Miloš Vasić: Tamni vilajet

Prenosimo vam kolumnu Miloša Vasića iz Vremena.

Treba ponekad poslušati Aleksandra Vučića. Lepo je čovek pre neki dan rekao da predizborna kampanja ne treba da traje duže od tri meseca, nije dobro. Sasvim je u pravu: preduge predizborne kampanje imaju tu manu da se pre vremena izduvaju i splasnu; to smo u međuvremenu naučili na našem, ali i na hrvatskom primeru. Vučić to zna: predizborma kampanja treba da bude nalik na one ratove o kojima Amerika sanja – brze i nasilne – pa ako uspe, uspe. Ratovi ispadnu ovako ili onako, ratna sreća tu igra ulogu, ali kampanje su mnogo predvidljivije: nema ratne sreće.

Ovde smo već jednom (pre dve nedelje) izrazili bojazan da bi rani petlovi u ovoj predizbornoj kampanji (za predsedničke izbore, jer za parlamentarne još nismo sigurni, niti treba da budemo) mogli da završe u loncu. Nije nimalo pametno zatrčavati se u taj tamni vilajet baš odmah, čim vas pozovu. Ako vas je neko – ni krivog ni dužnog – izvikao za „predsedničkog kandidata” i krenuo da vas ritualno kolje i pljuje, to ne znači da treba da se odmah primite na takvu provokaciju. Evo zašto: do 9. aprila ostalo je još četiri meseca; za to vreme svašta može da se desi i – desiće se. Iz raznih svojih razloga – koje uvažavamo – razni kandidati poput Aleksandra Popovića iz DSS, pa Boška Obradovića, pa Voje Šešelja i još nekih koji će se tak javiti (možda i rehabilitovani i zastareli Bogoljub Karić), već su se zapljunuli za te izbore ili će uskoro. Neki od njih to rade eto tako, da budu primećeni; neki iz principa; neki sa – možda – realnim ambicijama, poput Voje Šešelja, kome nije prvi put, pa zna šta radi i zašto.

Kad je o Saši Jankoviću reč, strepnja mi je dublja od nade. Naime, mislim da se Zaštitnik građana nepromišljeno zaleteo pre vremena sa objavom svoje kandidature za predsednika republike. Trebalo je da pusti Vučića i njegove da se na tihoj vatri krčkaju i prže do poslednjeg trenutka. Znam da može veoma brzo da prikupi tih deset hiljada potpisa za kandidaturu, pa u tom smislu nema potrebe za žurbom. Njegovo objašnjenje da želi da predstavlja sve građane Srbije za svaku je pohvalu, ali nije političke prirode. Ovo je politika, a politika se vodi preko stranaka. Kakve su nam stranke – to znamo. Vanstranački kandidati nemaju šanse na ovoj političkoj pozornici, makar kako pošteni, sposobni, pametni i dobri bili. Poštenje, pamet, sposobnosti i dobrota ne igraju ulogu u ovoj igri. Ovde je reč o političkoj taktici: ne kandiduješ se pre vremena, pre poslednjeg trenutka, jer se tako nameštaš za dugu i odvratnu kampanju pljuvanja, koja već traje, ali nije pametno produžavati je nepotrebnim nameštanjem. Trebalo je da Saša Janković sačeka do poslednjeg trenutka, dostojanstven u svom svojstvu Zaštitnika građana, pa da se tek onda kandiduje. Ovako se izložio višemesečnom linču Vučićevih tabloida i reality televizija, koji svi jedva čekaju da ga se dokopaju, kao da do sada nisu. Tek sada će.

To se inače zove „tamni vilajet” u narodnoj predaji. Ko uzme, kajaće se; ko ne uzme kajaće se; ima takvih situacija i u preferansu. Ima ipak neke razlike: ko se sagnuo i uzeo – kajao se što nije više: bolje je ponekad ne saginjati se. Saša Janković dovoljno je mlad i pametan da sebi jednoga dana otvori političku karijeru, mnogo zahvalniju i perspektivniju od sumnjive šanse da postane predsednik republike 9. aprila 2017. godine. Taktički gledano, tog 9. aprila 2017. niko ko nema jasnu i snažnu podršku Aleksandra Vučića neće i ne može postati predsednik republike; i tačka. Nema šanse, stvar je jasna i očigledna.

Dobro sad: javljaju se glasovi koji smatraju da je dobro kandidovati se protiv svih šansi i izgleda – pa da barem ostane u istoriji kao gubitnik, ali „moralni pobednik” itd. „Moralna pobeda” na izborima ne znači svečano ništa; znači samo pobeda, takva kakva je, a ne „moralna”; moral s tim nema nikakve veze. Tako se januara 2000. godine Dražen Budiša proglasio za „moralnog pobednika” predsedničkih izbora u Hrvatskoj (pobedio je Stipe Mesić), pa se čak drznuo da se, kao „moralni pobednik”, kandiduje za potpredsednika republike. To, da oprostite, nekako ne biva: koje na izborima pobedio – on je pobedio. „Moralni pobednici” ostaju za marljive istraživače političke istorije Srba i Hrvata, one koji imaju vremena da se bave izgubljenim slučajevima. Politička matematika jasna je. Ukratko: svako se može – o sopstvenom trošku – kandidovati za predsednika prepublike ili bilo šta drugo; ako izgubi – ko mu je kriv… Ako je stanje stvari takvo kakvo je, a jeste, kandidovati se za unapred nedostižnu poziciju besmisleno je. Bilo kakva „moralna dobit” iz toga krajnje je sumnjiva, jer će se zaboraviti mesec dana posle izbora, osim ako se ne pojave neke dileme oko brojanja glasova, za šta su šanse male, ako ne i zanemarljive.

Drugim rečima, Saši Jankoviću bilo je pametnije da sačeka do poslednjeg trenutka, pa da se onda kandiduje ili ne (bolje ne), umesto da se namešta napornoj i ponižavajućoj kampanji, odnosno nastavku postojeće ponižavajuće kampanje, do 7. aprila 2017. U bilo kakvoj hladnoj i razumnoj političkoj analizi ne mogu se naći dovoljni razlozi za ovu preuranjenu kandidaturu. Uz dužno poštovanje i uvažavanje svih onih koji su tu kandidaturu poduprli do sada, skrušeno smatram da je potez kobno preuranjen i neproduktivan. Naravno da ću podržati Sašu Jankovića (znam čoveka); naravno da ću glasati za njega (pa šta bude; neću valjda za njega, ane za Šešelja ili nekog Vučićevog, pa makar i Tomu ili Rističevića); ali mi od toga neće biti nimalo lakše. To se radi drugačije, a ne ovako.

Izvor:Vreme
Autor: Miloš Vasić