Преносимо вам саопштење удружења Транспарентност Србија поводом конкурса за директоре јавних предузећа.
Транспарентност Србија (чланица Transparency International) указује да је изјава министра привреде о конкурсима за директоре јавних предузећа потврдила бојазни које смо износили у доба доношења Закона о јавним предузећима, у погледу квалитета законских норми и спремности да се оне макар на формалном нивоу поштују.
Рок да се на конкурсу изаберу директори јавних предузећа истиче 3. марта 2017. Министар привреде Горан Кнежевић најављује (хттпс://гоо.гл/5опБ9Q) расписивање конкурса “наредних дана” и пробијање рокова од “пар дана” уз оцену да то није значајно јер је “важно да добро урадимо конкурсе, да се јаве најквалитетнији људи који ће знати на много бољи и квалитетнији начин управљати тим великим системима”.
Ово би, по мишљењу ТС, можда била и охрабрујућа изјава да је Закон о јавним предузећима, који је усвојен у фебруару 2016. године, дао кратак прелазни рок за расписивање конкурса, па да због парламентарних избора или било ког другог конкретног разлога, није било времена да се спроведу конкурси. Међутим, рок је био чак годину дана, што смо оценили као предугачак период http://www.transparentnost.org.rs/index.php/sr/aktivnosti-2/pod-lupom/8197-apel-poslanicima-da-amandmanima-poprave-zakon. Наиме, вишеструко штетно и незаконито „в.д. стање“ је у то доба трајало већ неколико година, а за саму процедуру конкурса је довољно неколико месеци. Из изјаве овог, као ни било ког другог члана Владе, нисмо чули на шта је Влада потрошила пуних 12 месеци од доношења Закона, односно период од августа 2016, када је наставила да ради у измењеном саставу.
Подсећамо да су Закон о јавним предузећима из 2012, а затим и његов наследник из фебруара 2016, донети уз прокламацију намере професионализације управљања и отклањања партијске контроле над јавним предузећима. Али, 2013, због коалиционих договора, у неким предузећима конкурси нису ни расписани, а у већини нису окончани ни после неколико година. Та појава је била јасна демонстрација одсуства воље да се спроведе деполитизација, чак и по цену кршења правила. Иначе, тада је био постављен рок Влади за расписивање конкурса, али не и за њихово окончање.
Додуше, Закон из 2016, донео је и неке позитивне промене у погледу избора директора. Међутим, у погледу рокова он садржи сличан недостатак – сада постоји само рок до када конкурси морају да се окончају, који очигледно неће бити поштован, али не и рок до када су морали бити расписани.
Apsolutno podrzavam departizaciju javne uprave kao i drzavnih administrativnih struktura. U Kanadi su cini mi se prosle godine odrzani izbori i prijatelj Kanadjanin mi je rekao da su izbori u Kanadi ‘prakticno suvisni’ – iskusne birokrate i tehnokrate decenijama operativno vode zemlju uspesno i ne smenjuju ih vlasti kako dolaze. Ponekad se u parlamentu povede zustra rasprava oko nekog zakona i tu im se zavrsava sustina visestranacja.
Mene zanima kako Djb planira da postavlja ljude na javnim konkursima, kako bi se delegirali clanovi komisije koji bi odlucivali o kandidatima, kako bi se odredjivala njihova kompetentnost? Koji bi kandidati imali prednost za vrsenje javnih funkcija jer popunjene CV-jeve mahom imaju partijski ljudi dok nepartijski mozda nemaju nikakve radne reference?
Licno bih uvek pre postavio nekog za koga se proceni da je bistar, vredan i posten, pa makar i bez posebnog iskustva, svaki posao se vremenom nauci, nego ljude sa debelim CV-ijevima stecenim kao partijski vojnici.
Naravno, sa uvodjenjem transparentnosti u javni posao i mogucnost zloupotrebe ce biti iskljucena ili znacajno smanjena.
U CV-u treba obavezmo da bude uz radno iskustvo na rukovodecim mestima i transparentno dokazan bilans rada tog preduzeca u vreme dok je kandidat bio na tom mestu. Znaci, ako je bio direktor nekog javnog ili drzavnog preduzeca a to preduzece u to vreme pokazalo gubitke, kandidat ne zadovoljava i njegova kandidatura otpada. Takodje i kandidat koji prodje na konkursu bi morao da ima konkretan biznis plan za to javno preduzece sa tacno navedenim rokovima u kojima bi morao da ispuni planove. Kasnje je ili neispunjenje planova bi moralo automatski da povlaci njegovu smenu pa i krivicnu i materijalnu odgovornost.
Tako ne bi imali slucaj da ministar privrede u svom CVu ima da je bio vlasnik i direktor tri privatna preduzeca i da su sva tri otisla u stecaj.
Njegovo iskustvo ocigledno pokazuje da nije sposoban ni da vodi jedno obicno preduzece, a kamo li privredu drzave.
Ili situaciju da direktor drzavnog preduzeca godinama pravi katastrofalne gubitke a da i dalje bude na toj funkciji i da se njegova privatna imovina i imovina clanova porodice drasticno uveca.
Plata direktora, odnosno menadzera mora direktno i proporcionalno zavisiti od profita koji preduzece ostvaruje. Samo tako uz zakon o poreklu imovine i nezavisne poreske i finansijske kontrole nesto se moze promeniti.
Sa takvim sistemom neko ko nije sposoban nece se ni usuditi da konkurise na rukovodece mesto, odnosno sam ce podnositi ostavku ako uvidi da nije sposoban za posao koji mu je poveren.