Економија Интервју Преносимо

Стевановић за РСЕ: Сећаш ли се авиона пуних инвеститора?

У најновијем Мосту Радија Слободна Европа разговарало се о томе шта је истина, а шта празно хвалисање у Вучићевим тврдњама о великим привредним успесима Србије. Саговорници су били Владимир Глигоров, сарадник Бечког института за међународне економске студије, и Александар Стевановић, економиста из Београда.

Било је речи о томе како Вучић може да тврди да Србија има највећи привредни раст у Европи када је по просечној стопи раста претпоследња у региону, какве су плате у Србији у поређењу са суседним земљама, зашто Вучић отвара фабрике уместо да то раде привредници, да ли је Вучић отворио 130.000 нових радних места као што тврде његови најближи сарадници, да ли ће Немци отворити истраживачки центар у Новом Саду у коме ће се запослити 500 инжењера, колико су реална очекивања која шири власт да ће Кина уложити стотине милиона долара у Србију, како је враћање онога што је узето од пензија и плата проглашено њиховим повећањем, као и о томе зашто људи више верују Вучићу него властитом новчанику.

Омер Карабег: Колики је стварни економски раст Србије у периоду од 2012. године када је Вучић дошао на власт до данас? Вучић ће једном рећи да Србија има највећи раст у Европи, други пут да има већи раст од Немачке, трећи пут да има највећи потенцијал раста у региону. Ја сам недавно видео једну табелу по којој Србија од 2012. до данас има просечну стопу раста 0.7 посто. Иза ње је једино Хрватска, а испред су и Босна и Херцеговина, и Црна Гора, и Македонија.

Владимир Глигоров: То је тачно. Србија је од 2012. године имала релативно ниску стопу раста. Она је била ниска и пре тога, тако да је од 2008. године до данас просечни раст био једва нешто изнад нуле. И у првом кварталу ове године биће око један посто – тако да ни ова године неће бити нарочито успешна.

Александар Стевановић: Статистика је неумољива. Од 2008. године, откада су пресушили прилично издашни приходи од приватизације, стопе раста су веома ниске. Влада се највише хвали резултатима 2015. и 2016. године, када је раст коначно био изнад нуле, али тада су и у целом региону забележене релативно више стопе раста.

Омер Карабег: Економиста Горан Николић из Института за Европске студије недавно је рекао да је Србија, када се по платама мери са европским земљама, на петом месту од дна. Иза ње су само Украјина, Молдавија, Албанија и Македонија.

Владимир Глигоров: Нема никакве сумње да су плате у Србији релативно ниске, не знам да ли су више од плата у Македонији. Делимични разлог због чега су плате ниске је у томе што је Србија у последњих десет година имала велики спољнотрговински дефицит и веома неконкурентну привреду. Да поједноставим: извозила је мало, а увозила много. Дефицит се може смањити тако да се повећа незапосленост и смање плате. Тиме би се смањила потрошња, самим тим и увоз, а подстакао извоз. Вучићева влада је кренула тим путем и зато сада имамо ниску цену рада у Србији.

Александар Стевановић: Плате у Србији су на претпоследњем или последњем месту у региону. Боримо се са Македонцима за то место. Чак и у Европи имамо мало конкурената у борби за најнижа места. То су Молдавија и Украјина, или Грузија и Јерменија, ако их уопште сматрамо европским земљама. Последња влада Демократске странке није се превише бавила узроцима ниских плата, а влада Александра Вучића је фасцинирана уравнотежењем буџета и привлачењем страних инвеститора потпуно неразумним субвенцијама.

Обе владе су заборавиле да нова радна места могу превасходно донети домаће фирме и нису их ни на који начин стимулисале. Држава је скупа и неефикасна, правни систем веома лош, а послови се не могу добити без политичких веза. Све у свему, Србија је очајно место за бизнис и то је разлог зашто домаће фирме нису ни улагале у производњу, нити су запошљавале. Због тога имамо масовни егзодус из Србије – и да нема тог накарадног вентила плате би вероватно биле још ниже.

Ко треба да отвара фабрике?

Омер Карабег: Тврдите да је незапосленост у Србији велика, међутим влада Србије каже да је смањила незапосленост на 13 посто и то убраја у своје највеће успехе, а Миленко Јованов, потпредседник Српске напредне странке, каже да је Вучић отворио 55 нових фабрика и запослио 130.000 људи.

