Када се моја комшиница Станка свађа са мужем она му каже: „Ти си ударен, видим ја, само немам доказ. Ал’ ћу да ставим камеру да те снима, па кад направи снимак имаћу и доказ.“ Пре неколико дана комшиницу Станку ударио ауто на пешачком прелазу… Возач је дао гас и нестао у даљини. Станка се придигла, бацила поглед на таблице, али – странац, није могла да упамти. Када је схватила да је читава, окренула се лево-десно… Нигде никог на температури од 45 степени, у два сата после подне. Сетила се и да погледа у семафор, али шта вреди, на њему нема камере. Дошла је полако до куће и испричала мужу шта се догодило. Он се толико смејао да је цео комшилук чуо о чему се ради. „Ето ти сад, што ниси носила камеру? И ти си ударена, само немаш доказ!“, понављао је комшија до увече.
Смејали смо се и чудили томе да већ неколико година петнаестак градова у Србији има постављене камере на већим раскрсницама. У тим градовима је заживела пракса да бахатим возачима које сниме камере на кућну адресу стижу прекршајне казне. Ако је прошао на црвено, прекорачио дозвољену брзину, није пропустио пешака на прелазу… камера је снимила. У Крушевцу нема страха за возаче који претичу преко пуне линије, трубе сиреном ако поштујеш ограничење брзине или пушташ предност аутомобилу са десне стране, да не говоримо о оним возачима који не познају правила кретања на кружном току. Ако у близини нема саобраћајне патроле, неће бити ни доказа, а тиме ни казне. Комшиница Станка саветује ових дана: „Што се пешака тиче, најбоље би било да се крећу у тројкама! За случај да један буде ударен, остаће бар два сведока! Или да укључе камеру на мобилном телефону чим кроче ван дворишта“.
Коментариши