Korist od unutrašnjeg dijaloga

Krajem osamdesetih godina prošlog veka oglasio se tadašnji sistem samrtnim ropcem pozivajući na ozbiljne društvene i ekonomske reforme. Trebalo je uraditi veliki posao koji bez ozbiljnih političkih analiza i sagledavanja posledica nije mogao drugačije nego da srlja iz jedne u drugu grešku. Ali, političkim profiterima je to bio idealan teren za sticanje svih mogućih koristi, jer im nije postavljao nikakav zadatak, a otvorio im je omiljeno tržište, pijacu emocija. Tada je započet unutrašnji dijalog u kome su svi neistomišljenici linčovani, neko politički, neko fizički.

U dijalogu su pobedili argumenti “emotivaca” koji su tada stvorili sistem koji je i dalje u funkciji – koalicija vlasti i opozicije u borbi za lično bogatstvo i “slobodu emocija” građana sa čvrstim dogmama protiv kojih se ne sme. “Oslobodioci” su u toj borbi pozivali na temeljno rušenje sopstvene države i sistema, ne žaleći da u takvoj borbi daju živote svojih sledbenika, kuće svojih komšija i ugled sopstvenog naroda. Jer i tada, a i sada, oni imaju svetinje koje su im važnije: mržnju, srebroljublje, netolerantnost i kriminal rasprostranjen do krajnjih granica.

Tu stupaju na scenu emocije kojima oni maestralno trguju. Suze, molitve, krađa zarad “višeg cilja”, određivanje količine i strane zločina i borba za njegovu ravnopravnu zastupljenost, istorijske podele i istorijska prijateljstva i neprijateljstva, kursna lista života u međuetničkoj razmeni smrti i sve ono što predstavlja našu stvarnost i nepresušan izvor obećanja koji drži istu političku elitu na vlasti decenijama.

Sladunjavim obećanjima o granicama Velike Srbije, etničkom čišćenju Balkana i totalitarnoj vlasti jedne vere i jedne nacije tada nije odoleo ni današnji predsednik svih građanki i građana Srbije. Nije žalio ni galame, ni pretnje niti povezivanje sa polusvetom, ni pozive na linč pojedinaca, nekih verskih i nacionalnih grupa kako bi dao doprinos realizaciji velikih ideja. Za veliko emotivno ulaganje nagrađen je funkcijom, bogatstvom i društvenom moći. U racionalnom svetu, oslobođenom od emocija, u to vreme, narodi Balkana su negirali postojanje onih drugih, negirajući time i sve ono što iz postojanja proizilazi. Armada, sa ideologijom koju je širio i današnji predsednik Srbije, naoružana opremom nekada zajedničke vojske, kreće iz jednog u drugi balkanski pohod, ostavljajući za sobom pustoš i vraćajući u Srbiju poraze, bedu i sanduke, dajući na kraju opravdanje i za vojnu intervenciju koja zaustavlja dalje ratovanje i pokazuje da nad silom postoji veća sila.

Za Vučića i njegove političke roditelje to je bilo nužno ulaganje u buduće emotivne oaze, ali i porodične finansijske imperije koje stvaraju u Srbiji i širom sveta. Dojučerašnji samoupravljači su iz “kečeva” i lada i društvenih dvosobnih stanova stigli do sopstvenih kompanija, vila, of šor kompanija, limuzina sa šoferom i privatnog obezbeđenja. Emocije na balkanskoj berzi stoje najbolje. Zna to i mlađahni (najmlađi ikada) Vučić, pa opet bira mešetarenje i unutrašnji dijalog umesto odgovorne politike. Kapital stečen tokom “unutrašnjeg dijaloga” devedesetih danas je glavni investitor u Srbiji.

