. Odavno Vas leče takvi “doktori”, samo niste primetili.
Ponekad se iznenadim koliko su neki ljudi nesvesni u kakvom blatu mi živimo i koliko je ova “država” zaglibila.
… и??? Шта сад?
Преписала – значи писмена !
Преписала – значи читала !
Још ако је нешто и запамтила … ИХААА !!!
Куку леле, па у овој власти све сами плагијатори и фалсификатори на највишим функцијама у држави! Председник државе – фалсификовао диплому магистра! Гувернерка Табаковић, министар Стефановић – плагирали своје докторате!!! Градоначелник Београда, Синиша Мали, плагирао своју докторску тезу!…. о нижим функционерима веселе коалиције СНС+СПС+ПС+СПО+Партија пензионера+ПСС+Лазански+….. да и не пишем! Ово му дође да је Србија фалсификовани – плагијат!
Ovoj zemlji treba nezavisna komisija formirana od strane drzave za sve sumljive doktorate. Gde bi za svaku 1 predlozili drzavni Univerziteti, 1 ministarstvo novoformirano, 1 SANU i 2 inostrana clana!
“Табаковић је докторирала 2011. године на Факултету за услужни бизнис, на Универзитету Едуконс из Сремске Каменице.”
Ех, да је докторирала економију на Харварду, па да има чиме да се похвали 🙂
Да. То је она горда посланица СНС која је жарила и палила атмосферу својом “честитошћу” и “стручношћу” у Скупштини Србије пре него што је постављена на функцију гувернера Народне банке Србије.
Dobro je publikovati ovakve pljačke, ma koliki domet publikovanja bio ograničen. Kako postići daleko veći efekt? Zvaničnim traženjem ostavke te i takve guvernerke. Jer, ko krade u samoposluzi… uostalo, Laburisti Engleske traže ostavku ministra spoljnih poslva Engleske – samo zato što je bio na promociji neke svoje leve knjige, i to u Beogradu, te tako, suprotno zakonu, zloupotrebio službeni položaj. Šte tek reći za zloupotrebu čitavog doktorata, u osvajanju pozicije…
Први проблем јесте проблем самоодређења неке личности. Други проблем јесте етички проблем. Дакле, треба се само осврнути на меритум ствари из кога произилазе самозапитаности: 1. зашто неко докторира у 50-им?; 2. зашто неко докторира на факултету за који нико никад није чуо?; које је значење доктората? Јесте, главну реч у српској констелацији има глупост. Одавно! Немерљива овоземаљским инструментима. Али, цену глупости плаћа читав народ. Тежити титулама које имају само симулирану вредност, показатељ је доминатног анимализма и материјализма међу домаћом квазиелитом. Човек то није сигурно! Једном прочитах (мислим код А. Тијанића): мозак пун одводних цеви! Све друго констатовати било би сувишно. А народ? Кога брига за народ! Он је по схватању либерал-капитализма ствар са којом се тргује и манипулише. Опредметише човека! А сва она деца која су морално васпитана, која су часно и достојанствено корачала кроз живот, полагала испите, учила и стрепела (свесна безнађа будућности и значења среће овог пута), писала семинарске, научне и друге радове, докторирала након вишегодишњег мукотрпног рада за који се плаћа одређена (често немала) цена? За њих тек нико не мари! То су смо деца. Осуђена од стране политичара на пропаст. (И у Крагујевцу су то исто била ономад, додуше детерминисана синтагмом чета ђака). Али само овде. Само ту је пропаст загарантована (скоро па уставом). Други знају да цене. Порез у крви то је, српски порез који никад нећемо престати да плаћамо. Заправо хоћемо, онда када нестанемо и постанемо само историјски. Наравно, не сме се порећи ни аутодеструктивизам самог народа који више није кадар за премене, нити револуције. Као основни проблем намеће се проблем културе као универзалног и највишег облика једног друштва. Једна од њених битних компоненти јесте образовање-критички надарен појединац! Али ње никад није ни било у интегралном облику. Нова раса којом се управља.
Политика је од новог века, а посебно са почетком XX – да би у XXI доживела врхунац – постала један облик фетишизма. Нека врста друштвеног поремећаја са размерама епидемије, јер друго ништа није преостало чо’еку као надање. То се деси онда кад политичка странка апсорбује све облике живота. Народ је само та неопходна легитимност (то гориво које треба сагорети да би се мрцина машина покренула), битна једино у пар месеци кампање, а остало је представа, глобална представа; или боље брзопотезна шаховска партија у којој жртвују фигуре по слободном осећају мајстора лаика, са тим проблемом што нису ограничени бројем партија (вечито враћање истог: биће боље). Али народ јесте, он је потрошна роба. Поједена фигура. Политичари никада нису делили судбину свога народа (када је реч о новијој историји). Превише су егоцентрични. Дословно схвативши Хомера: смртни богови. Надам се да не помишљају на бесмртност! Истовремено, огромна је провалија између интелктуалне елите и политичке квазиелите. Ови први неће да се изложе, да се боре, да поднесу терет јавне и моралне егзистенције, а ови други, немилосрдни предатори, уживају на позорници светске историје уверени у битност и партиципацију личног фактора.
