Биљић: Картели и монополи заштићени

Област заштите конкуренције је за ЕУ одувек била једна од кључних области. Разлог за то је крајње једноставан. Функционисање унутрашњег тржишта на коме су биле засноване и ЕЕЗ и касније ЕУ итекако је зависило од доследне примене правила слободног тржишта. А цео концепт ове области како држава чланица тако и саме ЕУ се заснива на обезбеђивању конкуренције у сврху економског благостања потрошача. Ако нисте у стању да испуните критеријуме који се односе на ову област, немојте ни размишљати о чланству у ЕУ.

У Србији, слободна конкуренција готово да не постоји. Још од формирања Комисије за заштиту конкуренције, држава се опирала стварању независне институције која би под својом контролом имала све 4 релевантне области конкуренције на начин на који то захтева ЕУ. То се односни на концентрације, картеле, злоупотребе доминантног положаја и државну помоћ. У Србији, међутим, Комисија за заштиту конкуренције нема надлежност над контролом државне помоћи, већ њу контролише посебна комисија под окриљем Министарства финансија. Разумљиво је због чега ова власт никада није имала намеру да се одрекне контроле субвенција страним инвеститорима. Без овакве политике субвенција, нема ни процената и демагогије а ни Београда на води. Зато државна помоћ мора бити под контролом владе, или прецизније под контролом Вучића.

Дакле, Комисија у Србији брине о преостале три области. А како брине? Тако што је за преко 10 година постојања изрекла тек две релевантне казне. Једна је изречена Фрикому за злоупотребу доминантог положаја у висини од око 4% годишњих прихода, а друга, сада актуелна Викторији и Виталу у висини од 0,25% прихода. И док је Фриком за блажу повреду конкуренције платио уобичајену казну, Викторија и Витал су за најтежу повреду конкуренције а то је картелско организовање, платили казну која је чак 40 пута мања од максималне казне од 10% годишњих прихода. Подсећања ради, пракса ЕУ је да се за повреде конкуренције изричу казне у распону од 1-10% годишњих прихода.

Шта нам показује пракса Комисије? Да је неко једнакији пред законом, а таква је ситуација пред свим судовима и органима власти и на то смо се, нажалост, навикли. Да Србију не интересују грађани, који су уједно и потрошачи. И то је већ свима одавно постало јасно. Да у Србији не постоји правна сигурност. Ништа ново. Да Србија охрабрује картеле и монополе. Наравно, одувек је то и чинила. Зашто је ова одлука Комсије специфична и јединствена? Зато што је након овога јасно какав је међусобни однос ЕУ и Србије у погледу пуноправног чланства.

Управо на пољу права конкуренције види се да ЕУ не интересују чак ни картели или државна помоћ ако се то дешава у Србији. А да имају намеру да нас приме и 2030.године, итекако бих интересовало. Исто као што би их интересовало стање у медијима, функционалност правосуђа и многе друге области без чијег уређења се не може приступити ЕУ. Бар не оној ЕУ која од Атинске конференције увек инсистира на три начела:примена, примена и примена тековина заједнице.

Закључак је једноставан. Процес придруживања ЕУ Вучићу служи за политичку подршку у изборној кампањи, а Вучић чланицама те исте ЕУ обезбеђује остваривање спољнополитичких интереса на нашој територији. Нити је Вучић у заблуди да ће Србија постати члан ЕУ, нити су они у заблуди да ће нас примити. Све је само представа за бираче. А ми у том циркусу не желимо да учествујемо.

Војин Биљић
адвокат
одборник у Скупштини ГО Врачар
члан Доста је било – Врачар