Autorski tekst Politika

Politički apsurdi ili – da li znate za koga glasate?

U uređenim zemljama, građani po nazivu političkih partija i elementarnom poznavanju njihovih političkih programa mogu da odluče za koga će glasati. Oni koji najveći značaj pridaju odlučivanju većine fer procesom glasanja, biraju stranke jake demokratske orijentacije. Oni koji smatraju da je odbrana i razvoj nacionalnog i tradicionalnog najvažnija za budućnost njihove zemlje – biraju desničarske stranke, dok se građani usmereni ka ideji da bi država trebalo da interveniše u očuvanju dobrog života građana i da je javna tj. kolektivna svojina ključ za napredak društva, na listiću rado zaokruže neku socijalističku opciju tj. partiju koja naginje levo.

Oni koji smatraju da bi bolje živeli ukoliko bi deo države u kojem se nalaze imao veću slobodu odlučivanja o svojoj sudbini, tj. veće samofinansiranje i nadležnosti, jednostavno glasaju za neku od stranaka kojima je autonomija tog kraja glavni postulat. U normalnim zemljama – prosto! A, kod nas komplikovano.

I u Srbiji su nekada postojali tragovi ovoga, pa se donekle moglo prozreti glasanjem za koju partiju glasate za kakvu politiku. Totalni besmisao političkih programa i naziva stranaka uzeo je maha u poslednjih petnaestak godina i rapidno raste od kako je biti po svaku cenu na vlasti postalo imperativ.

Ljudi menjaju stranke, pa dojučerašnji protivnici Evrope naprasno počinju da veruju u Evropsku uniju. Stranke se raspadaju i sastavljaju, pa ono što je do juče za neku grupu političara bilo nezamislivo odjednom postaje baš ono što baš po njihovom novom stavu treba da bude naš put koji nam u svom daljem obraćanju naciji toplo preporučuju. Toplo, pa hladno.

Građanima koji mogu samostalno da donesu odluku za koga će glasati, tj. onima koji nisu radnim mestom ili nekim drugim pitanjem ucenjeni i primorani da glasaju za nekog konkretno, preostaje samo da merkaju parole i slogane izgovorene na televiziji. Političke programe stranaka niko više ni ne čita. Opšti je stav da su programi farsa, a ni slogani i ostale predizborne poruke nisu neka “sigurica”.

Došli smo do apsurda da svako može u kampanji da obeća bilo šta i ne ispuni ništa, jer ni izgovorene ni napisane reči nemaju težinu obaveze i odgovornosti. Ovakvo stanje širi armiju ljudi skoro beznadežnih i potpuno odustalih od politike i glasanja.

U političkom žargonu, često se spominju stranke s velikim koalicionim potencijalom. Neke partije su od toga sebi uspešno napravile reklamu, optužujući druge koje nemaju takav koalicioni potencijal da su teške za saradnju i da nikada neće vršiti vlast, pa je tobože glas dat njima bačen glas. Ono što znamo za sigurno, tj. bar do sada smo shvatili, je da što je partiji veći “koalicioni potencijal”, to joj je manja principijelnost, tj. to lakše odstupa od sopstvenih politika i sistema vrednosti zarad trenutnih dogovora.

Vremenom, od politike onih stranaka koje su stalno u koalicijama ne ostane ništa. One se dobrovoljno utope. S druge strane, principijelne partije rizikuju da ostanu dugo u opoziciji, a to bi moglo da odloži realizaciju bar dela njihovog programa.

Sveukupno gledano, imati jaku i principijelnu opozicionu stranku je dobro za društvo, jer ona može da postane uzbunjivač i kontrolor zakonitosti i moralnosti postupanja vlasti, a to može da čini sve dok se čuje njen glas u skupštinama, tj. dok postoji zdrav medijski prostor u kojem može da iznese kritiku, alarmira javnost na nezakonitost nekog postupka vlade i, ukoliko je vlast zbog toga zaspe blatom, uspe kroz iste te medije i da odbrani svoj stav.

Ovakvih nam političkih dijaloga u medijima nedostaje, priznaćete. Vesti liče na monodramu. Za opoziciju mesta skoro nema. Uskoro ćemo zaboraviti kako izgleda kvalitetna politička emisija.

U Srbiji, u nedostatku poštovanja sopstvenih programa od strane stranaka i sopstvenih načela od strane političara, izbori se svode na glasanje pod moranjem ili glasanje za parole koje lepo zvuče. Poslednjih decenija, glasa se za najglasnije. Zato je stranku koja se dočepa kontrole medija izuzetno teško zbaciti sa vlasti, a to nam se dešava već po drugi put (koliko ja pamtim, a nemam puno godina).

Verujem da građani Srbije nisu ništa gori od građana bilo koje evropske zemlje. Oni samo žive u haotičnom okruženju u kojem se analizom političara sve manje razaznaje ko je ko i ko je za šta, a ko nije ni za šta. Ne prepoznajući dugoročniju perspektivu u vlasti ni jedne partije, deo građana je počeo da naginje pravilu “uzmi im šta trenutno daju jer svakako su svi isti i baš ih briga šta će sa narodom biti sutra”.

