Postojeći izborni sistem hrani partokratiju

Svrha dobrog izbornog sistema je dobra teritorijalna zastupljenost, prisustvo nacionalnih manjina u parlamentu, prisustvo manje zastupljenog pola, i naravno, poslanici odgovorni građanima koji su ih birali u okviru svoje izborne jedinice. Sistem u kome ne glasate samo za listu već za kandidata sa imenom, prezimenom i biografijom koja ga kvalifikuje za posao narodnog poslanika. Sistem u kome glasate za nekoga ko će zastupati prava i interese sredine iz koje dolazi.

Zato je neophodno omogućiti građanima da što više učestvuju u izboru svojih predstavnika. U postojećem izbornom sistemu u Srbiji to nije moguće. Nije jer građani svoje glasove poveravaju političkoj partiji.

Adekvatan izborni sistem neće sam po sebi poboljšati opšte stanje u društvu i državi, ali je svakako važan segment koji može da inicira važne promene.

Srbija je jedna izborna jedinica, poslanici se biraju po proporcionalnom izbornom sistemu a u raspodeli izbornih mesta učestvuju partije i koalicije koje su osvojile najmanje 5% glasova izašlih birača. Za manjinske stranke cenzus ne važi.

Proporcionalni sistem je nastao da bi sprečio mane mešovitog – gde pobednik uzima sve mandate u izbornoj jedinici, a ostali učesnici izbora ništa. Ovako, po proporcionalnom sistemu sa jednom izbornom jedinicom i postojećim cenzusom svako dobije po nešto, pa i liste koje bi samostalno osvojile manje od 3% ulaze u parlament kao deo koalicija. Tako nastaju nestabilne vlade gde svako traži svoj deo kolača.

Kod nas su vlade nestabilne jer je čitav sistem nestabilan i iskrivljen, pa se svako malo raspisuju izbori.

Gotovo tradicionalno, nakon svakih izbora, u parlamentu imamo lošu teritorijalnu predstavljenost velikog dela Srbije, poslanike koji su odgovorni partiji a ne građanima i nedostatak unutarstranačke demokratije. Državom i javnim resursima upravljaju političke stranke u kojima rukovodstvo sastavlja listu i vrši raspodelu mandata. Glavni kriterijum je partijska poslušnost. SPS je najstariji primer čijim putem su, nažalost, nastavili i ostali.

Ušuškanim partijskim kadrovima nije lako da odole uzlaznoj putanji od opštinskog odbornika, većnika, gradskog odbornika do poslanika i, najzad, do ministra. Provuče se tu i poneko javno preduzeće. To je put uspeha.

Nakon izbora održanih 2016. godine najmanji broj narodnih poslanika dolazi s juga Srbije. Istočna Srbija je slabo zastupljena, a Beograd tradicionalno najzastupljeniji – više od trećine kandidata dolazi iz glavnog grada. Po pravilu, najmanji broj poslanika dolazi iz ekonomski najnerazvijenijih delova zemlje. Kada bi građani zaista mogli da utiču na izbor svojih predstavnika, ova slika bi sigurno bila drugačija. Ali razne vlade decenijama unazad kao da nisu želele ravnomeran politički i ekonomski razvoj zemlje.

U Srbiji postoje 174 jedinice lokalne samouprave (gradovi i opštine), a u aktuelnom sazivu parlamenta svoje predstavnike ima 102. U nekim ranijim sazivima Skupštine predstavljenost je bila i gora. Dovoljno je pomenuti da oko 70% birača živi na teritoriji koja nije dovoljno predstavljena u parlamentu u poslednjih 20 godina, o čemu govore istraživanja Nacionalne koalicija za decentralizaciju, koja kroz svoje inicijative obrađuje temu izbornog sistema. Parlament je pretvoren u glasačku mašineriju Vlade pa se o ovom problemu i ne govori.

S druge strane, u mešovitom izbornom sistemu građani mogu da glasaju i za pojedinca i za listu. Mešoviti sistem obezbeđuje reprezentativnost i umanjuje ulogu partija. Deo poslanika bi trebalo birati po većinskom (sa izbornim jedinicama unutar postojećih okruga), a deo po personalizovanom proporcionalnom sistemu. Takav sistem bi verovatno doveo do veće zainteresovanosti biračkog tela a apstinencija bi se smanjila. Građani će radije izaći i glasati ako mogu da biraju kandidata koji im je poznat i za koga znaju da može unaprediti život u svojoj lokalnoj zajednici. Ili pak da mu uskrate poverenje ako procene da je loš.

Treba da težimo izbornom sistemu u kome je dominantna odgovornost poslanika izbornoj jedinici i biračima, a ne partiji.

Do sada nije postojala politička volja da se izborni sistem promeni, jer je partokratija iznedrila mehanizam za nagrađivanje političkih poslušnika koji odgovara svima – osim građanima. Ovakav izborni sistem hrani partokratiju, uništava institucije i obezvređuje princip lične odgovornosti. Nasuprot tome, Srbiji treba reprezentativna i stabilna izvršna vlast i Narodna skupština koja zastupa stavove građana, a ne političkih stranaka vladajuće većine.