Politički apsurdi ili – da li znate za koga glasate?

U uređenim zemljama, građani po nazivu političkih partija i elementarnom poznavanju njihovih političkih programa mogu da odluče za koga će glasati. Oni koji najveći značaj pridaju odlučivanju većine fer procesom glasanja, biraju stranke jake demokratske orijentacije. Oni koji smatraju da je odbrana i razvoj nacionalnog i tradicionalnog najvažnija za budućnost njihove zemlje – biraju desničarske stranke, dok se građani usmereni ka ideji da bi država trebalo da interveniše u očuvanju dobrog života građana i da je javna tj. kolektivna svojina ključ za napredak društva, na listiću rado zaokruže neku socijalističku opciju tj. partiju koja naginje levo.

Oni koji smatraju da bi bolje živeli ukoliko bi deo države u kojem se nalaze imao veću slobodu odlučivanja o svojoj sudbini, tj. veće samofinansiranje i nadležnosti, jednostavno glasaju za neku od stranaka kojima je autonomija tog kraja glavni postulat. U normalnim zemljama – prosto! A, kod nas komplikovano.

I u Srbiji su nekada postojali tragovi ovoga, pa se donekle moglo prozreti glasanjem za koju partiju glasate za kakvu politiku. Totalni besmisao političkih programa i naziva stranaka uzeo je maha u poslednjih petnaestak godina i rapidno raste od kako je biti po svaku cenu na vlasti postalo imperativ.

Ljudi menjaju stranke, pa dojučerašnji protivnici Evrope naprasno počinju da veruju u Evropsku uniju. Stranke se raspadaju i sastavljaju, pa ono što je do juče za neku grupu političara bilo nezamislivo odjednom postaje baš ono što baš po njihovom novom stavu treba da bude naš put koji nam u svom daljem obraćanju naciji toplo preporučuju. Toplo, pa hladno.

Građanima koji mogu samostalno da donesu odluku za koga će glasati, tj. onima koji nisu radnim mestom ili nekim drugim pitanjem ucenjeni i primorani da glasaju za nekog konkretno, preostaje samo da merkaju parole i slogane izgovorene na televiziji. Političke programe stranaka niko više ni ne čita. Opšti je stav da su programi farsa, a ni slogani i ostale predizborne poruke nisu neka “sigurica”.

Došli smo do apsurda da svako može u kampanji da obeća bilo šta i ne ispuni ništa, jer ni izgovorene ni napisane reči nemaju težinu obaveze i odgovornosti. Ovakvo stanje širi armiju ljudi skoro beznadežnih i potpuno odustalih od politike i glasanja.

U političkom žargonu, često se spominju stranke s velikim koalicionim potencijalom. Neke partije su od toga sebi uspešno napravile reklamu, optužujući druge koje nemaju takav koalicioni potencijal da su teške za saradnju i da nikada neće vršiti vlast, pa je tobože glas dat njima bačen glas. Ono što znamo za sigurno, tj. bar do sada smo shvatili, je da što je partiji veći “koalicioni potencijal”, to joj je manja principijelnost, tj. to lakše odstupa od sopstvenih politika i sistema vrednosti zarad trenutnih dogovora.

Vremenom, od politike onih stranaka koje su stalno u koalicijama ne ostane ništa. One se dobrovoljno utope. S druge strane, principijelne partije rizikuju da ostanu dugo u opoziciji, a to bi moglo da odloži realizaciju bar dela njihovog programa.

Sveukupno gledano, imati jaku i principijelnu opozicionu stranku je dobro za društvo, jer ona može da postane uzbunjivač i kontrolor zakonitosti i moralnosti postupanja vlasti, a to može da čini sve dok se čuje njen glas u skupštinama, tj. dok postoji zdrav medijski prostor u kojem može da iznese kritiku, alarmira javnost na nezakonitost nekog postupka vlade i, ukoliko je vlast zbog toga zaspe blatom, uspe kroz iste te medije i da odbrani svoj stav.

Ovakvih nam političkih dijaloga u medijima nedostaje, priznaćete. Vesti liče na monodramu. Za opoziciju mesta skoro nema. Uskoro ćemo zaboraviti kako izgleda kvalitetna politička emisija.

U Srbiji, u nedostatku poštovanja sopstvenih programa od strane stranaka i sopstvenih načela od strane političara, izbori se svode na glasanje pod moranjem ili glasanje za parole koje lepo zvuče. Poslednjih decenija, glasa se za najglasnije. Zato je stranku koja se dočepa kontrole medija izuzetno teško zbaciti sa vlasti, a to nam se dešava već po drugi put (koliko ja pamtim, a nemam puno godina).

Verujem da građani Srbije nisu ništa gori od građana bilo koje evropske zemlje. Oni samo žive u haotičnom okruženju u kojem se analizom političara sve manje razaznaje ko je ko i ko je za šta, a ko nije ni za šta. Ne prepoznajući dugoročniju perspektivu u vlasti ni jedne partije, deo građana je počeo da naginje pravilu “uzmi im šta trenutno daju jer svakako su svi isti i baš ih briga šta će sa narodom biti sutra”.

Tako je za svake naredne izbore u sve široj populaciji osiromašenog stanovništva jednokratan paket pomoći, ili obećano klimavo i nesigurno radno mesto počelo da bude zamena za dugoročnije planove sa strankama, pa i državom, pa i samim sobom.

Kako bi izgledao Dnevnik da se stranke drže svojih programa? Da se stranke stvarno zalažu za ono što im piše u nazivu ili političkom programu, sve bi se pred našim očima izvrnulo naopačke. Zamislite Dnevnik u kojem socijalisti i socijaldemokrate obilaze radnike Goše ili Jure bledi i zabrinuti za njihova prava zaklinjući se da će im, u skladu sa svojim političkim programom, obezbediti bolji status makar raskinuli koaliciju u kojoj se nalaze. Zamislite iste te socijaliste i socijaldemokrate na ulici na protestima vojske, policije, zdravstvenih radnika kako mašu crvenom zastavom radničkih prava. Zamislite vesti u kojima liberali uznemireno navode primere izborne krađe koja obesmišljava čitav proces izbora predstavnika građana u skupštinski dom.

Zamislite autonomaše kako u istoj toj skupštini izražavaju protest zbog toga što budžet Vojvodine ni u snu nije 7% republičkog, ili prete raskidom svih koalicija u kojima se sa sadašnjom strankom na vlasti nalaze zbog teškog i očiglednog koncentrisanja sve moći, vlasti i svog novca u Beogradu, protiv čega se ceo svoj vek bore.

Zamislite socijaliste kako urlaju na vlast zbog namere da se proda Telekom ili EPS, ističući da se bore za kontrolu države nad društvenim bogatstvom! Znam da ne možete ovo ni da zamislite i da puno tražim.

Ipak, bar sanjajte Srbiju koja je kao sav normalan svet i u kojoj boje i nazivi stranaka govore i znače bar minimalno i tek dovoljno da u skladu sa vašim ličnim pogledima na to šta je važno za ovaj narod možete da odlučite za koga da glasate.

Što više mislim o tome, sve mi se više čini da stanje na političkoj sceni Srbije najbliže možemo opisati kao apsurdno.

Svetlana Kozić