Tako je za svake naredne izbore u sve široj populaciji osiromašenog stanovništva jednokratan paket pomoći, ili obećano klimavo i nesigurno radno mesto počelo da bude zamena za dugoročnije planove sa strankama, pa i državom, pa i samim sobom.

Kako bi izgledao Dnevnik da se stranke drže svojih programa? Da se stranke stvarno zalažu za ono što im piše u nazivu ili političkom programu, sve bi se pred našim očima izvrnulo naopačke. Zamislite Dnevnik u kojem socijalisti i socijaldemokrate obilaze radnike Goše ili Jure bledi i zabrinuti za njihova prava zaklinjući se da će im, u skladu sa svojim političkim programom, obezbediti bolji status makar raskinuli koaliciju u kojoj se nalaze. Zamislite iste te socijaliste i socijaldemokrate na ulici na protestima vojske, policije, zdravstvenih radnika kako mašu crvenom zastavom radničkih prava. Zamislite vesti u kojima liberali uznemireno navode primere izborne krađe koja obesmišljava čitav proces izbora predstavnika građana u skupštinski dom.

Zamislite autonomaše kako u istoj toj skupštini izražavaju protest zbog toga što budžet Vojvodine ni u snu nije 7% republičkog, ili prete raskidom svih koalicija u kojima se sa sadašnjom strankom na vlasti nalaze zbog teškog i očiglednog koncentrisanja sve moći, vlasti i svog novca u Beogradu, protiv čega se ceo svoj vek bore.

Zamislite socijaliste kako urlaju na vlast zbog namere da se proda Telekom ili EPS, ističući da se bore za kontrolu države nad društvenim bogatstvom! Znam da ne možete ovo ni da zamislite i da puno tražim.

Ipak, bar sanjajte Srbiju koja je kao sav normalan svet i u kojoj boje i nazivi stranaka govore i znače bar minimalno i tek dovoljno da u skladu sa vašim ličnim pogledima na to šta je važno za ovaj narod možete da odlučite za koga da glasate.

Što više mislim o tome, sve mi se više čini da stanje na političkoj sceni Srbije najbliže možemo opisati kao apsurdno.

Svetlana Kozić

Svetlana Kozić

Svetlana Kozić

Komentari

Klikni ovde da postaviš komentar

  • Svetlana je u pravu, danas više niko ne gleda program. Najbitniji je marketing. Evo recimo, pogledajte prethodne predsedničke izbore. U opoziciji je najviše glasova dobio Saša Janković koji nema apsolutno nikakav program. Građani glasali za njega a pojma nemaju na koji način on misli da vodi državu i kako da rešava probleme. Ne interesuje ih. Dovoljno im je da se pojavi par glumaca i trenera na nekoj reklami, da kažu kako je on kul i eto. Tako se u Srbiji biraju ljudi za najodgovornije pozicije. I posle se pitamo zašto nas vode najgori. Pa upravo zbog toga. Pošteni ljudi neće da se uključe u politiku. Neće da glasaju. Time puštaju najgore da budu na vlasti neograničeno. Da se samo rotiraju u krug. Prvo nas demokrate skroz uništile, sada naprednjaci, pa sad opozicija opet najavljuje povratak demokrata i tako u krug. A program? Šta će ti program ako si vrsni demagog i prodavac magle: https://www.youtube.com/watch?v=we-gzrH0bcg

    • Ne znam koliko imate godina, ali moram da Vas podsetim da je prvo bio SPS sa svojim satelitima koji nas je uništio 3 puta temeljitije od svih drugih.

    • Andrej vam to, pretpostavljam, kaže zbog ove rečenice: “Totalni besmisao političkih programa i naziva stranaka uzeo je maha u poslednjih petnaestak godina i rapidno raste od kako je biti po svaku cenu na vlasti postalo imperativ.” Taj besmisao i želja da se po svaku cenu bude na vlasti kod nas traje od drugog svetskog rata pa naovamo. Dakle, daleko od toga da je uzeo maha u poslednjih petnaestak godina.

    • Moja sugestija je bila upućena Saletu. Svetlana je u svom tekstu pomenula mnogo toga što se odnosi i na Socijaliste. Npr. tzv. veliki koalicioni kapacitet.

    • U redu, razumem. Meni je to zasmetalo pa sam pomislila da je i vama. U svakom slučaju, ne može se reći da haos na našoj političkoj sceni i sindrom “biti po svaku cenu na vlasti” traje samo poslednjih petnaest godina, jer to, naprosto, nije tačno. Nekako mi se čini da se tom tvrdnjom amnestira Milošević, ali i oni pre njega, a to nipošto ne bi smelo da se radi jer oni su početak bolesti koja se proteže sve do danas. A ta bolest se sastoji u nerazumevanju demokratije, u odsustvu svesti o pravima građana, o važnosti glasanja, o ulozi države itd., itd.

