Образовни, здравствени и правосудни систем основни су стубови сваког друштва, а њихова доступност сваком појединцу једини је гарант да се то друштво може сматрати праведним и хуманим.
Држава у којој живимо, формално-правно свим члановима нашег друштва гарантује једнако право на школовање, здравствену заштиту и једнакост пред законом. Међутим, неодговорним вођењем друштва и државе већ четвртину века, не улазећи у то да ли је узрок било одсуство знања или умећа, незаинтересованост или су лични интереси оних који су водили ово друштво и државу били испред интереса друштва и државе, живимо у околностима у којима појединцу није лако, а понекад ни у потпуности доступно, оно што му је законом загарантовано.
У свим сегментима друштва могуће је навести бројне случајеве који то потврђују, али то нигде не долази до изражаја и нигде није поражавајуће као на месту где би то најмање смело да буде – у здравству. Обезвређен је и унижен здравствени радник, потпуно занемарен пацијент, а систем доведен на руб пристојности и опстанка.
Лекарa специјалисту у Србији на врхунцу каријере, након шест година студирања, неколико година усавршавања кроз специјализацију, двадесетак година бављења најхуманијим и најодговорнијим послом, државa “вреднује” и “награђује” просечном платом од седамдесетак хиљада динара. О лекарима опште праксе и условима у којима лекари у Србији раде свој частан посао нећемо ни говорити.
За то време (а то траје већ двадесет и пет година), иста та држава, тачније, они који је воде и константно се правдају недостатком новца, шверцерима, дилерима и мутикашама, дозволили су да се обогате, а потом, продајући им државна предузећа начинили су их бизнисменима. Себи, члановима својих фамилија и партијским “друговима” кроз измишљена радна места, намештене послове и непотребно пружене услуге напунили су џепове и то новцем за који упорно тврде – ДА ГА НЕМА.
Да би умирили лекара (да се тај унижени спасилац људских живота не би побунио, јер би то могло озбиљно да уздрма позиције бахатих и неодговорних носилаца власти!) одлучили су да му науштрб пацијента, “гледајући кроз прсте”, омогуће додатне приходе који ће му надоместити оно што му се перманентно ускраћује. Лекару је, дакле, остављена могућност да ангажовањем у некој од приватних клиника или ординација заради додатни новац који ће њему и његовој породици омогућити пристојан живот, а добар део њих, иако свестан штетности такве политике, пристао је на ту врсту дила.
Једноставним увидом у структуру запослених у приватним ординацијама, посебно на приватним клиникама, лако се уочава да је занемарљив број лекара, нарочито специјалиста, засновао пун радни однос са њима. Углавном су запослени на некој од државних здравствених установа које се финансирају из буџета (сваки запослени становник Србије издваја 10,3 % своје месечне зараде!), док своје услуге приватним ординацијама и клиникама пружају по потреби или позиву. Нажалост, нису ретки ни случајеви да се поједини лекари одазову позиву из привате ординације или клинике чак и на штету радног времена које су дужни да проведу у својој матичној установи.
Последице оваквог поступања вишеструке су и погубне по систем и пацијента као корисника а истовремено и финансијера здравствених услуга. Пре свега, ангажован на више страна, лекар не може да пружи максимум на примарном радном месту, а резултат су листе чекања где пацијенти на преглед лекара специјалисте чекају и по месец дана, на одређене терапије месецима, на магнетну резонанцу до годину дана, а на неке интервенције чак и годинама.
ПРВА ПРИЧА
Жена на прагу педесетих. Пар година уназад има тегобе у пределу кичме и утрнулост горњих и доњих екстремитета, уз немогућност потпуне координације покрета. После бројних „турнеја“ по здравственим установама, најзад добија упут за магнетну. Стиже на ред седам месеци касније. Магнетна не показује ништа. Препорука. Одлазак код неурохирурга у приватну ординацију. Магнетна приватно, али овог пута комплетан кичмени стуб.
