Козић: Први мај и нови разлози за протесте

На Празник рада синдикати најављују протестне шетње. Иако у Србији делује да има баш пуно синдикалних организација, разлога за незадовољство је још више. Осим традиционалних радничких проблема, ту су и неки сасвим нови.

Муке радника деценијама су се сводиле на незадовољство због већег или мањег процента запослених у приватним фирмама, лоших радних услова и ниских зарада. Ове године би се списак могао проширити на цео један нови спектар лошег односа ка запосленом у јавном сектору. Мале плате јесу повремено предмет исписаних парола учесника протеста лекара, апотекара, научних радника, радника појединих јавних предузећа, војника и полицајаца, али има и потпуно нових извора незадовољства због разних врста угњетавања којима надређен партијски кадар излаже раднике јавног сектора.

На протесту војске и полиције, 08. априла обједињеним са протестом студената, могло се осим жалбе на мале зараде чути и да полицију посебно тишти то што су лица са криминалном прошлошћу носиоци службених легитимација. Ово још једном подвлачи чињеницу да у данашње време није лако бити полицајац, јер како у песми „Плави“ Ђорђе Балашевић каже „…ти си школован да хапсиш тај талог, а не да трпиш да ти издају налог…“. Постављање лица са криминалном прошлошћу било где у МУП-у је злостављање свих осталих запослених, обесмишљавање службе и тежак свакодневни притисак на њу. Замислите ситуацију да вам је колега у служби дилер дроге, а вас шаљу да хапсите неког ко је обио локалну трафику? Долазимо у парадоксалну ситуацију да треба неко трећи да брани полицију од криминалаца, а ко је уопште за то надлежан?

На дан избора, голгота јавног сектора се дубоко одразила на дешавања на и око бирачких места, као и на изборни резултат. Наиме, партијска машинерија владајуће странке је присвојила сва радна места у јавном сектору и поставља се као власник и људи који ту раде. Летаргија рада у државној фирми која је почињала у 8 ујутро и завршавала се некад и пре 16х, док су викенди били увек слободни, а ни поподне запослене нико није дирао, напрасно је обрисана. Све је чешћи случај да ако желите да радите за државу, морате да служите партији, јер је једна партија на пречац себе са државом поистоветила. Да, мислим на гласове, оне сигурне, оне капиларне, оне које грађанин мора да обезбеди да би добио посао, или да би га задржао, на оне које мора да обезбеди да га нико не би угрожавао и сл. И све ово је на ивици закона који регулишу изборе, али уставне слободе грађана итекако директно гази и то дубоко преко ивице.

И није само то што се од многих радника јавног сектора очекује да „волонтирају“ у интересу странке на власти једина мука радника јавног сектора. Ту је и мука са шефовима. Опште посрнуће реда и система раширило се и на област образовања, па су се у јавном сектору на брзину намножиле тако очигледно купљене дипломе менаџера. О томе како изгледа радни дан током којег командује неко ко мало тога о том послу зна, не вреди говорити. Свако је већ чуо бар неколико прича о томе како је то кад те у шаци држи пуно лошији од тебе.

Док закон јачег у Србији све више замењује Устав, а Устав само на папиру гарантује права и слободе наших грађана, наше домаће институције преферирају инвеститоре стране држављане. Сваком таквом, а и по неком већем домаћем, исплаћује до 10.000 евра субвенција из буџетског новца који настаје тако што мали и домаћи предузетници и обични грађани Србије уплаћују порезе и доприносе. Читав низ тих пореза је повећан последњих пар година, али то није било пуно спомињано у Дневнику. Тих 10.000 евра странцима даје се за отварање радног места на којем ће радник радити најчешће у тешким условима и за око 200 евра месечно. У последње време и та радна места полако постају поља за убирање капиларних гласова, јер партија која је себе поистоветила са државом сматра да је довољно заслужна што та радна места постоје, а питање је и ко је заиста инвеститор. Држава, странац или ми грађани који смо им тих 10.000 евра дали?

Величина дела страначких промотера ових нових друштвених вредности сличнијих друштвеним непогодама, гламурозно је слављена и величана у свим великим медијима. О горе описаном наличју медаље нико грађане не обавештава. Зато смо осим права на достојанствен рад, прилично изгубили и на пољу права на информисање, а изгледа да су право на достојанствен рад изгубили и неки медији заједно са радницима у њима. Такође баш зато о неким раније одржаним чак и врло масовним протестима грађани Србије нису могли ништа ни да виде, ни да чују, ни да прочитају. Интернет је постао мала пукотина кроз коју можемо да, ако се баш јако напрегнемо, видимо како у ствари живимо и ко је за то крив.

Партијски паразитски систем једе државу, а ове изборе је већ појео. Пре избора је полако прогутао медије и све чега се успут дохватио. Једини начин да се овоме стане на пут је да се страначко запошљавање, и накарадно петљање државе у привреду под хитно забрани, а само је покрет Доста је било, за сада присутан у јавности скоро искључиво путем интернета, решен да то заиста и учини.

Док се то не деси, у једном општем обрушавању вредности, права и слобода, срећан нам свима још један Први мај и у здрављу га протестовали.

Светлана Козић
председница посланичке групе
Доста је било у Скупштини АП Војводине