Корист од унутрашњег дијалога

Крајем осамдесетих година прошлог века огласио се тадашњи систем самртним ропцем позивајући на озбиљне друштвене и економске реформе. Требало је урадити велики посао који без озбиљних политичких анализа и сагледавања последица није могао другачије него да срља из једне у другу грешку. Али, политичким профитерима је то био идеалан терен за стицање свих могућих користи, јер им није постављао никакав задатак, а отворио им је омиљено тржиште, пијацу емоција. Тада је започет унутрашњи дијалог у коме су сви неистомишљеници линчовани, неко политички, неко физички.

У дијалогу су победили аргументи “емотиваца” који су тада створили систем који је и даље у функцији – коалиција власти и опозиције у борби за лично богатство и “слободу емоција” грађана са чврстим догмама против којих се не сме. “Ослободиоци” су у тој борби позивали на темељно рушење сопствене државе и система, не жалећи да у таквој борби дају животе својих следбеника, куће својих комшија и углед сопственог народа. Јер и тада, а и сада, они имају светиње које су им важније: мржњу, среброљубље, нетолерантност и криминал распрострањен до крајњих граница.

Ту ступају на сцену емоције којима они маестрално тргују. Сузе, молитве, крађа зарад “вишег циља”, одређивање количине и стране злочина и борба за његову равноправну заступљеност, историјске поделе и историјска пријатељства и непријатељства, курсна листа живота у међуетничкој размени смрти и све оно што представља нашу стварност и непресушан извор обећања који држи исту политичку елиту на власти деценијама.

Сладуњавим обећањима о границама Велике Србије, етничком чишћењу Балкана и тоталитарној власти једне вере и једне нације тада није одолео ни данашњи председник свих грађанки и грађана Србије. Није жалио ни галаме, ни претње нити повезивање са полусветом, ни позиве на линч појединаца, неких верских и националних група како би дао допринос реализацији великих идеја. За велико емотивно улагање награђен је функцијом, богатством и друштвеном моћи. У рационалном свету, ослобођеном од емоција, у то време, народи Балкана су негирали постојање оних других, негирајући тиме и све оно што из постојања произилази. Армада, са идеологијом коју је ширио и данашњи председник Србије, наоружана опремом некада заједничке војске, креће из једног у други балкански поход, остављајући за собом пустош и враћајући у Србију поразе, беду и сандуке, дајући на крају оправдање и за војну интервенцију која зауставља даље ратовање и показује да над силом постоји већа сила.

За Вучића и његове политичке родитеље то је било нужно улагање у будуће емотивне оазе, али и породичне финансијске империје које стварају у Србији и широм света. Дојучерашњи самоуправљачи су из “кечева” и лада и друштвених двособних станова стигли до сопствених компанија, вила, оф шор компанија, лимузина са шофером и приватног обезбеђења. Емоције на балканској берзи стоје најбоље. Зна то и млађахни (најмлађи икада) Вучић, па опет бира мешетарење и унутрашњи дијалог уместо одговорне политике. Капитал стечен током “унутрашњег дијалога” деведесетих данас је главни инвеститор у Србији.

Одговорна политика би констатовала присуство других народа на простору који делимо, признала им право на одлуку да живе у заједници, самостално или да праве нове савезе уз јасно дефинисање процеса којима се проверава став грађана и процеса спровођења тог става. Наравно, уз пуно поштовање имовинских права појединаца и предузећа. Али, онда прети опасност да се без жртава и отимачине, све заврши за неколико месеци и да се, не дај боже, растанете уз стисак руке, попут Чеха и Словака. Онда би се могло десити да сви грађани усвоје задовољство као једино осећање и да престане потреба за другим емоцијама. У потреби да се то не деси, трговци емоцијама су увек посезали за унутрашњим дијалогом. Да се подсетимо, линч неистомишљеника и вековни сан из прошлости или о будућности државе и ето решења.

Таквим сценаријом ће бити вођен и овај сада најављени унутрашњи дијалог. Аутор му је “богочовек” који је одувек показивао велики сензибилитет према опозиционим вођама, до те мере, да је наздрављао приликом (правог) атентата на једног од њих, а остале вређао, претио им и линчовао их по својим блатоидима.

Слутим да председник планира да редом прозива политичаре, да их пита за став о признавању Косова и да их подсећа на оно за шта су се залагали. Чиниће то, наравно, уз салву увреда, како би показивао доминацију и како би и ово питање искористио у сврху сопствене промоције и сталне изборне кампање. На дијалог позива човек који се пита и ко ће бити шампион државе у спортовима с лоптом и ко ће добити субвенције и колико су аутентичне нечије дисертације и да ли су припадници жандармерије прекорачили овлашћења и да ли је требало рушити дању или ноћу… Човек који није имао ниједан јавни дијалог ни са једним од политичких противника, него им се обраћа преко уцењеног медијског могула који националну френквенцију користи за личне, породичне и картелске интересе и преко новинских котрљана чија нас беспризорност загађује.

Овај трговац емоцијама је након сусрета са Максом Вебером потпуно променио мантру, али не и метод. Најљуће противнике узео је за најближе сараднике, а следбеницима подарио нову емоцију. Тако сада иста она армија која је носила каме, омче и реденике, хита у загрљај онима којима су та оруђа и оружја била намењена. Са другом идеологијом, али истим вођом на челу.

Није довољно да се неко предомисли и покаје, па да настави по новом. Злочини и пљачка морају да се одробијају.

Болесна амбиција и невиђена похлепа вође ставиће још једном Косово у центар пажње како би се сакрила потпуна неспособност да се води држава, као и велики и бескрупулозни криминал на највишем нивоу. Сви криминални сарадници биће, наравно, на страни вође без обзира на то које су им биле досадашње пароле. Нико неће ризиковати лустрацију, проверу првог милиона, увођења фискалних каса и пореза верским организацијам, престанак финансирања спортских клубова мафијашког састава, повољне буразерске уговоре, субвенције… Да би се борио за, до јуче вековно огњиште, а од данас српску реалност, сви ће бити на страни власника њихових судбина.

Ни овога пута није реч о држави или њеним грађанима. Циљ су богатство и моћ. Средства ће бити сва већ виђена, уз очекивање нових бруталнијих. Метод је државна пљачка, противници су сви мислећи људи и у сталној су животној опасности. Зашто баш сада? Зато што су тако орочили они који то финансирају и они који су га довели на власт и дају му међународну подршку, без обзира на то што чини ствари које су у њиховим државама незамисливе.

Било би лепо да нам председник више не узбуркава емоције, него да нам прикаже садржаје свих докумената и поглавља о придруживању до сада потписаних у Бриселу. Тамо већ пише шта ћемо се договорити на крају “унутрашњег дијалога”.

Да се емотивно смири(мо).

Александар Бујић
члан ГО Доста је било