Гле чуда! Снимак показује бенигни тумор кичмене мождине. Операција неопходна. “Може у државној установи“ – каже лекар – „али тек за шест месеци.“ Може ли раније? Не, термини су попуњени. „Али“, наставља добри доктор „може приватно. Три и по хиљаде евра.“ Пацијенткиња прима двадесет и осам хиљада динара месечно.
ЕПИЛОГ
У државној установи ипак нису сви термини нису попуњени. Оперисана је три месеца раније.
Лекар је почашћен с 500 евра.
На овај начин, развија се паралелни здравствени систем који паразитира на постојећем, а у симбиози с њим отвара могућност корупције. Поставља се питање – шта је са онима који нису у могућности да издвоје новац за ефикасно лечење у приватној пракси? Њихов положај додатно отежавају случајеви (а веома су чести!) када се онима који имају могућност да издвоје додатни новац дијагностификује озбиљнији проблем који је у приватној пракси тешко решив или превише скуп. Таквог пацијента лекар из приватне праксе упућује у државну установу на наставак лечења код себе или свог колеге, али по убрзаној процедури, занемарујући оне који чекају ред. Нажалост, ово је толико учестало и укорењено да је већ постало – шаблон.
ДРУГА ПРИЧА
Мушкарац у раним тридесетим годинама. Тегобе с уринарним трактом. Ради, нема времена за државну здравствену установу, одлази у приватну ординацију. Лекар поставља дијагнозу, но потребни су додатни дијагностички прегледи који се могу урадити само у државној установи. Пар дана касније, у заказано време, пацијент долази у болницу. Чекаоница је пуна старих и болесних људи. Сестра прво прозива њега, док смртници и даље чекају. Датум у извештају мало се преправља, јер би пациент, ex officio, требало да за ову врсту прегледа буде примљен у болницу дан раније.
ЕПИЛОГ
Све доцније контроле настављају се у приватној ординацији, уз прописану новчану надокнаду.
ТРЕЋА ПРИЧА
Млада жена, раних тридесетих година. Одлази у реномирану државну установу, код реномиране докторке, јер јој је препоручена инсеминација. Лекарка заказује термин, одредивши да је управо тада јајна ћелија на врхунцу зрелости. Међутим, јајна ћелија „одлучила“ је да буде зрела баш у суботу. Како ће докторка да ради суботом? Супружницима се препоручује да дођу у понедељак или код друге колегинице, која је викендом дежурна. Брзо се проналази компромис.
ЕПИЛОГ
Докторка се ипак појављује у суботу, али у приватној клиници.
Цех: пар десетина хиљада динара.
Додатну претњу по здравствени систем представља одлазак младих и образованих људи из земље, при чему су свршени студенти медицине и млади лекари највише заступљени. Спроведете ли анкету која испитује разлоге уписа тог факултета, добићете различите одговоре – од тога да им се допада позив или да су из лекарске породице, па до крајње прагматичних – да лекари данас уз могућност “тезгарења” добро зарађују. Скоро да нећете чути да је неко уписао студије медицине да би након завршетка отишао из земље. Узрок напуштања Србије лежи у добро познатим партократији и непотизму.
Када млад човек након завршетка студија медицине крене у потрагу за послом, наилази на проблем – недостатак радних места. Чекајући да се створе услови за запослење, они који су у могућности да себи приуште приуште раде на усавршавању, волонтирајући у некој од здравствених установа, међутим, они који то не могу праве компромисе прихватајући послове у кол центрима приватних клиника или послове трговачких путника у фармацутским компанијама. Када се адекватно радно место укаже, они који су се надали, конкурисали и чекали остају ускраћени за своју шансу, јер она одлази тек свршеним студентима за које неко “одозго” ургира или деци лекара и професора са Медицинског факултета. Напослетку, долази до разочарања, а млад човек који је већ изгубио доста времена чекајући (и коме је посао често предуслов за заснивање породице), приморан је да прилику за себе тражи ван своје земље. У том смислу, држава и друштво не губе само лекара и образованог младог човека, већ и огроман новац уложен у школовање стручњака који је потом напустио земљу.
