Кухиња и њена тераса у нашем стану су гледале на Добровољачку улицу. Ни тридесет метара далеко. Преко ње сам прешао готово сваки дан прве половине свог живота барем два пута. Често и десет пута. До школе, до трафике, до самопослуге, до реке, у град.
Одрастање је било лепо. Било је скромно. Помало тесно. Али пре свега лепо. Родитељи су завршили факултете у Београду и у духу времена шездесетих, без икакве задршке, променили град. И моји и родитељи многих пријатеља и родитељи моје супруге. Могао је бити и било који други град. Није било важно.
И нисмо се делили. По било ком основу. Чак ни по материјалном, а камоли неком другом. Било је само важно ко си, не од кога си. Поштовали смо обичаје комшија, као што су и они поштовали наше. И као клинци фурали неку своју фурку. Слушали смо Азру и ЕКВ, Булдожер и Казалиште, Цласх и Хеадсе. И није нас интересовала политика. Интересовао нас је живот и лепе ствари у њему. Ово све је почело да се мења крајем осамдесетих година.
Земљу сам напустио крајем осамдесетих. Постала је тесна. Моја породица није. Моји пријатељи нису. Они су то почели да раде после маја 1992.
Мој отац је био лекар. Начелник санитета друге армијске области. Убијен је у санитетском возилу, на предњем седишту, трећег маја 1992. године хицем у главу из непосредне близине. На 150 метара од стана у којем сам одрастао и у коме смо живели 25 година, у улици коју сам прешао хиљаде пута, на месту поред кога сам прошао хиљаде пута. И као да су се уплашили мало од тога и од призора, нису реаговали када је возач инстинктивно стао на гас и успео да се поред свих пробије и прође, и поред Унпрофоровог возила изађе из обруча и стигне до војне болнице.
Мајка је побегла из стана. Чула је да се нешто десило. Није знала шта. На 150 метара од стана. Само тешка и туробна слутња као тона на грудима. Комшије нису хтеле ништа да кажу. Само су гледале на страну. У стану су остале све личне ствари. Документи. Све породичне фотографије. Филмови са летовања. Они који су се касније уселили су све или бацили или разменили са неким другим. Ништа није остало.
После пар дана трагања, очево тело је пронашла у војној болници. Око дозволе и транспорта тела за Београд су морали преговарати. Трајало је данима. Тело је примио доктор Станковић на ВМА. Мајци нисам дао да оцу види лице. Мислим да не би поднела. Само му је држала руку. И плакала.
Сви злочини су индивидуални. Зна се ко је смислио и планирао ратни злочин у Добровољачкој, и шта је хтео да постигне. Зна се и ко је извршио смишљено, ко је издао нарађење и ко је повукао окидач. За сваког човека који је убијен.
Један злочин не поништава други нити га чини мање злочином. Ако у разговор о једном злочину уводите други као противтежу, нисте човек.
Ко год изврши злочин, без обзира на то колико „узвишен“ му је циљ, злочинац је. Без обзира на вашу борбу и политику, злочин је злочин.
Без обзира на то ко сте, злочин захтева казну. Казну спроводи друштво. Не само због жртава и њихових породица, већ прво и превасходно због себе. Да би могло да се зове друштво. У противном, нисте друштво.
Ако вам требају корумпирани међународни „тужиоци“ да процесуирате злочинце у властитим редовима, нисте друштво. Постоје нека друга имена за то шта сте. Ако се сакривате иза корумпираних међународних „тужилаца“ и мислите да је у интересу вашег друштва да се злочин не казни, нисте друштво.
Да би дошло до помирења у региону, потребно је да покажемо људскост и саосећање са свим жртвама. Да се све жртве попишу. Из свих наших сулудих ратова. Да се сви учиниоци идентификују и они који су живи казне. До тада нема помирења. Не да игноришемо жртве других и сакривамо злочинце у сопстевним редовима. Ја саосећам са свим породицама свих бошњачких, хрватских, српских и свих других жртава ратних злочина и делим њихову бол. Јер њихова бол је и моја бол. Јер злочин над дететом било које бошњачке или хрватске мајке, и то што злочинац над тим детеом није кажњен, не кажњава злочинце над мојим оцем. Кажњава мене други пут. Јер сам човек.
