Prenosimo vam saopštenje udruženja Transparentnost Srbija povodom konkursa za direktore javnih preduzeća.
Transparentnost Srbija (članica Transparency International) ukazuje da je izjava ministra privrede o konkursima za direktore javnih preduzeća potvrdila bojazni koje smo iznosili u doba donošenja Zakona o javnim preduzećima, u pogledu kvaliteta zakonskih normi i spremnosti da se one makar na formalnom nivou poštuju.
Rok da se na konkursu izaberu direktori javnih preduzeća ističe 3. marta 2017. Ministar privrede Goran Knežević najavljuje (https://goo.gl/5opB9Q) raspisivanje konkursa “narednih dana” i probijanje rokova od “par dana” uz ocenu da to nije značajno jer je “važno da dobro uradimo konkurse, da se jave najkvalitetniji ljudi koji će znati na mnogo bolji i kvalitetniji način upravljati tim velikim sistemima”.
Ovo bi, po mišljenju TS, možda bila i ohrabrujuća izjava da je Zakon o javnim preduzećima, koji je usvojen u februaru 2016. godine, dao kratak prelazni rok za raspisivanje konkursa, pa da zbog parlamentarnih izbora ili bilo kog drugog konkretnog razloga, nije bilo vremena da se sprovedu konkursi. Međutim, rok je bio čak godinu dana, što smo ocenili kao predugačak period http://www.transparentnost.org.rs/index.php/sr/aktivnosti-2/pod-lupom/8197-apel-poslanicima-da-amandmanima-poprave-zakon. Naime, višestruko štetno i nezakonito „v.d. stanje“ je u to doba trajalo već nekoliko godina, a za samu proceduru konkursa je dovoljno nekoliko meseci. Iz izjave ovog, kao ni bilo kog drugog člana Vlade, nismo čuli na šta je Vlada potrošila punih 12 meseci od donošenja Zakona, odnosno period od avgusta 2016, kada je nastavila da radi u izmenjenom sastavu.
Podsećamo da su Zakon o javnim preduzećima iz 2012, a zatim i njegov naslednik iz februara 2016, doneti uz proklamaciju namere profesionalizacije upravljanja i otklanjanja partijske kontrole nad javnim preduzećima. Ali, 2013, zbog koalicionih dogovora, u nekim preduzećima konkursi nisu ni raspisani, a u većini nisu okončani ni posle nekoliko godina. Ta pojava je bila jasna demonstracija odsustva volje da se sprovede depolitizacija, čak i po cenu kršenja pravila. Inače, tada je bio postavljen rok Vladi za raspisivanje konkursa, ali ne i za njihovo okončanje.
Doduše, Zakon iz 2016, doneo je i neke pozitivne promene u pogledu izbora direktora. Međutim, u pogledu rokova on sadrži sličan nedostatak – sada postoji samo rok do kada konkursi moraju da se okončaju, koji očigledno neće biti poštovan, ali ne i rok do kada su morali biti raspisani.
Apsolutno podrzavam departizaciju javne uprave kao i drzavnih administrativnih struktura. U Kanadi su cini mi se prosle godine odrzani izbori i prijatelj Kanadjanin mi je rekao da su izbori u Kanadi ‘prakticno suvisni’ – iskusne birokrate i tehnokrate decenijama operativno vode zemlju uspesno i ne smenjuju ih vlasti kako dolaze. Ponekad se u parlamentu povede zustra rasprava oko nekog zakona i tu im se zavrsava sustina visestranacja.
Mene zanima kako Djb planira da postavlja ljude na javnim konkursima, kako bi se delegirali clanovi komisije koji bi odlucivali o kandidatima, kako bi se odredjivala njihova kompetentnost? Koji bi kandidati imali prednost za vrsenje javnih funkcija jer popunjene CV-jeve mahom imaju partijski ljudi dok nepartijski mozda nemaju nikakve radne reference?
Licno bih uvek pre postavio nekog za koga se proceni da je bistar, vredan i posten, pa makar i bez posebnog iskustva, svaki posao se vremenom nauci, nego ljude sa debelim CV-ijevima stecenim kao partijski vojnici.
Naravno, sa uvodjenjem transparentnosti u javni posao i mogucnost zloupotrebe ce biti iskljucena ili znacajno smanjena.
U CV-u treba obavezmo da bude uz radno iskustvo na rukovodecim mestima i transparentno dokazan bilans rada tog preduzeca u vreme dok je kandidat bio na tom mestu. Znaci, ako je bio direktor nekog javnog ili drzavnog preduzeca a to preduzece u to vreme pokazalo gubitke, kandidat ne zadovoljava i njegova kandidatura otpada. Takodje i kandidat koji prodje na konkursu bi morao da ima konkretan biznis plan za to javno preduzece sa tacno navedenim rokovima u kojima bi morao da ispuni planove. Kasnje je ili neispunjenje planova bi moralo automatski da povlaci njegovu smenu pa i krivicnu i materijalnu odgovornost.
Tako ne bi imali slucaj da ministar privrede u svom CVu ima da je bio vlasnik i direktor tri privatna preduzeca i da su sva tri otisla u stecaj.
Njegovo iskustvo ocigledno pokazuje da nije sposoban ni da vodi jedno obicno preduzece, a kamo li privredu drzave.
Ili situaciju da direktor drzavnog preduzeca godinama pravi katastrofalne gubitke a da i dalje bude na toj funkciji i da se njegova privatna imovina i imovina clanova porodice drasticno uveca.
Plata direktora, odnosno menadzera mora direktno i proporcionalno zavisiti od profita koji preduzece ostvaruje. Samo tako uz zakon o poreklu imovine i nezavisne poreske i finansijske kontrole nesto se moze promeniti.
Sa takvim sistemom neko ko nije sposoban nece se ni usuditi da konkurise na rukovodece mesto, odnosno sam ce podnositi ostavku ako uvidi da nije sposoban za posao koji mu je poveren.