Решење, наравно, постоји. Мора се донети закон на нивоу државе којим се забрањује истовремени рад у државној и приватној пракси. На тај начин, добиће се простор за отварање великог броја нових радних места, јер ће власници приватне праксе уколико желе да послују и буду конкурентни морати да запошљавају младе лекаре и улажу у њихово усавршавање или да ће, пак, одлучити да запосле искусног лекара, чиме би се отворило ново радно место у установи у којој је он до тада радио.
Када је у питању запошљавање у државним здравственим установама, потребно је дефинисати јасне критеријуме који би обухватали: полагање теоријског теста (из области медицине за коју се конкурише), практичног дела (такође из области за коју се конкурише), затим просечан успех остварен током студија, као и одређене критеријуме етичког типа (дужина чекања на посао, заснованост породице, етц.). Сваки од елемената био би адекватно бодован сходно значају који има за одговарајуће радно место, а њиховим сабирањем изнедрио би се кандидат који би потом био примљен у радни однос.
Ако би се здравствени систем додатно растеретио административних обавеза (који лекарима и осталом медицинском особљу одузимају бар четвртину радног времена) и укинула измишљена радна места у здравственим установама (попут ПР менаџера), ослободило би се још радних места за здравствене раднике.
Наведене измене, уз одговорнији приступ у вођењу друштва и државе у целости, временом би разбиле очекивани отпор појединаца и интересних група и створиле услове за побољшање материјаног положаја лекара и осталих здравствених радника, те бољег функционисања целокупног здравственог система. Крајњи резултат биће повећање квалитета услуге пружене пацијенту.
Основни предуслов за горенаведено јесте да се смене са власти они који су доказано неспособни да воде ово друштво и државу, а доведу људи који ће бити мотивисани, поштени, одговорни и пре свега вољни да раде у интересу целог друштва. Крајње је време да овај накарадни систем, грађен и надограђиван већ двадесет и пет година (а почива на корупцији, партократији и непотизму!) почне да се разграђује а уместо њега изгради нови – систем прописаних критеријума и процедура које ће увек бити испред личне одлуке појединца.
Радомир Мркић
Члан покрета Доста је било
Tekst je dosta dobar. Samo nisam protiv zabrane rada u drzavnoj i privatnoj praksi. Ne mozete zabraniti nekom dodatne prihode. Neko od lekara radi kao vestak, neko na fakultetu i visokoj skoli, institutu, neko je lekar sportske ekipe, neko radi u privatnoj praksi….Kao nastavnik neki sto pise radove drzi, casove…. Besmisleno je zabraniti rad u obe prakse, ili dodatni rad u drugoj drzavnoj ustanovi kao sto je besmisleno zabraniti takav dodatni rad profesoru Univerzieta, istrazivacu naucnom, profesoru srednje skole, novinaru, ekonomisti…. To je i protiv zakona o radu.
Jos jedna vazna stvar je da treba biti ostar protiv korupcije u zdravstvu. Da lekar za svoje usluge u drzavnoj ustanovi ili da bolje pogleda pacijenta trazi novac. To treba saseci.
Poštovanje Nikola,
Pre svega da se zahvalim na nadovezivanju na tekst.
Kada je u pitanju angažovanje određenog broja lekara u obrazovnom sistemu i naučnim institutima, svakako da to ne samo da ne treba razgraničavati već naprotiv, niko iz oblasti medicine ne može bolje poznavati tematiku i preneti znanje drugima, kao i to znanje iskoristiti u naučne svrhe, kao onaj ko ima direktan kontakt sa onim što je u osnovi medicine, a to su pacijent i njegova bolest.
