Konačno imamo novu 1389. godinu. Došlo je vreme ponovo odbraniti svetu srpsku zemlju i dati život za dobro naroda. Evo novog Miloša Obilića, kako sa okrenutim kopljem jaše ka sultanu sa namerom da se žrtvuje i život da za otadžbinu. Danas, 2017. tu ulogu ima jedan sasvim prefinjeni i nadasve ukrašeni vozić „Đura“.
„Đura“ je toliko nalickan. Lepote svih stanica „Moskovskog metroa“ su u njega stale. Prosto je neverovatno da toliko kulturne baštine jedne države može stati u jedan voz. Toliko malo kulture je ostalo u ovoj našoj Srbiji. Plašim se da u tog „Đuru“ nismo ubacili suviše. Možda smo čak i svu preostalu kulturu ove zemlje strpali u taj voz i poslali je u jednom pravcu, tamo gde je ne žele, na put bez povratka.
A tek spolja da ga vidite. Pravi lepotan. Njegovi natpisi kojima je okićen, kao gospodin Goluža, najavljuju put u večnu slavu. Dužina njegovog života meri se brojem stanica na kojima će se slikati.
Ko je hrabri mašinovođa ovog lepotana? Otpravnik vozova smeo je samo do Topčidera. Za mašinovođu bi trebalo nameniti jedan orden za hrabrost. Ako našeg predsednika ne puštaju da uđe na to naše Kosovo, koliko treba tek da bude hrabar jedan mašinovođa, koji sa natpisom “Kosovo je Srbija” sme da uđe tamo.
Za “Đuru” smo celog dana mnogo brinuli. Hoće li stići bezbedno? Situacija je kao na filmovima o Divljem zapadu. Kada kauboji prevoze nešto vredno vozom, a Indijanci ih presreću i onda dolazi do obračuna širokih razmera u kome kauboji uvek pobeđuju. Međutim kauboji koji nas tamo čekaju su ipak na nekoj drugoj stani. Hoće li “Đura” preživeti ?
Kako neće da preživi kada smo novcem poreskih obveznika nakinđurili našeg “Đuru”. Kako da dopustimo da neko našu kulturnu baštinu uništi ? Onda smo dodali još malo novca naših poreskih obveznika da ga usput zaštitimo, da mu neko ne naudi. Onda smo na kraju, pošto prema dokumentima koje smo potpisali naše bezbedonosne strukture ne smeju da priđu Kosovu, napravili jedan polukrug i poterali lepog “Đuru” nazad za Beograd.
Kultura je spašena. Uspeli smo i da dokažemo da tamo neki Albanci ne žele mir. E sada, da smo poslali običan voz kao što saobraća na liniji Kraljevo-Kosovska Mitrovica ili Beograd-Bar bilo bi drugo. Znate to su oni vozovi kojima se putuje po 20 sati, koji su u stanju poluraspada i nisu ni nalik “Đuri”. Takav jedan voz bi možda prešao granicu i zapravo prevozio putnike svakog dana i povezivao ljude.
Pa kako to da bi jedna raspala kompozicija pre bila primljena na naše Kosovo pre nego lepi “Đura”? Tako lepo. Vozić “Đura” bio je oslikan isključivo srpskim motivima. U njemu nema motiva koji su deo kulturne baštine kosovskih Albanaca. “Đura” je vozić na partijskom zadatku, finansiran iz džepova poreskih obveznika.
Mi poreski obveznici želimo da nam kultura ne bude u vozovima već u ustanovama. Mi poreski obveznici želimo da nam pruge i vozovi budu makar sigurni i čisti, ako već nemamo novca za brže i savremenije. To želimo i za naš autobuski saobraćaj. Želimo da imamo tačne redove vožnje. Želimo da čekamo prevoz na stanicama koje nisu privremeno izmeštene zbog sudskih sporova.
Mi poreski obveznici odbijamo da plaćamo vaše voziće na tajnom zadatku i da potpirujemo netrpeljivost i ratne igre. Tačka.
Veselin Medenica
član pokreta “Dosta je bilo” , Palilula – Beograd
Navedite mi neki primer kulturne baštine kosovskih Albanaca. Mnogi od njih kažu da je sve što je u voziću naslikano upravo to.
Nažalost, pošto je situacija kakva jeste i ovo je stvar dogovora za pregovaračnkim stolom. Ako će već kultura biti u vozu, onda dogovorite šta može, a šta ne, ako je u interesu spajanje ljudi. Najbolje je da uopšte ne ulazi u voz. Mogao bih Vam navoditi prema teritoriji kojoj pripada, prema aktuelnoj listi u UNESKO, prema jeziku, prema različitim političkim frakcijama samih Albanaca. Ono što znam je da kulturna baština Kosova ne može postojati bez svoje druge polovine, ma koja ona bila i čim se deli na polovine tu je reč o politici a ne o kulturnoj baštini.