Сакривати злочин је злочин. Ако то не знате, нисте човек.
Саша Радуловић
председник “Доста је било”
Saučešće Saši i laka zemlja pokojnom Budimiru, svi pričaju da je bio zaista čovjek. Molim pokret DJB i Sašu Radulovića, kada se nešto u skupštini Srbije nameće od međunarodne zajednice o Srebrenici i dr.. Zločina jeste bilo na sve strane znam, ali i u vezi Srebrenice, kao u vezi Dobrovoljačke, isti međunarodni korumpirani sud je donio odluku. Dakle međunarodna pravda mora sve ponovo bez pristrasnosti presuditi da bi mi nešto priznali u skupštini Srbije, kao pravno zasnovano bez pristrasnosti. U skupštini Srbije neke stranke i pokreti govore da je razlika između Međunarodnog suda Pravde osnovanog 1945. godine i Haškog tribunala za ratne zločine u YU. To djeluje kao istina i opravdava se odluka ovog prvog suda, ali ovaj prvi sud je donio odluku na osnovu presuda pojedincima u po meni zaista nelagalnom sudu za ratne zločine u YU. Saša ovoga moramo da se držimo za sva zlodjela u YU, ako je korumpiran, a jeste i to mora da važi i za Srebrenicu, Tuzlansku kapiju i svuda…Pozdrav svima želim….
Izgleda da je ovaj tekst u Blicu bio dosta citan,iako mi komentar nisu objavili jer je odmah juce palo copy paste od AV prilikom otvaranja spomenika podunavskim Svabama”Vučić je poručio da moramo da vodimo odgovornu politiku, a to je poštovanje svih drugih, uvažavanje svih drugih žrtava, ali i naših ali i pre svega sa pogledom u budućnost ” itd.
Svakako pomak u odnosu na klanje Hrvata zardjalom kasikom,ako si toliko lud da verujes u iskrenost njegovih tvrdnji
Svega toga nebi bilo da je tadasnja drzava
SFR Jugoslavija valjala. Bila je cisto politicka stvar kao i predhodna kraljevina. Drzavno uredjenje korumpirano,prepuno birokrata,neradnika,politicara, Svi dobro znate ko je odgovoran za gradjanski rat.Na kraju krajeva i mi svi smo ga pa cak i javno prizeljkivali. Samo to treba priznati. Ponovo je u modi hajducija i niko ne reaguje. O zlocinu se razmislja pre nego sto se desi.
Razlika između tebe i Vucica tek je malo veca od razlike između jugoslovenske realnosti i tvoje predstave o njoj. Slazem se da bi na tim malim razlikama trebalo raditi ali to je zadatak za neka buduca pokoljenja. U svakom slucaju apelovati na aktuelne vlasti u potpunosti je bar u ovom momentu nepotrebno a i uvredljivo bar meni. S druge strane vjerujem da i na tom prostoru postoje advokati sa dovoljno znanja i iskustva da povedu po proces po privatnoj tuzbi i da isceraju na vidjelo toga nesoja tog hladnokrvnog ubicu bilo koje vjere ili rase bio. Pa Sarajevo je grad od 300.000 tamo sve znaju a kamoli ko je i po cijoj naredbi izvrsio ovo gnusno ubistvo.
U JNA sam otišao septembra 1989. godine (ŠRO InSL).
Činjenica da odlazim u Sarajevo izgledala mi je kao „pun pogodak“.
Obožavao sam ovaj grad, njegov rokenrol, novi primitivizam, „Top listu nadrealista“.
Njegovu bajkovitost, mešavinu kultura, vera i običaja.
A onda je došlo ZLO…za sve normalne ljude na prostoru nekadašnje zajedničke nam države.