Уместо мандатара слушали смо председника

У парламентарним демократијама које немају председнички систем, као што је случај у великој већини европских земаља, Канади, Аустралији и многим другим земљама у свету – председник државе, краљ или краљица имају симболичну улогу представника свих грађана. Када се бира нова влада, политичке странке које имају представнике у парламенту договарају већину и бирају мандатара који онда иде на разговор код председника државе и даје му доказ да има подршку већине у парламенту. Улога председника државе је само да се увери да мандатар заиста има подршку већине посланика у парламенту и повери му мандат како то Устав и закони јасно прописују.

Конференције за медије у таквим уређеним земљама држе мандатари, не председници државе. Јер председник државе нема ниједну надлежност да говори о политици владе, да преговара са било ким о саставу владе или о било ком другом питању из надлежности владе. У уређеним земљама које немају председнички систем, мандатар одговара на питања новинара, мандатар представља већину, коалициони договор и политику владе.

Србија је јуче добила новог мандатара, али о њеном лику и делу, као и о евентуалном разлогу зашто је баш Ана Брнабић изабрана – нисмо чули ни речи. Конференцију за штампу на којој је саопштио кога је он лично изабрао, Александар Вучић, председник СНС-а и државе, искористио је да одржи још једну представу, већ чувену по пренемагању, глуматању, претњама, извртању чињеница, нападима на опозицију, замишљене непријатеље и новинаре. Имао је спремне фотографије, штампане твитове у којима га критикују, што све говори да је унапред осмислио цео наступ са све нарученим питањима, у ком, поново, није било ничега од зрелог наступа једног државника.

Председник СНС-а и државе крши Устав јер је, након што је положио заклетву, остао на челу СНС-а и јасно сам одабрао да буде председник само 34% пунолетних грађана Србије који су гласали за њега, уместо да буде председник свих грађана. Томислав Николић је имао довољно слуха за поштовање Устава. Борис Тадић није. Цела фарса са мандатаром јасно показује о коликом се сукобу интереса ради.

Доста је било ће у скупштини Србије приликом представљања експозеа тражити одговоре на питања о квалификацијама мандатара, њеном искуству, програму, као и њеној израженој жељи да јој садашњи председник буде ментор. Род и сексуална оријентација мандатара не би смеле да буду ни препрека ни квалификација за најодговорнији посао у држави, ако заиста разумемо и поштујемо људска права. То не може и не сме бити тема.

Оно што јесте и мора бити тема је слобода медија, фер и једнаки изборни услови за све, спречавање крађе избора, бирачки спискови, финансирање кампања. Теме би морале бити партијско запошљавање, корупција и буразерска економија, намештени тендери, враћање отетих плата и пензија, убијање домаће привреде и породичних фирми огромним наметима, пропадање домаћих пољопривредника, субвенције и претварање Србије у земљу јефтине радне снаге, партијско правосуђе, партијска полиција, Савамала и пребијање новинара, лечење деце преко СМС порука, разарање културе и још многе друге теме.

Бојимо се да мандатар није добио мандат да би се бавио овим темама или уопште послом председника Владе. Као што нас је председник СНС-а и државе обавестио, њен фокус биће дигитализација. Све нам на жалост говори да се ради о избору “премијера-фикуса”, а ово је модел који је у Србију после 5. октобра вратио Борис Тадић. Колико бисмо волели да грешимо.