Постојећи изборни систем храни партократију

Сврха доброг изборног система је добра територијална заступљеност, присуство националних мањина у парламенту, присуство мање заступљеног пола, и наравно, посланици одговорни грађанима који су их бирали у оквиру своје изборне јединице. Систем у коме не гласате само за листу већ за кандидата са именом, презименом и биографијом која га квалификује за посао народног посланика. Систем у коме гласате за некога ко ће заступати права и интересе средине из које долази.

Зато је неопходно омогућити грађанима да што више учествују у избору својих представника. У постојећем изборном систему у Србији то није могуће. Није јер грађани своје гласове поверавају политичкој партији.

Адекватан изборни систем неће сам по себи побољшати опште стање у друштву и држави, али је свакако важан сегмент који може да иницира важне промене.

Србија је једна изборна јединица, посланици се бирају по пропорционалном изборном систему а у расподели изборних места учествују партије и коалиције које су освојиле најмање 5% гласова изашлих бирача. За мањинске странке цензус не важи.

Пропорционални систем је настао да би спречио мане мешовитог – где победник узима све мандате у изборној јединици, а остали учесници избора ништа. Овако, по пропорционалном систему са једном изборном јединицом и постојећим цензусом свако добије по нешто, па и листе које би самостално освојиле мање од 3% улазе у парламент као део коалиција. Тако настају нестабилне владе где свако тражи свој део колача.

Код нас су владе нестабилне јер је читав систем нестабилан и искривљен, па се свако мало расписују избори.

Готово традиционално, након сваких избора, у парламенту имамо лошу територијалну представљеност великог дела Србије, посланике који су одговорни партији а не грађанима и недостатак унутарстраначке демократије. Државом и јавним ресурсима управљају политичке странке у којима руководство саставља листу и врши расподелу мандата. Главни критеријум је партијска послушност. СПС је најстарији пример чијим путем су, нажалост, наставили и остали.

Ушушканим партијским кадровима није лако да одоле узлазној путањи од општинског одборника, већника, градског одборника до посланика и, најзад, до министра. Провуче се ту и понеко јавно предузеће. То је пут успеха.

Након избора одржаних 2016. године најмањи број народних посланика долази с југа Србије. Источна Србија је слабо заступљена, а Београд традиционално најзаступљенији – више од трећине кандидата долази из главног града. По правилу, најмањи број посланика долази из економски најнеразвијенијих делова земље. Када би грађани заиста могли да утичу на избор својих представника, ова слика би сигурно била другачија. Али разне владе деценијама уназад као да нису желеле равномеран политички и економски развој земље.

У Србији постоје 174 јединице локалне самоуправе (градови и општине), а у актуелном сазиву парламента своје представнике има 102. У неким ранијим сазивима Скупштине представљеност је била и гора. Довољно је поменути да око 70% бирача живи на територији која није довољно представљена у парламенту у последњих 20 година, о чему говоре истраживања Националне коалиција за децентрализацију, која кроз своје иницијативе обрађује тему изборног система. Парламент је претворен у гласачку машинерију Владе па се о овом проблему и не говори.

С друге стране, у мешовитом изборном систему грађани могу да гласају и за појединца и за листу. Мешовити систем обезбеђује репрезентативност и умањује улогу партија. Део посланика би требало бирати по већинском (са изборним јединицама унутар постојећих округа), а део по персонализованом пропорционалном систему. Такав систем би вероватно довео до веће заинтересованости бирачког тела а апстиненција би се смањила. Грађани ће радије изаћи и гласати ако могу да бирају кандидата који им је познат и за кога знају да може унапредити живот у својој локалној заједници. Или пак да му ускрате поверење ако процене да је лош.

Треба да тежимо изборном систему у коме је доминантна одговорност посланика изборној јединици и бирачима, а не партији.

До сада није постојала политичка воља да се изборни систем промени, јер је партократија изнедрила механизам за награђивање политичких послушника који одговара свима – осим грађанима. Овакав изборни систем храни партократију, уништава институције и обезвређује принцип личне одговорности. Насупрот томе, Србији треба репрезентативна и стабилна извршна власт и Народна скупштина која заступа ставове грађана, а не политичких странака владајуће већине.