Odgovorna politika bi konstatovala prisustvo drugih naroda na prostoru koji delimo, priznala im pravo na odluku da žive u zajednici, samostalno ili da prave nove saveze uz jasno definisanje procesa kojima se proverava stav građana i procesa sprovođenja tog stava. Naravno, uz puno poštovanje imovinskih prava pojedinaca i preduzeća. Ali, onda preti opasnost da se bez žrtava i otimačine, sve završi za nekoliko meseci i da se, ne daj bože, rastanete uz stisak ruke, poput Čeha i Slovaka. Onda bi se moglo desiti da svi građani usvoje zadovoljstvo kao jedino osećanje i da prestane potreba za drugim emocijama. U potrebi da se to ne desi, trgovci emocijama su uvek posezali za unutrašnjim dijalogom. Da se podsetimo, linč neistomišljenika i vekovni san iz prošlosti ili o budućnosti države i eto rešenja.

Takvim scenarijom će biti vođen i ovaj sada najavljeni unutrašnji dijalog. Autor mu je “bogočovek” koji je oduvek pokazivao veliki senzibilitet prema opozicionim vođama, do te mere, da je nazdravljao prilikom (pravog) atentata na jednog od njih, a ostale vređao, pretio im i linčovao ih po svojim blatoidima.

Slutim da predsednik planira da redom proziva političare, da ih pita za stav o priznavanju Kosova i da ih podseća na ono za šta su se zalagali. Činiće to, naravno, uz salvu uvreda, kako bi pokazivao dominaciju i kako bi i ovo pitanje iskoristio u svrhu sopstvene promocije i stalne izborne kampanje. Na dijalog poziva čovek koji se pita i ko će biti šampion države u sportovima s loptom i ko će dobiti subvencije i koliko su autentične nečije disertacije i da li su pripadnici žandarmerije prekoračili ovlašćenja i da li je trebalo rušiti danju ili noću… Čovek koji nije imao nijedan javni dijalog ni sa jednim od političkih protivnika, nego im se obraća preko ucenjenog medijskog mogula koji nacionalnu frenkvenciju koristi za lične, porodične i kartelske interese i preko novinskih kotrljana čija nas besprizornost zagađuje.

Ovaj trgovac emocijama je nakon susreta sa Maksom Veberom potpuno promenio mantru, ali ne i metod. Najljuće protivnike uzeo je za najbliže saradnike, a sledbenicima podario novu emociju. Tako sada ista ona armija koja je nosila kame, omče i redenike, hita u zagrljaj onima kojima su ta oruđa i oružja bila namenjena. Sa drugom ideologijom, ali istim vođom na čelu.

Nije dovoljno da se neko predomisli i pokaje, pa da nastavi po novom. Zločini i pljačka moraju da se odrobijaju.

Bolesna ambicija i neviđena pohlepa vođe staviće još jednom Kosovo u centar pažnje kako bi se sakrila potpuna nesposobnost da se vodi država, kao i veliki i beskrupulozni kriminal na najvišem nivou. Svi kriminalni saradnici biće, naravno, na strani vođe bez obzira na to koje su im bile dosadašnje parole. Niko neće rizikovati lustraciju, proveru prvog miliona, uvođenja fiskalnih kasa i poreza verskim organizacijam, prestanak finansiranja sportskih klubova mafijaškog sastava, povoljne burazerske ugovore, subvencije… Da bi se borio za, do juče vekovno ognjište, a od danas srpsku realnost, svi će biti na strani vlasnika njihovih sudbina.

Ni ovoga puta nije reč o državi ili njenim građanima. Cilj su bogatstvo i moć. Sredstva će biti sva već viđena, uz očekivanje novih brutalnijih. Metod je državna pljačka, protivnici su svi misleći ljudi i u stalnoj su životnoj opasnosti. Zašto baš sada? Zato što su tako oročili oni koji to finansiraju i oni koji su ga doveli na vlast i daju mu međunarodnu podršku, bez obzira na to što čini stvari koje su u njihovim državama nezamislive.

Bilo bi lepo da nam predsednik više ne uzburkava emocije, nego da nam prikaže sadržaje svih dokumenata i poglavlja o pridruživanju do sada potpisanih u Briselu. Tamo već piše šta ćemo se dogovoriti na kraju “unutrašnjeg dijaloga”.

Da se emotivno smiri(mo).

Aleksandar Bujić
član GO Dosta je bilo