Затим се долази се до радног места. Ово је уједно врхунац модерног схватања живота као основ, фундамент самом животу. То је главни предуслов породице, њен пресудни чинилац, генеришући нови врсту људи: молећих и понизних. До радног места се не долази, оно се не осваја такорећи, већ се добија, удељује као компензација подобности и послушности.
Сви ми ово веома добро знамо, као што знамо да нам никад неће бити боље, као што знамо да ће увек шака капиталиста држати сво материјално богатство у својим трезорима, да ће се обичан човек, частан и поштен, третирати као анахрон, палеолиткси тип залудности. Биће исмеван и разапињан као пример губитника, јадника, који устаје пре зоре и учествује принудно у општој индустријској трци, коме се на крају баци на рачун пар десетина хиљада бакшиша.
Историја је одређена!!!
Rad je plagiran ako se makar jedna rečenica preuzme od drugoga autora bez citiranja. Isto kao što je džeparoš onaj koji zavuče ruku u tudji džep. Nije od značaja da li je uzeo nešto iz džepa, da li je uzeo 5 dinara ili 5 hiljada. To što neko uzme 5 procenata ili dvadeset procenata tuđeg rada je samo pokazatelj koliko je bahat kao plagijator. Kao što je neko već rekao u komentarima, plagijate u 99 posto slučajeva pišu drugi za novac, a ne oni koji se potpisuju na rad. Za izradu ovakvog plagijata nije potrebno više od 7 do 10 dana “rada”. “Autor rada” ne bi bio neodgovoran prema sebi da tako drsko izvrši plagiranje, pa bi bar svojim rečima napisao ono što je tudje ali bez citiranja. Ali, oni koji rade za novac plagijate nemaju tu vrstu odgovornosti, već gledaju da za što manje vremena završe posao, pa su rezultat plagijati visokog stepena bahatosti. U vladajućoj stranci su skoro svi doktori “nauka” i to je zicer za opoziciju koji treba iskoristiti.
Srušeni su svi sistemi, a među njima obrazovni sistem je urušen, da je to zastrašujuće. Tako da se može reći da je danas teže završiti osnovnu školu, nego fakultet i postati doktor. Lično me ne bi začudilo, da Jorgovanka Tabaković, ovo ne da nije napisala nego nije ni pročitala. “Toma – Diploma” je dokaz, on je u avinu iz Pariza, kažu njegovi sradnici gos. Radeta na konferenciji za novinare, primio informaciju da je položio dva ispita. Sasa Radulović zna, kao čovjek elektrotehničke struke, da se to može samo odvijati na nivou “Kvantne Fizike”. Gdje se elementarna čestica može istovremeno nalaziti na dva mjesta. Mada je to na nivou teotije, nije baš dokazano. Nikolić iz Kragujevca u poznim godinama završava fakultet u Novom Sadu, a onaj Vulin u poznim godinama iz Novog sada ide u Kragujevac da završi fakultet. Ovo su paradoksi strašni, pa gospodo naučnici u SANU, Vi morate imati odgovornost za ovako nešto. Dali je ovo dovoljan alarm za uzbunu, upropastiše nam djecu i oni djeci postaju ugled nažalost. DOSTA JE BILO….
PLAGIRANI PLAGIJATORI!
Kako stvari stoje, vispreni i samorečivi premijer Vučić je okružen doktorima nauka sumnjivog karaktera i doktorata-plagijata (intelektualno ukradeni). Sada se ispostavilo da je i doktorat guvernerge NBS Jorgobanke Tabaković plagijat, a kako to nije uočio mentor M. Dželetović, glavni za finansija Telekoma Srbije i SNS, ni komisija za ocenu. Po svemu sudeći na Univerzitetu u Sremskim Karlovcima domogao se s mukom diplome i Toma Nikolič, sada čuveni master u nauci. Svojevremeno bili su aktuelni sada već zaboravljeni doktorati-plagijati doktoranada: N. Stefanovića, A. Šapića, S. Malog (svi pobrojani članovi SNS), u svom domenu, postigli su velike nadnaučne rezultate za sebe, a narod tu dobrotu nikako da oseti. Nema emotivnosti. Takođe svuda čuveni i proslavljeni čelnik poznate firme u propasti RTB Bor, Blagoja Spaskovski, koji tvrdi da, u glavi drži više od pet doktorata. Nesme ni jednog da obelodani, plaši se, da njegovi stranački drugovi, da mu ih ne pokradu (plagiraju). Spaskovskom smetaju doktori nauka, za jednog legalnog doktoranda je rekao na TV PINK da je “sramota za srpski narod, za Skupštinu” od takvih doktora nauka. Na kraju biće Spaskovski sramota za Srbiju i premijera kakvi pak njih okružuju kvazi doktori nauka-plagijatori. Ostaje ono narodno: “ko laže taj i krade”.