Све је отишло у… у … УППР

Преносимо вам чланак Мијата Лакићевића.

Пре неки дан Данас је објавио да Политика АД иде у стечај. На то је стигла хитра реакција – није у стечај него у УППР. Да не буде забуне, Политика АД није исто што и дневни лист Политика. Издавач “најстаријег дневног листа на Балкану” је предузеће Политика новине и магазини, које је у подједнаком власништву Политике АД и фирме Ист медија група (Мирослава Богићевића) из Русије.

УППР, да и то одмах разјаснимо, скраћеница је за унапред припремљени план реорганизације, неку врсту предсобља стечаја, у којем се предузећу даје још једна прилика да у договору с повериоцима направи и реализује план (финансијског) пословања који ће фирму спасити дефинитивног гашења.

Ова шанса, међутим, у пракси се своди на то да држава, у разним својим облицима и “агрегатним стањима”, одустане од својих потраживања или их претвори у власништво. Управо се ово последње десило у случају Фабрике аутомобила Прибој.

Повериоци онога што је остало од некадашњег гиганта, а није остало много, углавном државни фондови, у крајњој линији дакле држава сама, прихватили су УППР, тј. постали су власници творнице камиона. Шта ће здравственом или пензионом фонду ФАП није јасно ни њима, али њих нико није ни питао. Нису они то ни постали драговољно него по једном декрету Владе Србије (од 27. октобра 2016), којим су државни повериоци обавезани да своја потраживања претворе у трајни улог. Интересантно је, узгред, да се међу новим власницима ФАП-а налази и Инвестбанка, која је и сама одавно у стечају (али још није умрла, а ка’ће не зна се).

Управо је њена судбина најбољи показатељ да стечај уопште није баук, можете и после њега, као фирма, сасвим лепо да се наживите. Или, узмимо, други, свежији пример: Танјуг не да је отишао у стечај, него је формалном одлуком владе ликвидиран написмено и начисто – па шта? Ено га и даље жив, мада не баш и здрав, али ко данас уопште не пати од неке врсте неликвидности.

Не важи то само за државне фирме. Ево, ових дана Блиц је објавио заправо стару вест, још из августа, да је јавно предузеће Србијагас преузело приватну фирму “Тоза Марковић” из Кикинде тако што је потраживања претворило у власништво. Дакле, то што је неко предузеће својевремено приватизовано никако не значи да опет неће бити национализовано. Или је боље рећи – опет приватизовано пошто је, како пишу новине, ТМ сад практично приватно предузеће врхушке из СПС-а, на челу са Бајатовићем, која тамо навелико запошљава своје заслужне кадрове.

Треба ли наглашавати да је Србијагас одавно зрео за стечај јер своје дугове од милијарду евра никада неће моћи да врати и одржава се у животу само захваљујући издашној буџетској помоћи и да је због тога једна од највећих опасности за српске државне финансије.

Али, будимо реални, Србијагас је такорећи “последње уточиште” за армију еспеесоваца, последње или бар једно од последњих утврђења некад огромне СПС-ове империје која се звала јавни сектор Србије. Све је то мање-више преузео СНС. Па сад, пошто га је преузео, практично одустаје од једног од најважнијих елемената реформе – отпуштања вишка запослених. Планирано је, наиме, да се број државних службеника (у року од три године, 2015-2017) смањи 75.000, што је заправо врло скроман циљ јер чини свега 10-12 одсто укупно запослених у јавном сектору Србије. Сада је јасно да се од тог плана одустаје: то говори нова министарка, али и подаци – уместо 50.000 у прве две године јавни сектор је напустило мање од 20.000 запослених. Много је значајније то што се запосленост смањује искључиво по основу одласка у пензију, а да никаквог отпуштања лоших радника нема. То је управо оно што одговара СНС-у, који је након преузимања власти неколико десетина хиљада својих чланова сместио у државне јасле. И намерава да то и даље чини пошто министарка грађевинарства најављује нова запошљавања у општинама (где званично још увек важи забрана), наводно да би се убрзала легализација бесправно подигнутих објеката (која је требало да се заврши до краја прошле године) и наводно само на одређено време, али док то време прође – појео вук магарца.

Илустративан је у овом контексту скорашњи пример из Пећинаца. У овој малој општини, са свега двадесетак хиљада становника, локални службеници су се досетили како да доакају ограничењу плата, па су основали 62 комисије, на основу чега је њих 30 поделило 14 милиона динара (у просеку 4.000 евра годишње сваком). Али, СБПОК (Служба за борбу против организованог криминала) не пада на памет да иде у Пећинце; она не излази из Чајетине, где контролише пословање политички неподобног Стаматовића. А гле случајности, ваљда за сваки случај, у исто време кад и СБПОК, у Чајетину је навратио и Андреј Вучић.

Све у свему, чини се да је и цела Србија ушла у својеврсни УППР. Само не на микро, него на макроплану. Односно, тачније, не “унапред припремљен план реорганизације” него унапред припремљен план редистрибуције. Присуствујемо заправо великој прерасподели националног богатства. Чланови СНС преузимају туђе фирме и добијају послове на државним тендерима; они добијају послове у државним органима, у државним предузећима, у државним установама; они добијају сигурне плате, они добијају стамбене кредите и купују станове, купују земљу, купују…

Као и свака транзиција, дакле, и ова има своје губитнике и своје добитнике: први су грађани Србије, други су припадници Српске напредне странке.

Мијат Лакићевић
Пешчаник, 28. новембар 2016.