Međutim kada su u pitanju privatna i državna praksa, na žalost bojim se da je to jedino rešenje. Dva su razloga za to:
– Mi smo nedovoljno uređeno društvo da bi uređenje samo pomenute oblasti moglo dati konkretne rezultate. Da bi rezultati bili vidljivi, to bi sem izvesnih zakonskih izmena (kojima bi se ta oblast dodatno uredila) moralo biti praćeno istovremenim sređivanjem pravosudnog sistema, jer dobar zakon ne znači ništa ukoliko se on ne primenjuje ili ima visok stepen oscilacija u tumačenju a samim time i sankcionisanju usled kršenja istog, jer upravo u tome leži suština korupcije.
– Svest našeg čoveka sa druge strane je na žalost još uvek nedovoljno razvijena (kako sprečiti da pacijent “časti” doktora i dokazati da je to korupcija) a i egzistencija nečije porodice će verovatno uvek biti ispred stopostotne etičnosti i humanosti (ukoliko ne postoji izvesnost sankcionisanja).
Stoga sam mišljenja Nikola, da dok se te tri stvari ne dovedu u red (pravosuđe, mogućnost pristojnog života od posla kojim se bavite bez dodatnog “tezgarenja” i promena svesti našeg čoveka) ne možemo se osloniti ni na šta sem na jasne i konkretne zabrane, pogotovo imajući na umu u kakvom stanju nam je zdravstvo i da zbilja svako prolongiranje ovakvog stanja preti da ga potpuno uruši. A suština zabrana nije da se bilo kome uskrati pravo na dodatne prihode, već naprotiv da se krene u sređivanje sistema koji bi postepeno omogućio da jednom lekaru nije potreban dodatni posao (prihod) da bi pristojno živeo.
U svakom slučaju Nikola još jednom hvala na javljanju. Mi kao pokret otvoreni smo za sve ideje koje mogu pomoći otpočinjanju sređivanja stanja u kome se ovo društvo nalazi. Stoga Vas pozivamo da nam se pridružite (ne mora to biti kroz stranački angažman) i iznesete svoja viđenja i ideje, kako bismo došli do što boljih rešenja, ne samo za zdravstvo već i za ostale segmente društva.
S poštovanjem
Radomir Mrkić
Koji je stepen korupcije u privatnim klinikama? Eto, resenje za korupciju – vice na vas…
Bilo kakve zabrane nece funkcionisati vec treba urediti sistem. Kako? Odvajanjem i potpunim redefinisanjem pojma zdravstveno osiguranje. Imati osnovno drzavno i dopunske privatne i to tako da se osiguranje ozbiljno bavi svojim poslom a ne samo da premesta papire. Pa ce recimo onaj koji pusi, koji je gojazan, placati vecu premiju od onoga koji vodi zdrav zivot. Novac ce pratiti pacijenta i bice sasvim sve jedno gde se covek pregleda. Ko zeli moze da doplati za bolju uslugu (iz dzepa ili dopunskog osiguranja), ali verujem da ce mnogi mladi doktori krenuti u privatan posao racunajuci na cenu usluge propisanu od strane osiguranja. Drzavne bolnice i klinike reorganizovati tako da dobiju profesionalni menadzment. Zaboraviti uravnilovke i platne razrede. Bolnica pregleda i leci ljude i za to dobija novac. Tim novcem placate lekare, osoblje, sve sta treba. Menadzeri su tu da upravljaju i da brinu o profitu. Onda se vise nece zmureti kada neko bezi sa posla u dva da radi privatno ili da se cuti ako neko primi nekog preko reda uz kovertu ili da nema veze sto su ‘neki’ pokvarili ultrazvuk da bi popodne lecili svojim. Bice cenovnik, pacijent placa ustanovi i ima pravo da ocekuje uslugu. Mozete definisati vise klasa usluga za razlicite cene. Puna sloboda, a kontrola se vodi i od menadzera i od kolega. Nikom onda nece biti sve jedno kakav ugled njegova bolnica ima u gradu. Konacno, procesljati farmaciju jer gotovo pola zdravstvenog budzeta odlazi na lekove. Nema vise lek za kongres dilova, vec racionalizacija i kontrola. Sistem kontrola i provera na svakom koraku u trouglu pacijent-doktori-osiguranje. Osiguranje ce angazovati brojne doktore radi kontrole troskova i drzati uzde cenama….