Александар Стевановић: Ако кажете да онај ко ради један сат месечно не спада у незапослене, као што то рачуна влада, онда је врло лако говорити о поплави запошљавања. Променом дефиниције шта је незапосленост можете добити овакав или онакав резултат. У овом случају имамо резултат који говори о процвату запослености у Србији. А што се тиче фабрика – фабрике ни у једној земљи не треба да отвара ни Александар Вучић, ни Ангела Меркел, ни Тереза Меј, треба да их отварају пословни људи. Ако страним фирмама дате земљиште џабе, ако их ослободите плаћања мање-више свих доприноса и пореза, ако им дате субвенције од 10.000 евра па навише по сваком радном месту, а радници које те фирме запосле имају плате од 200 до 300 евра, онда нисте урадили ништа.

Владимир Глигоров: Запосленост је уистину повећана – делом у неформалном сектору, а делом у секторима са јефтином радном снагом. Видим да се међу економистима воде спорови око пораста запошљавања. Једни тврде да је то погрешан податак, други да није, али проблем је у томе што и ако је повећана запосленост није повећан бруто производ који је мање-више на нивоу онога од пре годину или две. То практично значи да је смањена продуктивност у Србији.

Кључни проблем Србије у последњој деценији, то јест од почетка финансијске кризе, је што је у том периоду драматично смањен удео инвестиција у бруто домаћем производу. У последње две године забележен је известан раст инвестиција, али је њихов удео у бруто домаћем производу још увек изузетно низак. Он је око 18 посто, а требало би да буде бар 22 или 23 посто. То је у суштини највећи проблем економске политике која је вођена у последњих шест-седам година.

Омер Карабег: Када је реч о отварању нових радних места, заиста има много бомбастичних изјава. Рецимо, Вучић је почетком маја изјавио да ће једна од најмоћнијих и најважнијих немачких компанија – није рекао која – отворити у Новом Саду центар за истраживање и развој у коме ће се одмах запослити 500 инжењера из Србије.

Александар Стевановић: Мени је много интересантија једна друга Вучићева скорашња изјава – да ће председник Републике Турске послати у Србију два авиона инвеститора. То је тај пренаглашени оптимизам који пракса врло често демантује. Од великих речи понекад буде неких резултата, али најчешће не буде ништа. Сетимо се најава о доласку Мерцедеса у Србију и фабрика које ће наводно изградити компанија Мубадала из Уједињених Арапских Емирата. Чак је и Београд на води далеко од онога што је обећавано.

То се сада своди на изградњу два небодера у Београду, што свакако неће препородити српску привреду, чак ни привреду општине Савски венац на којој се граде ти објекти. Дакле, громко се говори о станим инвеститорима и инвестицијама, о светлој будућности која је ту негде одмах иза ћошка, па од тога буде врло мало или ништа. Докле год ова влада буде добијала гласове на основу нереалних обећања – дотле ће бити и бомбастичних изјава у које ни сама влада не верује.

Владимир Глигоров: Што се тиче позивања немачке привреде да улаже у Србију – то није без основа. Немачка је тренутно један од највећих инвеститора. Њене инвестиције су доста утицале на привредни опоравак и Чешке, и Словачке, и Пољске, и Мађарске. Немачка је заинтересована и за Балкан, али до сада је у Србији било мало немачких инвестиција због тога што влада има погрешан приступ. Наиме, влада се, у овом случају конкретно Вучић, погађа са немачким предузећима молећи их да реше неке од проблема српске привреде што, кад је реч о обнављању пропалих предузећа, до сада није дало резултате.

Омер Карабег: Да ли је могуће да Немачка отвори истраживачки центар у Новом Саду у коме ће бити запослено 500 инжењера? То је огроман број.

Владимир Глигоров: Србија производи инжењере за иностранство, према томе – то би било изводљиво. Питање је да ли је та вест тачна, о чему се ради, пошто никада не знате у којој мери су такве изјаве истините. Друго је питање какве везе с тим има Вучић и какве уопште везе с тим има српска политика. Слутим да се то говори више у пропагандне сврхе, али – ако би нека немачка фирма заиста имала интерес да изгради такав центар у Новом Саду – не знам шта би држава имала ту да ради.

