Cilj ovog napisa je da pruži kratak uvid u jedan od mogućih pristupa argumentima i argumentaciji, čija primena ima poseban značaj za politički, privredni i pravni kontekst argumentativnih sučeljavanja.
Argumenti su taoci određenih vrednosti. Svi, bez razlike. Deduktivni argumenti, oni u kojima zaključci nužno slede iz određenih premisa (u kojima se strogo poštuje logičko rasuđivanje), zavise od istinosne vrednosti tih premisa: argument može da bude ispravno izveden, ali zaključak je nužno istinit samo ako su premise istinte. Induktivni, kojima se iskazuje određeni stepen verovatnoće da su istiniti, zavise od procene vrednosne podrške koju premise činjenički pružaju zaključku. Za razliku od istine, kojom se tvrđenja ne potkrepljuju, niti im se nešto bilo logički bilo faktički dodaje kada se kaže da su istinita ili neistinita, argumenti su tu da nas izazovu na prihvatanje ili odbijanje vrednosne strukture koju odaberemo da branimo. Zato je važno šta se argumentima želi postići: da li da neku poziciju koju zastupamo retorički branimo po svaku cenu, ili da se rukovodimo razumom i činjenicama, i dijalog ne shvatimo kao dvosmerni monolog.
Kada se ovo ima u vidu, razumljivo je stalno nastojanje da se detaljno odrede tipovi grešaka koje se prave u argumentaciji, formalnoj i neformalnoj. Za razliku od tradicionalnog shvatanja da su pogrešni argumenti oni koji izgledaju valjani, ali nisu valjani jer se baziraju na logičkim greškama, novija stanovišta o argumentaciji ističu da preokupacija logičkim aspektima argumenata nije produktivna i da težište treba da bude na raznoobraznim pogrešnim koracima (uključujući i one logički pogrešne) koji označavaju nedopustivo ponašanje u argumentativnom diskursu. Svima su nam dobro poznati argumentum ad hominem, argumentum ad populum, petitio principii, argumentum ad misericordiam, argumentum ad baculum itd. Ali neki od ovih i drugih pogrešnih argumenata i ne sadrže logičke greške (petitio principii, ili ad misericordiam), neki se opet ne mogu ni klasifikovati kao argumenti (argumentum ad baculum), i tako redom.*
Razložno je, ali nije jednostavno, uspostaviti takav normativni model argumentativne prakse koji bi bio u stanju da identifikuje i proglasi neupotrebljivima argumente zasnovane na greškama. Intelektualni ideal razložnog argumentativnog diskursa u praksi ne može dati poželjne rezultate bez uzimaja u obzir empirijskih podataka o tome kako se argumentativne rasprave stvarno vode. Budući da je argumentacija verbalna komunikacija, nju treba shvatiti kao integralni deo vođenja rasprave bazirane na argumentima. Ovaj stav je na posebno zanimljiv način predstavljen u jednom relativno novom istraživačkom programu, u okviru kojeg se primenjuje metod nazvan “pragma-dijalektičkim pristupom” greškama u argumentaciji. Cilj tog pristupa je da se pokrije domen grešaka u celini, bez obzira da li je reč o logičkim, metodološkim, bihevioralnim ili jezičkim greškama, s jedne strane, i da se unapredi “poliloški” javni argumentativni diskurs, tj. onaj u kojem učestvuje više strana, a koji ne može biti adekvatno obuhvaćen “dijadičkom” pro-and-contra dijalektikom . Pragma-dijalektički pristup postavlja određene standarde za kritičku diskusiju, koji bi trebalo da olakšaju traženje rešenja za suprotstavljene ili različite pozicije i mišljenja, a akcenat se stavlja na praktičnu korist od ishoda kvalitetnih javnih rasprava, koje se posmatraju kao “problem-solving” situacije.
Ta pravila kritičke diskusije (nužne uslove za uspešnu argumentaciju) pragma-dijalektički program precizno određuje, i u detalje opisuje mogućnosti za kršenje ovih pravila u praksi, koje vodi blokiranju razumnog ishoda debate odnosno ishoda sučeljavanja različitih ili suprotstavljenih mišljenja. Pritom se svako takvo kršenje smatra greškom u argumentaciji.
Jedan upečatljiv primer detaljne analize argumentativnih dometa javnih kontroverzi koje uključuju više strana, baziran upravo na pragma-dijalektičkom pristupu, odnosi se na evropsku debatu o gasu iz škriljaca. Ovakve analize su važne jer omogućavaju izvođenje zaključaka koji služe kao putokazi za izbegavanje grešaka u argumentaciji i posledično opstruiranja razumnog razrešenja razlika u stavovima kada je o javnom diskursu reč.
*Karikatura je proveren način da se pogrešni argumenti prikažu kao faux pas u komunikaciji. Mali primer, Dilbert Skota Adamsa (Scott Adams):
Ljubica Strnčević
Povezani tekstovi:
Komentariši