Основне и средње школе затворене за нове технологије

Прошле недеље у Београду у организацији Британског савета у Србији одржана је конференција о новим технологијама у образовању (заједно са пратећим сајмом технологије на коме су излагале компаније из ове области). Тај скуп је осмишљен да оствари више циљева, да буде место сусрета и размене искустава наставника из разних српских градова, али и место упознавања са порукама и праксом страних предавача, пре свега из Велике Британије и региона. Тема нових технологија у образовању актуелна је у многим образовним системима данас. Србија заостаје Србије на том пољу и питање је да ли је наше министарство просвете спремно да се нове дигиталне технологије заиста уведу у све школе у Србији?

Ако се погледа „Акциони план за спровођење стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године“ доступан на интернет страници Министарства, у њему се помен нових информационих технологија налази тек код акција које се тичу високог образовања (ВО-ЗД23 Унапређење у примени нових метода учења, информационих технологија и е-учења, рок децембар 2020. год.) и образовања наставника (ПД-ОН08 Оспособљавање наставника за примену нових метода учења, информационих технологија и е-учења у настави, рок јануар 2020. год.). У оба случаја, планира се да се унапреде методологије и технологије наставе – развијањем препорука за примену технологија у образовању са роком јануар 2019. год. Међутим, за основно и средње образовање нове дигиталне технологије нису ни поменуте и могу се евентуално „скривати“ код активности везаних за образовне стандарде појединих школских предмета. Другим речима, министарство експлицитно не планира да основне и средње школе технолошки приближи времену у коме живимо, времену паметних телефона, таблета, рачунара и широкопојасног интернета 24/7.

Насупрот томе, ова тродневна конференција говорила је о томе да су нове технологије алати које наставници треба да користе у школама ради веће ефикасности наставног процеса у свим школским предметима и који деци могу да олакшају учење градива и развију креативност. Штавише, сами наставници из наших школа су кроз бројне успешне примере приказали на који начин те алате већ користе са својим ученицима. Ови помаци у смеру више ИКТ-а у школама почивају пре свега на личној иницијативи, знању, вештинама, енергији и одлучности самих наставника. Док је то тако, помаци ће остати спорадичне појаве.

Један број излагања односио се на програмирање и разлоге због чега је важно да деца добију одређени број и квалитет часова посвећених програмирању. Не само да је битно да кроз програмирање деца стекну појам о креирању апликација за уређаје које користе, већ и да овладају операцијама логичког размишљања и решавања проблема. Тренутно је настава информатике спојена са општетехничким образовањем, а ученици кроз њу ретко где заиста остваре упознавање са програмирањем.

Да ли ће након овог скупа најодговорнији људи задужени за образовање бити сигурнији и одлучнији у идеји да се мора учинити више за примену нових технологија у школама? Надајмо се најбољем. А о томе шта би се могло учинити, издвојићемо само пар примера.

Један пример иновације је из Економске школе из Сарајева, која још од 2010. године у сарадњи са Економским факултетом има у сваком полугодишту једну седмицу наставе учења на даљину тј. путем онлајн курсева. Током те седмице ученици не долазе у школу, а образовним садржајима тј. часовима приступају преко интернета у време које сами одаберу, при чему су им наставници на располагању преко интернета. Наставници су за онлајн облик рада прилагодили чак 60 курсева/часова.

Гост из Загреба (из Хрватске академске и истраживачке мреже CARNet) представио је започети пилот пројект „е-Школе: Успостављање система развоја дигитално зрелих школа“, суфинансиран из средстава Европске уније. Под дигитално зрелом школом подразумева се школа у којој се примена ИКТ не ослања само на ентузијастичне појединце, него се планира и имплементира на нивоу школе у свим наставним и пословним процесима и у целокупном подржавајућем окружењу. За време трајања овог пројекта 2015-2018. год. требало би да њиме буде обухваћено 10% свих школа у Хрватској.

Гошћа из Финске, из организације hundrED, говорила је о њиховом пројекту у коме су скупљена размишљања 100 водећих људи из света образовања о томе како ће се образовање развијати у будућности. Расправа о будућности образовног система који се мења недостаје у нашем систему. Независно од погледа у будућност, за наш образовни систем је врло корисно погледати и други пројект ове организације, која на својој интернет страници промовише већ примењених 100 образовних иновација из Финске. Када би неко направио сличан домаћи сајт, ваљда би образовне установе из Србије имале да евидентирају понешто као иновације до којих су дошле.

На конференцији се могао научити један појам – BYOD, bring your own device, на српском “донеси сопствени уређај”. То карактерише приступ коришћењу технологије у настави где се платформе и садржаји креирају да буду доступни на оним уређајима које деца сама доносе, тј. које њихови родитељи финансијски могу да им омогуће. Чини се да је то приступ који доминира у Србији, и то без икакве бриге за финансијску подршку деци која не могу да донесу никакав уређај. При том, негде у позадини остаје питање: због чега нисмо никада ни покушали, као држава и друштво, да применимо приступ у коме наш буџет има ставку: добар ИТ уређај за свако дете у Србији?

Према подацима Републичког завода за статистику, у школској 2015/16. години у основне школе било је уписано 551.607 деце, а у средње школе 253.997 деце, дакле укупно 805.604 деце. Ако претпоставимо да се добар ИТ уређај може набавити за 300 еура, моментално и универзално опремање школске деце у Србији ИТ уређајима коштало би 241,7 милиона евра. Наравно, то је хипотетичка ситуација из које треба извући неке закључке. Као на пример, шта би онда надлежнима био изговор да нисмо спремни за нове технологије?

др Ивана Ивковић
одборница у Скупштини ГО Чукарица
чланица покрета “Доста је било”, Београд