Da dodam i ja pricu cetvrtu – moju licnu. Primetih neku izraslinu na butini, velicine zrna graska. Nazovem specijalistu dermatologa, jednog od dvojice najboljih u Novom Sadu, primi me u 11, objasni sta je i kaze mi da odem do hirurga da mi to skine. Nazovem hirurga, specijalistu plasticne hirurgije, primi me u 13, odmah uradimo intervencijicu i u 14 sati sam kuci. Sve privatno, obe usluge zajedno 5000 dinara. Ima li u tom zapadnom svetu primer da sam kada mi je palo na pamet posetio dvojicu specijalista u tri sata, imao malenu hirursku intervenciju i to sve za ~40ak eura? Super brzo, super jeftino i super efikasno…
Poštovanje Andrej,
Pre svega da Vam se zahvalim na nadovezivanju na tekst.
Kroz tekst kao što mu sam naslov kaže, “provučene” su četiri ključne boljke našeg zdravstvenog sistema:
– jedan paralelni i parazitski zdravstveni sistem koji egzistira simbiozom državna-privatna praksa
– nepotizam i partokratija koji su u zdravstvu prisutni
– opterećenje zdravstvenih radnika administrativnim poslovima
– izmišljenja radna mesta
Ovo su boljke koje su prisutne, vidljive, i na koje je NUŽNO ODMAH delovati kako bi se sprečilo da dodatno ugroze zdravstveni sistem.
A svakako da je sistem zdravstvenog osiguranja jedan segment čije je dobro funkcionisanje neophodno da bi i sam zdravstveni sistem funkcionisao.
Stoga delim mišljenje sa Vama da je nužno povesti i jednu ozbiljnu javnu raspravu, u kojoj bi učešće uzeli eminentni stručnjaci, koji bi shodno iskustvima koja postoje u zemljama sa različitim sistemima zdravstvenog osiguranja ali i nekim našim osobenostima, formulisali i predložili (kroz strategiju razvoja zdravstva u celosti) model zdravstvenog osiguranja koji bi bio najadekvatniji (funkcionalan i human).
Još jednom hvala Vam na javljanju, i pozivamo Vas da sa svojim idejama i viđenjima rešenja, doprinesete da skupa dođemo do što boljih, koja će biti u interesu svih građana.
Ispratite plan naših aktivnosti na našem sajtu i facebbok stranici i pridružite nam se (ne mora to biti kroz stranački angažman, dovoljne su ideje i želja da nešto menjamo).
S poštovanjem
Radomir Mrkić
Ima li u tom zapadnom svetu primer…?
Naravno da ima. To bi vam uradili besplatno. Možda ne tako brzo, osim ako nije akutno, ali svakako za nula dinara. Gde? U Danskoj, recimo. Tražili ste primer, eto ga. Zdravstvena zaštita je besplatna, jer se finansira iz poreza.
Što se paralelne prakse tiče, ono da lekar radi 8 sati u državnoj a posle u privatnoj praksi, razmislite sami. Ko je u stanju da radi 12+ sati dnevno? Jedan od poslova mora da trpi. Da se kladimo da bi to bio državni? Pogotovo u “uređenoj” Srbiji, gde je moral diskutabilan.
A ta vaša ideja o plaćanju medicinske usluge me užasava, “cenovnik usluga”. Potpuno odbija od Srbije. Valjda vam je uzor Amerika, pored žive i zdrave Evrope. Onog njenog najboljeg dela na koji treba da se ugledate, koji je za Ameriku Amerika.