Омер Карабег: Влада Србије изгледа полаже много веће наде у Кину него у Немачку или неке друге европске земље. Кина је представљена као спасилац Србије. Она јесте купила Смедеревску железару, а сада јој Вучић нуди још једног великог губиташа – Рударско топионичарски базен Бор. Градоначелник Београда Синиша Мали ових дана је изјавио да ће Кина у Србији изградити индустријски парк у коме ће на хиљаде људи наћи посао.

Медији су такође јавили да је делегација Србије у Кини потписала два меморандума са једном кинеском компанијом која ће, како се каже, изградити стотине километара аутопутева у Србији. Знамо да је Кина заинтересована за градњу пруге од Грчке до Будимпеште која би ишла преко Србије, јер се Србија нашла на такозваном путу свиле којим Кина жели да извози своје производе у Европу. Али да ли је Кина спремна да спасава привреду Србије?

Александар Стевановић: Нико на свету неће доћи да спасава Србију. Све земље гледају да спасу себе. У бизнису се нико не руководи алтруизмом, па ни Кинези. Кинези до сада углавном нису инвестирали у Србију. Стално се као велика инвестиција истиче Пупинов мост у Београду, а истина је да смо ми тај мост практично увезли из Кине. Кинези су нам дали кредит да тај мост увеземо. Иста је ствар и са кинеским понудама да граде аутопутеве у Србији.

Кинези ће нам дати кредит, али кинеске фирме ће доћи да граде те аутопутеве и оне ће довести своје раднике. Нешто мало ће дати и српским фирмама. И те аутопутеве ћемо увести као и Пупинов мост. Нити ће они бити концесионари, нити ће сносити било какав ризик, све ће то до последњег евра или јуана да плате грађани Србије. Када је реч о Смедеревској железари, Кинези нису купили предузеће, него имовину, тако да тек треба да видимо да ли су они стварно спасили ту железару.

Владимир Глигоров: Не верујем да Кина жели да спасава било ког, али она, као и Немачка, има велики суфицит у спољнотрговинској размени, па вишак пара улаже у иностранству. Тачно је да Кина углавном кредитира. То, дакле, нису улагања у смислу поседовања и сношења ризика, то је кредитирање са релативно конкурентном каматном стопом. Такође је тачно да Кина, с обзиром да има велику грађевинску индустрију, тражи посао за своје фирме. Било да је реч о Србији или о Сједињеним Америчким Државама. Србија није толико значајна за Кину, али у оноликој мери у којој јесте, као транзитна земља за Европу, Кина ће улагати у Србију. Србија, као и цео Балкан, има велике могућности да буде веома просперитетан део света. Проблем Балкана су политичари и све оно што они раде да би остали на власти.

Није повећање него враћање одузетог

Омер Карабег: Недавно је Вучић обећао да ће до краја године бити повећане плате и пензије. Биће то, како је рекао, највеће повећање до сада. Верујете ли да ће он испунити то обећање?

Александар Стевановић: Мене искуство учи да са резервом примам свако обећање које долази од српске владе, па и ово. Али ту се намерно ствара једна забуна. Вучић говори о повећању, а у ствари је реч о смањењу смањења плата и пензија које је урађено 2014. године. О повећању можемо говорити тек када се плате и пензије врате на ниво на коме су биле. За сада је реч само о анулирању смањења. Колико ће то бити, зависи од тога колики ће бити буџет за наредну годину. Можда за то и постоји неки простор, али не баш нарочито велики. У сваком случају, ако се садашње умањене плате и пензије буду повећавале, проценат ће бити једноцифрен.

Владимир Глигоров: Новац за повећање плата и пензија у овој години постоји, с обзиром на то како се пуни буџет и како се смањују инвестиције у јавном сектору. Проблем је да ли се то повећање може одржати и следећих година. То ће зависити од укупних привредних резултата.

Омер Карабег: Да ли у буџету има довољно новца да се службеницима у јавном сектору и пензионерима у целини врати све оно што им је узето 2014. године, значи да се плате и пензије врате на ниво 2014. године?

