Лед је чврсто агрегатно стање воде

Тек што је започела планирана пауза у раду Скупштине Србије сусретосмо се са непланираном силом природе која некако увек изненади и затекне неспремне надлежне органе који би требало да брину о превентиви како би ублажили негативне последице те исте силе. Природа не зна за скупштинске планове и процедуре, није ни заинтересована за на брзину донете законе, не разуме се у штетне приватизације, јавно-приватно партнерство и концесије… Природа не прашта грешке, немар и незнање. Природа не прашта, а не треба да опросте ни грађани Србије.

Шта је то што грађани Србије не би требало да опросте ових мразних дана када је цео водоток Дунава залеђен, а није осликан лирском белином већ хаваријом и опасношћу од ледене стихије? Не треба да опросте чињеницу да су изложени опасности и штетним последицама природне силе које су могле да се избегну. Постоји читав низ државних институција које се баве овом проблематиком. Постоје Закони и правилници који регулишу ову област. Али чему закони и правилници кад их не спроводи законодавац. Чему Закон о водама кад га не спроводи Министарства пољопривреде, водопривреде и шумарства као и јавна предузећа одређена тим истим Законом да га спроводе. Чему Закон о пловидби и лукама на унутрашњим водама кад га не спроводи Министарство саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре? О чему су размишљали министри када су припремали те законе? О чему су размишљали посланици када су усвајали те законе по хитном поступку, незнајући да усвајање значи и обавезу поступања по Закону? Да ли су размишљали о техничком одржавању водних путева и интервентном одржавању? НЕ! Размишљали су о давању у закуп водног земљишта, о јавно приватном партнерству и концесијама везаним за водно земљиште у јавној својини. Размишљали су о добити од шљункара, приватизацији приобаља и лука, о таксама за пловне објекте. Размишљали су о продаји природних ресурса Србије.

Пут Закона о водама и пловидби на унутрашњим водама је дуг подједнако као и списак криваца за последице ледене стихије на Дунаву. Једина одбрана од леда је склонити се на време од леда. Време склањања од леда је време обуставе пловидбе. Обуставу пловидбе најављује Лучка капетанија Београда на основу своје стручне процене и на основу егзактних података којима располаже Републички хидрометеоролошки завод. Радно време Лучке капетаније је канцеларијско, осмочасовно. Радно време Дунава је у двадесетчетворочасовно. У тој неусклађености радних времена постаје упитно да ли је време обуставе пловидбе исправно. Неки сматрају да је прерано обустављена пловидба, неки да је прекасно, а Лучка капетанија Београд да је баш у правом тренутку. Све то је мање важно у односу на чињеницу да је у тренутку обуставе пловидбе инспекција дозволила да неки пловни објекти остану на Дунаву и то необезбеђени на начин како прописује Закон (сидрење са два сидра, везивање одређеним челичним сајлама и сл). Та иста инспекција која је дала дозволе за рад тим пловним објектима сад указује на чињеницу како нису прописано обезбеђени за лед. Поставља се питање, на основу чега су ти објекти добили дозволе ако не испуњавају прописане техничке услове. Да ли је требало да ти објекти, непосредно пре обуставе пловидбе, буду премештени у зимовник на Сави (зимовник је географски појам за територију на води где се склањају пловни објекти). Слика у оку пролазника је материјална штета као последица леда. Слика у оку стручних је страх за људе који су у тим истим објектима безбрижно славили јануарске празнике. Све у свему и слика са непокретним бродовима и разрушеним сплавовима замрзнута је као и површина Дунава.

Да би се слика одмрзла и бродови и барже покренуле по Дунаву чекали смо ледоломце из суседне Мађарске, а све у складу са вишедеценијским споразумом са Мађарском. Ледоломци из Мађарске се нису први пут у новијој историји Србије појавили на току Дунава у Србији али зато се наши ледоломци нису појавили први пут у новијој историји Србије 2012. године, као и сада. Наша два ледоломца “Вучево” и “Чакор” стоје укотвљени, оковани ледом још од времена једне неуспешне приватизације када је приватизована једна од највећих бродарских фирми “Херој Пинки”. За трећи, најновији ледоломац “Петроварадин”, не зна се на којим водама разбија лед. Све приватизације у Србији па и ова су рађене на штету грађана Србије, те тако обавеза разбијања леда на Дунаву није постала и обавеза новог власника. Дунав нема радно време и не интересују га претходне власти једнако као и данашња па ни да ли је приватизација извршена 2006. или 2011. године, он се леди по законима природе које једино надлежни за сигурну пловидбу, покушавају да игноришу.

Вода увек нешто носи. Како је лед само чврсто агрегатно стање воде, избацио је на обалу кривицу за немар, небригу и лоше газдовање водама. Испловили су нестручност, незнање и неискуство Министарства за саобраћај, грађевинарство и инфраструктуру, Министарства за пољопривреду, водопривреду и шумарство, Сектора за ванредне ситуације МУП-а као и свих инспекцијиских служби надлежних за воде и пловне путеве. Можда је потребно у новијој историји Србије формирати министарство за лед и последице од негативног дејства леда како би имали у низу још једно министарство које доноси законе које не поштује и ради на штету својих грађана. Можда нам “може помоћи само Бог“ како нас је за време поплава 2014. Године тешио и данас актуелни директор ЈП Србијаводе. Једно је сигурно, природа не прашта а не би требало да праштамо ни ми.

Соња Павловић
народна посланица
чланица покрета “Доста је било”, Нови Београд