Zdravstvena zaštita MORA biti univerzalna i besplatna. Država plaća uslugu, privatnom i državnom lekaru. Lekar u državnom sektoru ne bi smeo da radi privatno (ISTI posao), zbog sukoba interesa. Ako privatnik pokuša “da zavrne” državu, gubi pravo na lekarsku praksu, plus biva drakonski kažnjen. Time eliminišete šibicare među lekarima. Da se kladimo da nijednom neće pasti na pamet da krade? Ne treba vam ni menadžer ni menadžment. Svaka politička opcija koja podržava suprotno, biće mi protivnička. Kada budete menjali sistem, jer ovo se ne da zakrpiti, nadograditi, moraće iz temelja, dragi DJB, uradite onako kako je to Saša uvek govorio: topla voda je izmišljena, primenite praksu najboljih.
Poštovanje Betelgeuse,
Danski sistem zdravstvenog osiguranja svakako jeste za primer. Kubanski bi takođe mogao biti. Mada ni naš nije loš ali se ne primenjuje u praksi onako kako bi to trebalo, a uzroke tome znamo – neodgovorni, nezainteresovani, nesposobni i sebični političari (ljudi) koji vode ovaj narod.
Na istim smo “talasnim dužinama”.
Pozdravljam Vas i sve najbolje
Radomir Mrkić
Betelguese, kažete možda ne tako brzo ako nije akutno… pa tamo biste čekali i mesec-dva dana da vam tako nešto urade, naravno besplatno, ali šta mi vredi besplatno ako ja to hoću odmah? Sačuvaj bože da ja branim zdravstveni sistem ovde, koji je očajan u svakom pogledu, ali me užasava to čekanje u tim sofisticiranim društvima. Zato možda i Amerika ima nekih prednosti kad je zdravstveni sistem u pitanju. Uravnilovka je uvek uvredljliva, Ja sam uvek za to da se nađe način za one nestrpljive i voljne da daju više novca da imaju bržu uslugu.
Vidite, ja se ne slazem da zdravstvena zastita mora biti besplatna. Prvo, nije besplatna vec veoma skupa a tu pretpostavljam da mislite da je besplatna jer se placa iz poreza. Znaci, nesto sto kosta mnogo ne zelite da platite licno i da kontrolisete sta dobijate za svoj novac, vec na ceo sistem dodamo jos 3000 ljudi da posreduju pri placanju – to je kao jeftinije??? I onda gubite pravo da bilo sta trazite jer je neko drugi nesto platio za vas, a poklonu se, je li, u zube ne gleda. Da li sam ja onda motivisan da uplacujem u takav budzet, ili sam motivisan da se o njega maksimalno cesem, a u njega minimalno dajem?
Drzava na teret budzeta mora da obezbedi osnovnu zdravstvenu uslugu, minimum minimuma ispod koga zivot coveku nece biti ugrozen, a za decu potpunu uslugu. To pristajem da zovem civilizacijskim dostignucem. A to svima isto, a na teret svima vodi do ovoga sto imamo danas – cekanje, korupcija, nezadovoljstvo. Uvek je neko spreman da plati da dobije bolje od proseka, a kada nemate uspostavljen sistem za tako nesto onda se to radi kovertama ispod stola – kako je kod nas i danas…. Dalje, imate veliki moralni rizik kada svi gradjani misle i ponasaju se kao da im je briga o zdravlju besplatna i odmah dostupna. Jedu nezdravo, piju preko mere, puse, a kada ih odvali srcka i odu na intervenciju koja kosta ~40 hiljada eura boli ih uvo. Ne ide iz njihovog dzepa. Vreme je da odrasli ljudi pocnu da vode brigu o svom zdravlju…
Socijalizacija nigde i nikada nije vodila boljitku. Onda imamo sistem u kome nisu zadovoljni ni pacijenti, ni zaposleni, a kosta previse…