Закон о контроли образовања

У Народној скупштини Републике Србије се расправља о Закону о основама система образовања. За ову расправу морали би се заинтересовати сви грађани Србије, јер сви имају некога блиског ко је укључен у образовање у Србији. Овај закон опредељује будућност нашег друштва.

Какво је тренутно стање нашег образовања и шта из њега добијамо?

Сваки трећи грађанин има само основну школу, или ни толико! У погледу математичких, читалачких, научних способности и способности за решавање проблема, наша деца заостају пола до једне и по године у односу на вршњаке из развијених земаља. Тек сваки шести грађанин има више од средње школе! Ови подаци су додатно проблематични, јер у њих улазе и сумњиве, купљене дипломе са приватних факултета.

Наше образовање се пресудно обезвређује када министар просвете седи на седници Владе са министром којем је академска заједница доказала плагирање доктората. Зашто би се млад човек едуковао за овдашње тржиште рада када тако нешто глатко пролази?

Како власт намерава да реши проблеме образовања? Једноставно. Све надлежности пренеће се на министра. Министар ће у наредних годину дана донети педесет прописа којима ће регулисати српско образовање. То је пет дана по пропису. Национални просветни савет, који као стручно тело у Србији функционише од 1880. године, своди се на саветодавца, чије савете министар не мора да уважи. Уместо да надзире законитост српског образовања, Министарство просвете ће потпуно њиме управљати. Зато ово и није закон о основама српског образовања, већ закон о његовој контроли. Јер, српским образовањем неће управљати просветна струка, већ министар.

Нема напретка друштва без улагања у образовање. Просветни буџет за ову годину је око 1,5 милијарди евра. То је 3,65% БДП-а и 9,9% укупних расхода и издатака буџета (европски просек је 5,1% и 10,6%). Процентуално мања издвајања од нас има Румунија (2,8% БДП-а), али у апсолутном износу четири милијарде евра, дакле 2,76 пута више. Чешка издваја 3,8% БДП-а (дакле, скоро као ми), али на четири пута већи БДП, па је чешки просветни буџет шест милијарди евра. То је цена популизма.

Ми из буџета новац дајемо на пројекте по којима Управа за дијаспору троши стотињак милиона динара годишње на „повећање Фејсбук контаката са дијаспором“. Ми смо прописали да средства намењена комуналној инфраструктури и здравству по селима могу бити пребачена управи за сарадњу са црквама. Цркве и попови, а не лекари, амбуланте и школе. Креационизам, а не Дарвин. Тако буџетом планира ова власт.

Сопствени новац дајемо инвеститорима блиским властима да отворе ниско квалификована радна места, на која ће држава инвеститорима подводити раднике да тамо у сменама раде за минималац који субвенцијама заправо сами плаћамо. Намером да наш образовни систем „прилагоди тржишту рада“, промовисањем дуалног образовања у којем ће, по нацрту закона, деца радити за пола минималца, будуће генерације ће се трајно заробити на ниско квалификованим и слабо плаћеним пословима.

Већ данас, према подацима Републичког завода за статистику, испод 40.800 динара зарађује 61% запослених. Преко 71.000 динара зарађује тек 9% грађана. Постали смо управо онакви каквима нас власт представља у свету – земља јефтине радне снаге, са тржиштем рада на којем не постоји радно право, као што не постоји ни независно правосуђе. Они који у Србији желе боље образовање, плаћеније послове и више од живота, нису брига ове власти. Власт рачуна да то нису њихови гласачи. Превариће се, јер сиромаштво препознаје свако, без обзира на образовање. А препознаће и кривца за то.

Наша деца заслужују прилику да се, равноправно са вршњацима у развијеном свету, образују и за најплаћеније послове будућности. Бесплатно. Српски буџет мора зацртати јасан правац ка образовању као приоритету. Деца су носиоци будућности друштва. За бесплатне уџбенике и школски прибор потребно је додатно издвојити само 0,2% српског буџета. Бесплатно образовање за сву децу у основним и средњим школама у Србији је могуће и Доста је било ће се активно залагати за то на свим нивоима. Најпре на изборима у Београду, а онда и на свим осталим нивоима власти у држави. То је само први корак.

Вратићемо просветној струци надлежност да креира и води српску образовну политику. Сектору информационих технологија већ данас недостаје 30.000 радника, а наши факултети испоруче стотињак годишње. Повећаћемо број буџетираних места на студијама рачунарских наука. Наша деца су способна и наши информатичари су већ цењени у свету. Деца ће нам остати код куће и радиће квалитетне и добро плаћене послове. Са њима нећемо причати преко Скајпа.

За Србију у којој ће наша деца лепо и радо живети.

Владимир Ђурић

Народни посланик Доста је било