    • Da, Ana i Andrej, u pravu ste. Komotno možemo ovom temom da obuhvatimo period duži od 15 godina, ma koliko to bilo strašno priznati. Jednostavno koliko dugo mi u četrdesetim godinama života u nazad pamtimo politička dešavanja, toliko dugo nam je ovakva politička scena. Ni Milošević nije imao dodira sa socijalističkom ideologijom, naravno. To je dokazao mnogim postupcima. Ja lično, kad sam počela da se bavim politikom, dobijala sam često “šamare” na račun politike Dosta je bilo. Ti šamari su glasili “šta se buniš, tako se oduvek radilo”. Ipak, primećujem jednu promenu. Više mi to ne govore. Znači, shvatili su da argument da je Srbija uvek imala ovakve političke stranke nije nešto čime mogu nas da nateraju da se sa tim pomirimo i odustanemo. Zadovoljna sam, eto bar time.

    • Upravo tako, Sale. Gledam danas “Dobar, loš, zao” na YT, gost Vasil Hadžimanov. Kaže, “kako mu nije jasno kako ljudi ne vide, kako im nije jasno” – misleći na one koji glasaju za OVE, a ne za “njegove” koji su Jankovićevci. Pre toga kaže kako je po njegovom mišljenju Jankovićev pokret JEDINA opozicija.
      Vidite, kako Vasil može očekivati od ONIH (glasača SNS-a i prikolica), “da vide i da im je jasno”, kad je on isto tako slep tvrdeći kako je Jankovićev pokret “jedina” opozicija.
      Dakle, čini mi se da bez obzira na stepen obrazovanja, kulture, imamo potpuno iste ljude, istog mentalnog sklopa, koji nisu u stanju da se odmaknu od svojih uskogrudih predrasuda i zavisti. Potpuno je nebitno da li neko odnosi smeće ili je glumac, hirurg, filosof – kad ne želiš onda si u stanju da izmišljaš, klevećeš i ponašaš se kao i oni protiv kojih “se boriš”.

      Drugo, da li se takođe nervirate (baš kao i ja), kada čujete kako “eto nema prave opozicije, svi su isti, niko nema programa, nema novih ljudi jer NAMA TREBAJU NOVI ljudi” – i slične gluposti? Koliko novi treba da budu? Od avgusta ove godine? Kakav program treba da imaju? Ne postoji sveobuhvatniji, moderniji, progresivniji i kompletniji program od programa DJB!
      DJB su pre svega NOVA snaga i sa konkretnim programom, koji su drugi polako počeli da prepisuju, što je dobro, ukoliko to zaista žele da sprovedu.
      Često ljude upućujem na sajt DJB da pročitaju program, jer zaista nema smisla paušalno i defetistički odbacivati sve, kada je već infomacija na dohvat ruke, makar onima koji znaju koristiti kompjuter.

      Pozdrav svim simpatizerima i članovima DJB uz želju da ustrajete i širite našu ideju.

    • Pozdrav svima.
      Sa vecinom sto su svi napisali se slazem, samo bih jos dodao i o novinarima i medijima.
      Ako i imam razumevanja za simpatizere i glasace drugih opcija, koji , samo svoju opciju vide kao jedinu, a druge ne postoje, nekako me i novinar cude. Ne secam se kada je poslednji put u nabrajanju opoziciije neko pomenuo nas DJB, a u razgovoru sa drugima samo ako moraju, mada radije izbegavaju.
      Mislim da bi mediji i novinari zapostavljali DJB (ne samo DJB) i kada bi prestali biti zavisni, ucenjeni ili pod uticajem nakaradnog sistema. Licno se tako i ponasam, malo ocekujem “sa strane”, nego kao i do sada, ovde razmenimo misljenja a kada smo van nasih soba i kompjutera, tada kako znamo i umemo razgovaramo sa drugima.
      jedan Zika pozdravlja sve.

    • Izuzetno je teško kroz šumu oprečnih priča koje galame kroz medije probiti naše poruke koje u medije ne stižu. Zato nam je pomoć ove vrste (upućivanje ljudi da pročitaju naš program) od najvećeg značaja.

  • Program ne igra nikaku ulogu u nasem politickom zivotu. I to nije slucaj sa Srbijom samo to je slucaj sa mnogim balkanskim zemljama cesto se bira ili -ili- ili- djukanovic ili ne, ili Grujevski ili ne ili Vucic ili ne….

    SNS sta je iz svakakih stranaka dolaze-Drecun, Ivkovic, Cuckovic, Mihojloviceva, Ljusic su medju sobom razliciti svetovi… Ljudi potpuno razlicitog programa ulaze u stranku. SNS je nominalno neka liberalno koznerativna partija a realno biraci su najvise ekstremne i populisticke desnice, levice radikalne, nacionalne-levice, centra….

    I u opoziciji sta ce Jankovicu novi pokret kada je gotovo indentican DS-u. Sta ce zajedno za Srbiju. Sta ce nam i opoziciji 10 socijaldemokratskih partija.

    Vrhunac je sto dobija glasove Beli kao covek bez ideologije.

    Ovde sve partije su i za sve-svi su za neku socijalnu drzavu, niske poreze, ljudska prava, jako zastitu zivotne sredine…. Na recima.

    • Da, u pravu ste. Da se građanima nije baš jako smučilo stanje u srpskoj politici, apolitičan političar Beli nikad ne bi dobio toliko glasova.