Бесплатно образовање је питање државног приоритета

Пројекат бесплатних уџбеника покренут је 2011. године и првобитна идеја  била је да бесплатне уџбенике добију сви основци. Међутим, услед бројних економско-финансијских проблема, овим пројектом су били обухваћени само ученици од 1. до 4. разреда основне школе и то за одређене предмете, док су за остале предмете родитељи морали сами да набављају уџбенике.

Наведени пројекат, као и многи други који су имали за циљ да растерете породичне буџете и омогуће ученицима да дођу до бесплатних уџбеника, није заживео. Као ни идеја о наслеђивању два комплета уџбеника и школски ормарићи. Пре неколико година ученици су у својим школама добили два комплета уџбеника, један за коришћење код куће, а други у школи. Уџбенике нису морали да носе јер су остајали у ормарићима који су специјално за ту сврху направљени у основним школама. Обавеза ученика била је да чувају уџбенике и да их на крају школске године врате неоштећене. То је била добра идеја јер су ученици на тај начин учили да буду одговорни и да чувају имовину, а ормарићи су их ослободили свакодневног ношења тешких ђачких торби.

Ова и бројни други примери добре праксе нису заживели зато што држава образовање сматра трошком а не инвестицијом. Зато је потребно повећање процента улагања у просветни систем. Искуства развијених земаља кажу да је то у висини од 6% бруто друштвеног производа. Са буџетским издвајањем од око 4,5% бруто друштвеног производа, Србија спада у ред земаља које мали део свог друштвеног богатства издваја за образовање. Овде треба напоменути да наведено издвајање укључује и плате запослених у образовању и да оне чине највећи део буџетског издвајања. Друштва која су разумела важност улагања у образовање, попут скадинавских земаља, веома  су развијена. Основни предуслов за напредак и просперитет земље је квалитетно образовање које је људско право и оно не би смело да се претвори у привилегију богатих.

Образовање у Србији није бесплатно иако се та тврдња често може чути. Многи као аргумент наводе то што се не плаћа класична школарина као у приватним школама. Али, у приватним школама за ту школарину, која се креће од 1000 евра, ученици добијају уџбенике, ужину, превоз, плаћене организоване посете позориштима, музејима, једнодневне излете, допунску и додатну наставу у оквиру школе што родитеље ослобађа трошкова плаћања приватних часова.

Образовање у Србији могло би бити бесплатно. Један од аргумената који се износи против идеје бесплатног образовања је да новца за тако нешто нема. Зашто нема новца за то? Зато што је неко одлучио да приоритет ове државе није свима доступно и квалитетно  школство, већ изградња фонтане, подизање јарбола, новогодишња расвета која стоји пола године… Списак је дугачак.

Уџбеници и образовање могли би бити бесплатни када би неко одлучио шта је важније, богаћење издавачких кућа или добробит наше деце, односно ако би барем једном општи интерес био постављен изнад појединачног.

Сања Мајдак

Доста је било Палилула

Повезани текстови:
“Бесплатно” школовање
Куповина уџбеника је прави подвиг
Образовање на рате
Образовање је право детета