Младих од 15 до 29 година у Србији има 1.322.201, што представља 21% становништва. Они се суочавају са великим животним ограничењима. Уместо да су основни мотиви њиховог социјалног понашања усмерени на обезбеђење личне егзистенције и афирмације, поражавајућа је социјална стварност у Србији да млади ни не виде себе у могућности да планирања и креирају сопствене животе. Зато што не постоји само психолошко и телесно ЈА, него и материјално ЈА, најважнији догађај у животу младих представља „укључивање у свет рада, којим се обезбеђује егзистенција“, тврде психолози. У Србији, млади готово да не успевају да остваре то укључивање у свет одраслих. Огромно ограничење за транзицију младих у одраслост је висока незапосленост.
Према подацима Међународне организације рада из 2015. године у Србији је запослено само 31,8% младих, од тога 47,4% је неформално запослено, односно ради у сивој зони. Висока незапосленост и отежани пут ка финансијској независности у таквој мери уништавају аутономију и виталност младих, да њих две трећине (66,9%) живи са својим родитељима. Степен несамосталности посебно се огледа у податку да 61,3% младих издржавају родитељи. Такав детрименталан израз високе незапослености младих у Србији носи у себи опасне и трагичне демографско-социјалне последице, али и дубоке политичке корене и узроке.
Како у Србији свега 5% младих нема финансијских проблема, неповољан материјалан положај проузроковао је да Србија са стопом од 1,4 детета по жени постане европска земља са најнижим стопама фертилитета. Опадање наталитета је озбиљан процес са којим се суочава Србија. Уз то, проживљавамо и повратак тренда „одлива мозгова“ из деведесетих. Миграције су поново постале доминантни дискурс у јавности. Годишње Србију напусти приближно 30.000 људи, претежно младих и образованих. За онај део омладине који је приморан да остане у земљи, висока незапосленост и финансијска оскудност се манифестују као све озбиљнија претња афективној социјализацији. Низак социо-економски ниво доводи до тога да се нормална осећања која би требала да обележавају емоције младих попут хуманости и грађанско-интелектуалне храбрости, компензују деликвенцијама, алкохолизмом, наркоманијом и насилним понашањима. Шта више, постоји довољно доказа, према тврдњама нобеловца Амартје Сена, да висока стопа незапослености, на пример, као што постоји међу младима у Србији, има далекосежне последице негативних психолошких ефеката, повећања болести, поремећаја друштвеног живота и јачања етно-националистичких напетости и родне неравноправности.
Према подацима из националног истраживања здравља око 55% младих конзумира алкохол у Србији, што говори о преовлађујућем систему вредности и „зависничким навикама“ нашег друштва. Нарочито пораст употребе дрога међу младима раскомадава породице и повећава проценат оболевања од полних болести, као и све већи раст криминала и проституције. Тренутно стање у друштву осликавају и вандализам и хулиганизам као све озбиљнији безбедносни и политички проблем. Поврх тога, јавност је претрпана болесним медијским садржајима који спадају у патологију духа. Упозоравајући је утицај тренутног ТВ програма и новинских листова-таблоида који ужасно кваре и затупљују памет, чинећи омладину све нервознијом и развратнијом. Акумулирани ефекти незапослености и безнађа младих претворили су социјалну стварност Србије у тамни вилајет!
Ако се у узрочним ланцима нашег друштвеног суноврата иде довољно далеко, готово је немогуће да се то не заврши у политици као узроку свих наших пропасти (Љубомир Маџар). Млади у Србији виде искључиво политичке везе као најзначајнији чиниоц у запошљавању. Чланство у доминантној странци на политичкој позорници је кључни фактор за добијање посла. У Србији се политичка моћ искључиво користи да услужи мрежу присталица. Заправо, то указује да у нашем систему преовлађују политички клијентелизам, мито и корупција. У исто време, институције без којих цео систем не функционише се окоштавају. Зато је тржиште у Србији несигурно, непредвидиво и нерегулисано, јер не функционише под рестриктивним условима-јак правни систем и ефикасна администрација. Поврх свега, за младе се испоставља да је високоризично и неповољно, пошто је две трећине младих незапослено, док скоро трећина има привремене послове. Уз то, преко половине (51,6%) привремено запослених и скоро половина (41,3%) стално запослених младих ради мимо и испод стечених квалификација. Таква флексибилизација рада изнуђује депрофесионализацију, што указује колико је заправо систем у Србији растурен и како младима недостаје развијена системска подршка у запошлавању.
Покрет „Доста је било” као централни проблем наше земље види партијске паразитске странке које уништавају Србију. Неспособни партијски кадар са купљеним дипломама у предимензионираном јавном сектору са гломазном јавном потрошњом највећа су препрека редукцији незапослености. „Доста је било” заговара, пре свега, транспарентност на свим нивоима власти како би се спречила неправедна прерасподела средстава у садашњој буразерској економији. Да би се коначно креирало друштвено окружење у којем влада једнакост шанси за све, институцијама система се најпре мора забранити да служе привилегованим на рачун обичних грађана. Уз увођење реда, напредак је даље могућ са објављивањем јавних конкурса са јасним критеријумима и мерилима рада. Политикама „Доста је било” усмереним ка свеукупним променама у економској политици, оснаживању легалног оквира и супростављању партократији, непотизму и корупцији, решавање проблема незапослености у Србији би најзад добило реалну основу.
*Приказани статистички подаци у тексту су преузети из публикације Млади у Србији 2015: стања, опажања, веровања и надања, коју су приредили Смиљка Томановић и Драган Станојевић. Више о овом подацима богатом истраживању можете прочитати овде Линк ка истраживању Млади у Србији
Никола Лакић
Члан покрета Доста је било
из Новог Сада
Коментариши