Kozić: Prvi maj i novi razlozi za proteste

Na Praznik rada sindikati najavljuju protestne šetnje. Iako u Srbiji deluje da ima baš puno sindikalnih organizacija, razloga za nezadovoljstvo je još više. Osim tradicionalnih radničkih problema, tu su i neki sasvim novi.

Muke radnika decenijama su se svodile na nezadovoljstvo zbog većeg ili manjeg procenta zaposlenih u privatnim firmama, loših radnih uslova i niskih zarada. Ove godine bi se spisak mogao proširiti na ceo jedan novi spektar lošeg odnosa ka zaposlenom u javnom sektoru. Male plate jesu povremeno predmet ispisanih parola učesnika protesta lekara, apotekara, naučnih radnika, radnika pojedinih javnih preduzeća, vojnika i policajaca, ali ima i potpuno novih izvora nezadovoljstva zbog raznih vrsta ugnjetavanja kojima nadređen partijski kadar izlaže radnike javnog sektora.

Na protestu vojske i policije, 08. aprila objedinjenim sa protestom studenata, moglo se osim žalbe na male zarade čuti i da policiju posebno tišti to što su lica sa kriminalnom prošlošću nosioci službenih legitimacija. Ovo još jednom podvlači činjenicu da u današnje vreme nije lako biti policajac, jer kako u pesmi „Plavi“ Đorđe Balašević kaže „…ti si školovan da hapsiš taj talog, a ne da trpiš da ti izdaju nalog…“. Postavljanje lica sa kriminalnom prošlošću bilo gde u MUP-u je zlostavljanje svih ostalih zaposlenih, obesmišljavanje službe i težak svakodnevni pritisak na nju. Zamislite situaciju da vam je kolega u službi diler droge, a vas šalju da hapsite nekog ko je obio lokalnu trafiku? Dolazimo u paradoksalnu situaciju da treba neko treći da brani policiju od kriminalaca, a ko je uopšte za to nadležan?

Na dan izbora, golgota javnog sektora se duboko odrazila na dešavanja na i oko biračkih mesta, kao i na izborni rezultat. Naime, partijska mašinerija vladajuće stranke je prisvojila sva radna mesta u javnom sektoru i postavlja se kao vlasnik i ljudi koji tu rade. Letargija rada u državnoj firmi koja je počinjala u 8 ujutro i završavala se nekad i pre 16h, dok su vikendi bili uvek slobodni, a ni popodne zaposlene niko nije dirao, naprasno je obrisana. Sve je češći slučaj da ako želite da radite za državu, morate da služite partiji, jer je jedna partija na prečac sebe sa državom poistovetila. Da, mislim na glasove, one sigurne, one kapilarne, one koje građanin mora da obezbedi da bi dobio posao, ili da bi ga zadržao, na one koje mora da obezbedi da ga niko ne bi ugrožavao i sl. I sve ovo je na ivici zakona koji regulišu izbore, ali ustavne slobode građana itekako direktno gazi i to duboko preko ivice.

I nije samo to što se od mnogih radnika javnog sektora očekuje da „volontiraju“ u interesu stranke na vlasti jedina muka radnika javnog sektora. Tu je i muka sa šefovima. Opšte posrnuće reda i sistema raširilo se i na oblast obrazovanja, pa su se u javnom sektoru na brzinu namnožile tako očigledno kupljene diplome menadžera. O tome kako izgleda radni dan tokom kojeg komanduje neko ko malo toga o tom poslu zna, ne vredi govoriti. Svako je već čuo bar nekoliko priča o tome kako je to kad te u šaci drži puno lošiji od tebe.

Dok zakon jačeg u Srbiji sve više zamenjuje Ustav, a Ustav samo na papiru garantuje prava i slobode naših građana, naše domaće institucije preferiraju investitore strane državljane. Svakom takvom, a i po nekom većem domaćem, isplaćuje do 10.000 evra subvencija iz budžetskog novca koji nastaje tako što mali i domaći preduzetnici i obični građani Srbije uplaćuju poreze i doprinose. Čitav niz tih poreza je povećan poslednjih par godina, ali to nije bilo puno spominjano u Dnevniku. Tih 10.000 evra strancima daje se za otvaranje radnog mesta na kojem će radnik raditi najčešće u teškim uslovima i za oko 200 evra mesečno. U poslednje vreme i ta radna mesta polako postaju polja za ubiranje kapilarnih glasova, jer partija koja je sebe poistovetila sa državom smatra da je dovoljno zaslužna što ta radna mesta postoje, a pitanje je i ko je zaista investitor. Država, stranac ili mi građani koji smo im tih 10.000 evra dali?

Veličina dela stranačkih promotera ovih novih društvenih vrednosti sličnijih društvenim nepogodama, glamurozno je slavljena i veličana u svim velikim medijima. O gore opisanom naličju medalje niko građane ne obaveštava. Zato smo osim prava na dostojanstven rad, prilično izgubili i na polju prava na informisanje, a izgleda da su pravo na dostojanstven rad izgubili i neki mediji zajedno sa radnicima u njima. Takođe baš zato o nekim ranije održanim čak i vrlo masovnim protestima građani Srbije nisu mogli ništa ni da vide, ni da čuju, ni da pročitaju. Internet je postao mala pukotina kroz koju možemo da, ako se baš jako napregnemo, vidimo kako u stvari živimo i ko je za to kriv.

Partijski parazitski sistem jede državu, a ove izbore je već pojeo. Pre izbora je polako progutao medije i sve čega se usput dohvatio. Jedini način da se ovome stane na put je da se stranačko zapošljavanje, i nakaradno petljanje države u privredu pod hitno zabrani, a samo je pokret Dosta je bilo, za sada prisutan u javnosti skoro isključivo putem interneta, rešen da to zaista i učini.

Dok se to ne desi, u jednom opštem obrušavanju vrednosti, prava i sloboda, srećan nam svima još jedan Prvi maj i u zdravlju ga protestovali.

Svetlana Kozić
predsednica poslaničke grupe
Dosta je bilo u Skupštini AP Vojvodine