Владимир Глигоров: Никада не можете надокнадити оно што је изгубљено за три године. То није зајам који ће се вратити, као што је то било наговештавано, када је та мера уведена. То није то. Део је заувек изгубљен и то се не може надокнадити. Наравно, у једном тренутку ће пензије и плате у јавном сектору бити номинално враћене на ниво на коме су биле пре три године. То није спорно. Којом ће се брзином то извести зависи од два фактора. Први је привредна активност, а други – како ће се кретати популарност владајуће гарнитуре.

Омер Карабег: Видели смо да су многе Вучићеве приче о економским успесима нереалне и да се његова обећања не остварују. Али грађани му ипак верују. То су показали и недавни председнички избори. Зашто људи више верују њему него свом новчанику?

Владимир Глигоров: Зашто се гласа за Српску напредну странку и за Вучића, а не за алтернативу – то је питање за опозицију. Чињеница је да се после 2012. распало оно што је било окупљено око Демократске опозиције Србије (ДЕПОС), која је оборила Милошевића, и око Демократске странке. Опозиција није могла да нађе ни личности, ни програме како би се супродставила Српској напредној станци која је преузела све нивое власти. С те стране – садашња владајућа гарнитура је сигурна.

Проблем за ову власт је што популарност и Вучића, а поготово других људи из странке, није тако велика и није нарочито перспективна. Веома је велико питање каква ће она бити за шест месеци или за годину дана, јер привредни раст од три посто у следеће три године, какав се предсказује у најоптимистичнијим предвиђањима, није нешто што нарочито задовољава, а одговорност за то не може да се дели ни са ким – ни са опозицијом, ни са домаћим, ни са страним “издајницима“. Тако да ће се ситуација вероватно мењати, посебно због тога што уопште није извесно ни да ће та стопа од три посто бити остварена.

Александар Стевановић: Зашто се више верује Вучићу него властитом новчанику? Људи гледају и слушају на телевизији да се дешавају неке велике ствари и вероватно очекују да ће једног момента тај талас телевизијског просперитета да стигне и у њихове домове. Они доносе одлуке на основу информација којима располажу. Ако су те информације пристрасне, онда ће они подржавати ону политику која има готово сав простор у српским медијима.

Кад томе додате да у Србији, с једне стране, имамо стару опозицију која изумире, а с друге нарастање нових политичких опција пред којима је трновит пут – не треба заборавити ни прилично неукусну подршку Запада Вучићевој влади – онда је јасно зашто је оваква ситуација у Србији. Наравно, ништа није вечно. Ствари ће се мењати. Какве ће бити те промене понајвише зависи од тога колико ће бити јака нова опозиција у Србији и какав ће бити утицај земаља које обликују политику у Србији.

Не треба заборавити да Борис Тадић није отишао с власти зато што је изгубио изборе – напротив, коалиција која је до тада водила земљу имала је након избора још изразитију већину – већ због неспремности да уради оно што се од њега тражило, кад је реч о Косову. Дакле, има много једначина и зато је упитно када ће се промене десити и какве ће бити.

 

Александар Стевановић

Александар Стевановић

Дипломирани економиста и економски консултант последњих девет година. У свом раду се нарочито фокусира на мала и средња предузећа и снажно подржава изградњу институција, успоставу функционалне тржишне привреде под владавином права уз минимално државно мешање и јавну потрошњу.

По образовању економиста са две мастер дипломе из Транзиције и реконструкције и Политичке теорије и праксе демократије.

Радио као саветник Министра привреде, Уније послодаваца Србије, Удружења малих и средњих предузећа и предузетника, Фонда за отворено друштво, Међународне организације рада, NALED-a, GIZ, HELP, USAID, Сталне конференције градова и општина, Фондације Фридрих Науман, ЕLDR, Амбасадора Државе Израел, Save the Children итд.

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Gospodine Stevanovicu, sta vam to znaci poreski obveznici Srbije? Oni ce platiti, sta? Srbija koja ne proizvodi novu vrijednost, i nema nikakvih prihoda osim uplate dijaspore, koja je oko 5 milijardi eura, i uzimanje kredita, za koje je garant bas uplata dijaspore. Nije garant smanjenje penzija i plata Gosp. Stevanovicu, koja je to nova vrijednost koju Srbija proizvodi. Srbija ne proizvodi NISTA. U stvari proizvodi sranje koje baca u ventilator prema susjedima. Tacka
    https://www.youtube.com/watch?v=av3Xkguov9A